Poslednji razgovor Miloševića i Holbruka: Zašto je 22. mart KLJUČAN za bombardovanje Jugoslavije?

Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije počelo je 24. marta 1999.godine. Ipak, datum koji nosi veću težinu jeste onaj koji se dogodio dva dana ranije, a u kom su se poslednji put sastali tadašnji predsednik Slobodan Milošević i američki izaslanik Ričard Holbruk, 22. mart.

Nakon terorisanja srpskog naroda od strane OVK, kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od navodnog etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa“. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.

Iako je NATO zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga, Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog protivljenja Kine i Rusije, stalnih članica sa pravom veta. Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu.

Pregovori u Rambujeu su započeli 6. februara 1999. godine, a trajali su 17 dana. Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili.

- Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja - rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom.

Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir...jer vremena više nema“, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea. Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali. Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.

Zločinačka operacija “Milosrdni anđeo” započela je 24. marta 1999. godine u 19 časova i 55 minuta. Bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Podgorica, Sombor, Subotica, Herceg Novi, Luštica, Obosnik, predajnici sa TV i radio antenama i vojni objekat.

U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 6.000 ranjenih.

Prekinuto je 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a.

• Od Jugoslavije je traženo da pristane Na Ustav Kosmeta u čijem stvaranju nije učestvovala i na koji i naknadno ne bi imala pravo da utiče, odnosno ne bi mogla da utiče na kosovske zakone čak i ako su u suprotnosti sa jugoslovenskim i srpskim propisima
• Sporazum je predviđao funkciju šefa implementacione misije koji bi imao pravo da donosi odluke koje su obavezujuće za ugovorne strane. Šef implementaci-one misije bio bi jedini i konačni tumač političkog dela Sporazuma, a komandant međunarodnih, odposno NATO snaga, vojnog dela sporazuma;
• Sporazum je formalno obezbeđivao jednakost svih etničkih zajednica na Kosmetu, a istovremeno je omogućavao nejednakost među njima. Čak je predviđao da se granice opština mogu menjati, što je značilo da mogu biti formirane takve opštinske granice
• Posebno js bila neprihvatljiva odredba kojom se izričito utvrđuje da će se predviđena rešenja primenjivati tri godine, da bi se nakon toga na međunarodnom skupu donela odluka o konačnom statusu Kosova, što je značilo - referendum o nezavisnosti. Takvim rešenjem otvorena je mogućnost da se nakon tri godine referendumom albanskog stanovništva legalizuje otcepljenje Kosmeta
• Da bi državnost pokrajine bila dovedena do kraja, Sporazumom je predviđeno da Kosovo u pogledu međunarodnih odnosa i svoje nadležnosti ima status Republike utvrđen članom 7 Ustava SRJ. To je konkretno značilo da bi pokrajina imala pravo da održava međunarodne odnose, osniva sopstvena predstavništva u drugim državama, učlanjuje se u međunarodne organizacije i zaključuje međunarodne sporazume
• Vojni deo sporazuma koji su SAD podmetnule kao poseban dodatak B (Status multinacionalnih snaga za implementaciju), bio je tako sročen da čitav dokument ne bude prihvatljiv za SRJ, jer je predviđao klasičnu vojnu okupaciju u zemlji.

Tim dodatkom B, pored ostalog, predviđeno je:

1. Da se kompletne vojne i policijske snage SRJ i Srbije povuku sa Kosmeta, izuzev 1.500 vojnika i 75 policajaca, koji bi obezbeđivali državnu granicu prema drugim zemljama, što je nedovoljan broj
2. Da se sa Kosova povuče i kompletna vojna tehnika, ne samo tenkovi, topovi i drugo teško naoružanje, već i sva defanzivna sredstva, uključujući radare, lansere raketa zemlja vazduh koji se koriste sa ramena i dr.
3. Da garant sprovođenja sporazuma na Kosmetu budu trupe NATO-a čiji maksimalan broj nije ograničen, što znači da bi mogao, po potrebi, da se neograničeno povećava;
4. Da u sastavu međunarodnih vojnih snaga mogu biti i druge države (nečlanice NATO-a) o čemu autonomno odlučuje sam NATO, koji sa tim trećim zemljama sklapa i odgovarajući sporazum bez ikakvog konsultovanja sa SRJ o tome da li su jedinice tih trećih zemalja za nju prihvatljive;
5. Da međunarodne snage (trupe NATO-a) kontrolišu i regulišu kopneni saobraćaj na Kosmetu i vazdušni prostor iznad pokrajine, na čak i vazdušni prostor 25 km izvan Kosmeta u dubinu teritorije Jugoslavije, pri čemu je vazduhoplovima Jugoslavije zabranjen ulazak u taj vazdušni prostor bez posebne dozvole nadležpog komandanta NATO-a;
6. Da snage NATO-a mogu da preduzimaju sve akcije koje nađu za shodno, uključujući i primenu oružane sile;
7. Da snage NATO-a neće biti odgovorne ni za kakvu štetu koju svojim aktivnostima mogu da prouzrokuju javnoj ili privatnoj imovini;
8. Da snage NATO-a imaju poseban status koji je preciziran vojnim aneksom B.