PREDSEDNIK SRBIJE NE PREJUDICIRA REŠENjE ZA KOSOVO: Vučić samo predlaže da se razgovara
Predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se u Srbiji „otvori unutrašnji dijalog o KiM“, odnosno da Srbi pokušaju da se među sobom dogovore koje im je rešenje kosovskog problema najmanje loše, u javnosti je uglavnom dočekana sa osudama. I od prozapadne opozicije i od čitave armije stvarnih i lažnih desničara i patriota, stvarnih i lažnih „proruskih snaga“, koje nam već dve decenije tumače ruske interese i planove na Balkanu, detaljnije nego što bi to znao i Putin lično.
TAČI IMA NOVI PLAN ZA FORMIRANJE TZV. VOJSKE KOSOVA: Glavnu ulogu imaju Milo i Crnogorci!
Međusobno posvađana i nejaka opozicija ideju o razgovoru o Kosovu napada zato što ona po inerciji napada sve što dolazi od Vučića. I dobro i loše. Oni nisu u stanju da obave jedan pristojan razgovor o iole ozbiljnoj temi a da se međusobno ne posvađaju, a kamoli da nađu zajednički jezik sa liderom naprednjaka.
Ovi drugi tvrde da nije vreme za razgovore i rešavanje pitanja okupirane južne pokrajine. Kažu, kad je KiM oteto od Srbije NATO je bio na vrhuncu snage, Srbija je bila slaba, Rusija je bila slaba i u rukama „izdajnika Jeljcina“... A sada je Rusija snažna i otvoreno na strani Srba. I zato treba čekati.
Prvo, Vučić za sada nije predložio nikakve međunarodne razgovore o KiM, već razgovor među Srbima. A čak i da jeste, zašto bi to bilo strašno? I zašto čekati? Ako je Rusija jaka, a jeste i, kako oni tvrde, bezuslovno spremna da se založi za Srbiju, a Srbija je stabilna, sa solidnom međunarodnom pozicijom, zar upravo to nije pravo vreme za razgovor o jednom od najtežih nacionalnih pitanja?
Šta i koliko čekati? Da Rusija postane još jača? I još više „prosrpska“? I jedno i drugo je malo verovatno. Zbog drastičnog pada cena energenata i ratova u Siriji i Ukrajini u kojima učestvuje Rusiji je sada mnogo slabija nego pre npr. pet godina. I svakim danom biće slabija. A samim tim i sve manje raspoložena i sposobna da pomogne Srbiji.
Međutim i da bude suprotno, da su oni u pravu, da Rusija za 10 godina bude jača nego što je sada, šta to može da znači za sudbinu Kosova? Da ćemo je rešavati ratom? Daleko bilo. Ali hajde da bude tako i da Srbija (sa ili bez onih „10.000 ruskih tenkova što već 25 godina „čekaju na Kavkazu da krenu prema Kosovu)“ dobije taj rat. Šta će sa dva ili milion i po Albanaca? Integrisati ih u svoj državni sistem? Posle svega, to nije realno. Možda bi se oni pod teretom državne represije i primirili, stvorili privid lojalnosti, ali to bi trajalo do prve prilike.
Predsednik promoviše srpsku baštinu: Vučić danas na otvaranju Međunarodnog festivala viteštva
Proterati ih? Teoretski, uz apsolutnu vojnu zaštitu od strane Rusije, koja bi sprečila novog „Milosrdnog anđela“, to je moguće. Ali čim se međunarodne okolnosti promene, čim oni koji podržavaju nezavisno Kosovo budu jači, Albanci će krenuti da vrate ono što su izgubili. I tako u krug. Jovo nanovo. Rat za ratom, razaranje za razaranjem, desetine milijardi evra štete, hiljade mrtvih, hiljade unesrećenih porodica.
Povika na Vučića je besmislena i ako se ima u vidu da on nije predložio nikakvo rešenje za KiM. On nije rekao, hajde da razgovaramo o tom i tom predlogu i time raspravu usmerio u određenom smeru. Samo je predložio da se razgovara. Među sobom. Kao što se u svakoj porodici razgovara kad postoji neki problem koji godinama onemogućava normalan život porodice.
