OTKUCAJI SRCA U TIRŠOVOJ: Znate li ko su deca koja vas gledaju s bolničkih prozora? (FOTO)
Toliko puta u životu prođemo pored Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ni ne pogledavši je, a ta zgrada krije mnoga dečja srca koja kucaju unutar tih zidova što su više sreće i patnje upili, i više se borili za život i nadu, nego na kakvom frontu.
Ta mala srcad na bolesničkim krevetima žude da naprave novi korak, devojčice sanjaju da obuku crvenu haljinicu što su dobile prošle godine, a od skora su stasale za nju, neka žele da pojedu babine palačinke, neka da pobede onog svemoćnog Stevana iz Orahove u Need for Speed-u, a neki samo čekaju vreme za posete, kako bi što pre zagrlili svoju mamu.
Kad sam imala 4 godine razbolela sam se. Doktori dugo nisu mogli da utvrde šta nije u redu sa mnom, pa sam mesecima ležala u raznim bolnicama i prošla mukotrpna ispitivanja, između ostalog, i u dečjoj bolnici u Tiršovoj.
Ona mi se nekako najdublje urezala u pamćenje jer sam tu provela najviše vremena, ali i jer se iz sobe koju sam delila sa još troje dece, vide DIF-ovi teniski tereni, beton među lipama. I tako bih svakog dana, kad se završi vreme za posete, kad se isplačem što mama i tata moraju da idu, što nisu doveli mlađeg brata koga su čuvali baba i deda, čamila na tom prozoru i gledala u te teniske terene.
Nekada su bili pusti i sumorni, kao i ja, ali najčešće, negde posle prve smene u školi, bili su puni dece. Svako popodne bi mi, mali pacijenti iz sobe 12 ž , željno zurili u nešto starije klince koji su razdragano trčali po terenima, igrali tenis, glasno se smejali, ponekad i prepirali. I mi smo se igrali sa njima. Naša igra je pretpostavljala da je svako od nas odabrao nekog od te dece, najčešće bi jedini kriterijum bila boja majice, jer bolje nismo mogli ni da vidimo zbog razdaljine, i onda bi svako svoje dete bodrio i sekirao se ako mu se učini da gubi. I tako, sve dok sva deca ne odu svojim kućama, a mi ostanemo u svojoj bolesničkoj sobici dočekujući sumrak.
Danas, trideset i nešto godina kasnije, sedim na tribinama tih istih teniskih terena, pod jednom starom lipom i gledam jedno od te "naše" dece kako igra tenis sa prijateljem i puna sam zahvalnosti prema svim tim doktorima i sestrama koje su se borili i izborili da ozdravim i odrastem.
To "dete" koje sam upoznala mnogo godina kasnije, mi je ispričao kako je stalno ovde igrao tenis posle škole. I danas, on igra,a ja navijam, samo što posle tenisa, ne ostajem više u Tiršovi. Hvala dr. Savi Peroviću, hvala mu što mi je spasio život.
Nina Aralica