PRIČA BEOGRADSKOG TAKSISTE: Pozajmio sam komšiji 1.000 evra, a onda mi usred noći NEKO POKUCAO NA VRATA!

Urbane legende omiljena su tema po prestoničkim kafićima i kuloarima. Ima ih mnogo, a neke su manje poznate. Nedavno je munjevitom brzinom društvenim mrežama počeo da se širi  jedan status koji je mnoge naterao na razmišljanje. Bilo da je još jedna legenda ili istina, veoma je lepo napisano i poučno. Priče iz beogradskih taksija uvek su zanimljive.

Đorđe je okačio status i nasmejao celu Srbiju: Zamolio je sve devojke koje imaju dečka da urade JEDNU STVAR

Ako živite u zgradi, uskoro mogu da vam pozvone na vrete i napišu kaznu od 150 hiljada dinara

Prema ovoj priči, neko je ušao u taksi posle dugog, napornog radnog dana, a taksista bio veoma raspoložen za razgovor... Pa je ispričao jednu zanimljivu i poučnu priču.

- Šta se desilo meni i ženi. Zvoni nam neko na vrata u sred noći. Zlo doba. Pogledam kroz špijunku, vidim komšija, tridesetak godina, plače. Na "dobar dan" smo, ali znam da mu je umro otac, video sam umrlicu na ulazu u zgradu. Otvaram mu, ustaje i moja žena.

- Komšija, šta se dešava, si dobro, pitam. Žena izjavljuje saučešće.

- Izvinite, molim vas, što vas budim ovako kasno. Treba oca da sahranim, sad ležim budan i shvatam da neću imati para.

- Kakvo vreme. Žao mi je. Koliko fali, komšija?

- Treba mi, ako imaš da mi pozajmiš hiljadu evra.

Zgledamo se žena i ja. Jeziva tišina. Imam. Imam prokletih hiljadu evra, ali imam i malo dete. Jedva znam čoveka. Ali znam kako je kad nemaš. Hrišćanin sam. A imam. Imam tih hiljadu, je*em li ih.

- Slušaj, komšija. Ni sam ne verujem šta ću sad da ti kažem. Vrata smo do vrata. Daću ti pare. Daću ti, ali reci mi u dan kad ćeš da mi vratiš. Otac sam, mala je. Nemoj da me teraš da se mlatimo zbog novca.

- Vraćam ti za nedelju dana.

- Ne se*i. Lepo ti kažem, ne se*i. Daću ti, nosi, ali reci za mesec dana, za nedelju znam da ne možeš da vratiš. Nemoj to da radiš.

- Dajem ti svoju reč.

Prošlo nedelju dana. Zvoni komšija. Otvaram. Vidim, nosi kafe, slatkiše, pičke materine. Već čekam da krene da se izvinjava i prolongira.

- Komšija, ovako. Kafa je za tebe i gospođu, čokolada za malu. A evo hiljadu evra, kao što sam obećao. Hvala ti dok sam živ. Niko nije hteo da mi pozajmi. Moj matori je bio stipsa, ostario, pamet mu popustila, preturao je po kontejnerima i čuvao pare. Uštedeo je boga oca. Znao sam da jeste, samo nisam znao gde je sakrio. Reci ako treba kamata.

- Ne treba ništa. Živ bio - završava priču.