Kažu, Vučić hoće da izda Kosovo. Hipoptetički i to je moguće. Mada mi nije jasno što bi onda tražio razgovor, kad ima apsolutnu vlast u državi i može da ga izda i bez fingiranog ili stvarnog dijaloga.
Ali jednako tako hipotetički je moguće da je u pitanju potpuno suprotan poriv: možda Vučić računa da će Srbi plebiscitarno odbiti bilo kakav komprimis o Kosovu za Albancima i da će to njemu obezbediti čvršću pregovaračku poziciju sa Albancima i Zapadom. Dati mu izgovor da održava stanje takozvanog zamrznutog konflikta. Dati mu argumente da se lakše izbori sa pritiskom Zapada, koji će prijem Srbije u EU sve više i otvorenije uslovljavati priznanjem Kosova.
Da bi znali šta Vučić misli, ali šta misle i drugi političari, šta misle SANU, SPC, Udruženje književnika, Matica Srpska i druge nacionalne institucije treba da razgovaramo, da se međusobno saslušamo i uvažavamo različita mišljenja.
Kosovski političari ne znaju istoriju - Veselji: Dovešćete Srbiju na Kosovo
Stav da Srbija nikad ne sme da prizna nezavisno Kosovo i ne sme da pristane na njegovu podelu, koji je najbliži osećanjima i razmišljanjima autora ovog teksta, kao i stav da je za Srbiju dobro da usvaja evropske standarde, ali da nikad ne uđe u EU, zvuče baš lepo. Kosovski. Deseterački. Zavetnički. Dostojno Lazareve kletve.
Ali novija istorija Evrope, a posebno srpskog naroda, pokazuje jedno: u većini slučajeva gde su se oni koji vode državu i narod više rukovodili osećanjima i nacionalnim zanosima, nego uvažavanjem stvarnog stanja i činjenica, loše su prošli i narod i država. A stvarno stanje jeste da mi, kad je u pitanju Kosovo i Metohija, možemo da biramo između loših i još gorih rešenja.
Srbi i Albanci su dva najbrojnija naroda na Balkanu, sa 8.500.000 odnosno 6.000.000 duša. I jedina dva naroda na ovom poluostrvu koja nemaju nacionalnu državu a koja obuhvata bar tri četvrtine tog naroda. Za razliku od Grka, Bugara, Crnogoraca, Hrvata, Slovenaca...koji su stvorili ili dobili države u kojima živi 90 odsto njihove nacije. To je ponajviše posledica više sile i niza istorijskih okolnosti, ali delimično i nezrelosti dva naroda. Njihove nespremnosti da razgovaraju. A bez međusobnog dogovora Srba i Albanaca kosovski problem nije moguće rešiti ni mirnim putem, ni dugoročno.
Albanci traže hapšenje Malagurskog: Ovo je njegov odgovor na provokacije koji će ih razbesneti
Pri razmatranju mogućih posledica čekanja i održavanja postojećeg stanja treba imati u vidu činjenicu da su Srbi jedna od najstarijih, a Albanci biološki najvitalnija nacija u Evropi. Albanci i dalje rađaju bar po troje-četvoro dece, Srbi ni dvoje po bračnom paru. Svake godine u Srbiji umre 35.000 stanovnika više nego što ih se rodi.
Beskrajna prostranstva u graničnim područjima prema Bugarskoj i Makedoniji su pusta. U Kuršumliji i drugim opštinama koje se naslanjaju na KiM desetina sela je potpuno napušteno. Padine Stare planine, Suve planine, Kukavice, Golije, Radan planine, Kopaonika...a i na sa vojvođanskim ravnicama nije ništa bolje, željne su dečijeg plača, dečije graje. Što je mnogo veći problem nego problem Kosova i Metohije. Da su Srbi u poslednjih 50 godina, umesto o izgradnji socijalizma, bratstvu i jedinstvu, svetskoj politici i dešavanjima na estradi više vodili računa o natalitetu, više rađali decu, „unutrašnji dijalog o KiM“ nam ne bi ni bio potreban.
A ako značajno ne povećamo natalitet okupirana južna pokrajina neće biti i poslednja srpska teritorija o kojoj će nam taj dijalog biti potreban.
Piše: Dušan Marić