fbpx
Skip to main content
Nikola Šainović

ŠAINOVIĆ ZA SRBIJU DANAS: Olbrajtova je na SRPSKOM rekla da će nas bombardovati, a onda joj Milošević ODGOVORIO

Foto: Srbija Danas / Saša Džambić
Nekadašnji predsednik Vlade Republike Srbije i potpredsednik Vlade SR Jugoslavije Nikola Šainović ekskluzivno za SrbijuDanas otkriva šta je Milošević rekao na skupu najužeg rukovodstva, nakon čega se usledilo bombardovanje SRJ

Nikola Šainović bio je deo i pregovarao je u svim "bitkama Jugoslavije" devedesetih godina. Za vreme njegovog političkog angažmana desili su se događaji koji su određivali sudbinu Srbije naredne 3 decenije. Najbliži saradnik i prijatelj Slobodana Miloševića u intervjuu za portal SrbijaDanas.com govori otvoreno o svemu: "Oluji", Dejtonu, Rambujeu, 5. oktobru i haškoj ćeliji.

S obzirom na to da ste završili metalurgiju, kako ste ušli u politiku?

- Završio sam metalurgiju jer mi je fakultet bio u Boru, ispred kuće i prvo zanimanje mi je asistent na univerzitetu, a politički rad je bio povezan sa tim. Onda su se jednog momenta, 1978.godine desili lokalni kadrovski problemi između dve grupe starije generacije oko toga ko će da bude novi sekretar komiteta, pa u njihovom sukobu oni nađu rešenje tako što predlože nekog mlađeg, ovog puta predlože mene. I tako sam ja ušao u politiku 1978 godine.

Kako je došlo do poznanstva sa Slobodanom Miloševićem?

- Miloševića sam poznavao dok sam još radio u Boru, bio je direktor Beogradske banke, a mi smo radili sa tom bankom. Sreli smo se više puta u to vreme. Tada su ministri rudarstva i energetike u Republici Srbiji,  u socijalizmu, po pravilu bili iz Bora. Onda je u formiranju poslednjeg izvršnog veća 1989. godine tražen od Bora novi i tako sam došao ja za ministra rudarstva i energetike. Tako sam ušao u izvršno veće i znao sam da taj mandat neće trajati dugo, ali nisam znao da će biti puno mandata. Tako sam došao i ostao u tom sektoru, a kasnije bio sam: potpredsednik republičke vlade, pa premijer, pa potpredsednik savezne vlade, tek sam se na kraju u drugoj polovini 1996.godine prebacio iz tog privremenog ekonomskog dela u spoljno politički. I posle Dejtona sam ja potpredsednik savezne vlade za spoljnu politiku, ulazim u sve pregovore i tako završavam karijeru na tom mestu.

Nikola Šainović
Nikola Šainović
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

Početak vašeg mandata kao premijera obeležila je sednica na Palama. Kakav je bio plan Srbije u tako nepovoljnom trenutku u istoriji, s obzirom na to da su joj ruke bile vezane blokadom?

- Dakle, 1993.godine, kada sam ja bio premijer, se događa ta čuvena sednica na Palama, sednica skupštine na kojoj smo se mi razišli sa Karadžićem i sa vlastima Republike Srpske. Mislili smo da je to ključni momenat za mirovne pregovore, zato što se proces odvija tako da ćemo mi nadalje biti slabiji, Amerikanci će uspostaviti kontrolu nad Hrvatima i muslimanima i okrenuće ih udruženo protiv Srba. Nažalost, nismo se razumeli i od tog momenta je naš uticaj na Republiku Srpsku i ondašnju Republiku Srpsku Krajinu drastično mali. Procesi idu tako što Hrvati i muslimani ratuju međusobno i to je bio razlog zašto mi predlažemo da je to najbolji momenat da se uključimo u pregovore i podržimo tadašnji mirovni predlog Vensov plan… Ne zato što je on najbolji već zato što su to aktuelni pregovori. E sad, pregovori se nisu desili, odnos snaga se drastično menja, Amerikanci uspostavljaju jedinstvenu komandu nad Hrvatima i muslimanima, potpisuju tzv. Vašingtonski sporazum gde se oni ujedinjuju i od tog momenta nadalje menja se odnos vojnih snaga. Srbija je pod kontrolom jer je nad Bosnom takozvana zona zabranjenog leta, dakle avioni NATO su iznad prostora i mogu da urade šta hoće, tako da mi kraj rata dočekujemo u vojno vrlo nepovoljnom položaju i  Srbija nije u stanju da sprovede bilo kakvu inicijativu jer je potpuno blokirana.

Nikola Šainović
Nikola Šainović
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

Ono što se desilo za vreme vašeg aktivnog bavljenja politikom jeste i operacija „Oluja“. Plan Z-4 je bio predložen u januaru 1995. godine u kome je trebalo da se reši pitanje Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Zašto on nije prihvaćen, već se u avgustu iste godine desila „Oluja“?

- Mi se tada  hvatamo za pripremu Dejtonskog sporazuma. Ta priprema traje skoro godinu dana pre Dejtona i naš interes tada je da pokušamo da kroz pregovarački proces, ali ceo, dakle za ceo kompleks Hrvatska - Bosna, pokušamo da izborimo najbolji mogući položaj srpskog naroda na tom prostoru. Taj predlog  Z-4 koji je parcijalna inicijativa, to nije predlog iza koga stoji predlagač Dejtona, to je parcijalna inicijativa koju mi ne možemo da zamenimo za celoviti pregovor i zato značaj Z-4 nije „on bi rešio“, on je samo bio jedna lansirana inicijativa u kontekstu celovitih pregovora. Rizično je bilo ubaciti parcijalnu inicijativu i izbaciti celinu. Mi smo stalno insistirali na pregovorima ne bi li smo izbegli vojno rešenje, jer smo bili u vojno nepovoljnom položaju. Tako da Z-4 je taktički potez da se uvede vojno rešenje i vojno rešenje je uvedeno “Olujom”. “Oluja” je ispanirana. Malo se govori o njenom suštinskom sadržaju – kako je ona izvedena, šta je vojna suština “Oluje”. Suština nije napad vojske Hrvatske na vojsku Republike Srpske Krajine, već “Oluja” počinje napadom na gradove, napadom na civile. Raketiranjem Knina koje traje ceo dan, progoni se civilno stanovništvo iz Knina i dok oni beže, njihovi očevi i sinovi su u frontu ispred. Porodice u haosu beže, sinovi i očevi se pokreću da sačuvaju porodice i raspada se front. Nije to samo ratna situacija, to je ratni plan i zato je “Oluja” zločinački poduhvat, zato što je ona usmerena na civile, civile na progon i na izgnan srpskog stanovništa sa prostora Hrvatske. To je suština koja se vidi.

Posle toga je došao Dejton. Šta se tamo dešavalo? Pregovori su trajali danima…

- Mi smo u pripremama Dejtona videli da je moguće da sačuvamo Republiku Srpsku kroz njega i to je tada, u celoj toj krizi, u dubokoj vojnoj i političkoj izolaciji, bio jedan prozorčić nade i zato je Srbija svom svojom energijom i rizikom stala iza Dejtona u procesu njegove pripreme, kao i na samom Dejtonu i u postupku njegovog usvajanja. Dejton je doneo Republiku Srpsku, verifikovao je. Protiv Dejtona su bili svi subjekti iz Bosne: i Srbi i muslimani i Hrvati, zato što su svi bili nezadovoljni jer nisu ostvarili svoje ciljeve. Dakle, Srbi nisu ostvarili nezavisnu republiku, a muslimani nisu dobili unitarnu Bosnu. Glavna zasluga Miloševića u Dejtonu  je što je razumeo proces koji se predlaže i to šta će slediti kasnije. On je založio sve, ličnu garanciju i garanciju Srbije u njegovo  sprovođenje.  Kristofer Hil je došao kod Miloševića sa ocenom da Alija neće da potpiše sporazum jer se sa takvim kakav je ne može vratiti u Sarajevo, pa su tražili da mu damo nešto u Sarajevu. Žrtva je bila prihvatiti četiri opštine koje su bile srpske da pripadnu federaciji BiH, uz taj uslov Alija bi potpisao Dejton. Milošević je bio svestan veličine žrtve, ali i veličine dobitka i pristao je odmah da se ne bi odugovlačilo jer bi onda to samo destabilizovalo rezulat. On je prihvatio, Amerikanci su naterali Aliju da potpiše, a Krajišnik i Krešimir Zubak, oni u Dejtonu nisu parafirali jer su smatrali to nepravdom. Kasnije se pokazalo da je Dejton istorijska tekovina za srpski narod i kao garanti Dejtona u fazi prvih godina njegovih sprovođenja Amerikanci su nas ostavili na miru ’96., ’97., sve do ’98. godine.

Nikola Šainović
Nikola Šainović
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

Rekli ste da su nas Amerikanci ostavili na miru nekoliko godina, tačnije do 1998. Šta se desilo te godine, pa su se ponovo okrenuli ka nama?

- Dok je Dejton sproveden, u smislu da su sprovedena dva kruga izbora, struktura BiH je uspostavljena, demilitarizacija završena i kad se to završilo onda je scenario jugoslovenske krize samo prešao na narednu stranu, a ta naredna strana je Kosovo. Šta je događaj koji to manifestuje: događaj je Holbrukov susret sa pripadnikom OVK u selu Junik 1998.godine, u leto. To nije samo neki susret, to je demonstracija američke odluke da prelazi na drugu stranu unutar albanske strane, a to znači napuštanje Rugove i prelazak na OVK. Od tog momenta pa nadalje Rugova je marginalizovan, a OVK je super podržavan od oružja do novca i politike. OVK su počeli da osvajaju od albanske granice preko Đakovice prema Drenici. U selu u koje uđu oni uspostave vlast. Čak  su im tada glavni protivnici Rugovini ljudi. OVK vlast osvaja silom, prvo unutar albanske strukture. Oni nisu ulazili u gradove, već u ruralne delove. Tako u centralnoj Metohiji u okolini Đakovice, imamo od strane OVK sukobe, zasede, ubijanje, otmice. Čitavo vreme letnjih sukoba na Kosovu te naše antiterorističke ofanzive Rugova dolazi u njegovu kancelariju kao što ja dolazim na posao svako jutro, u gradovima je stanje mirno. Amerikanci podržavaju i guraju taj pokret OVK, vukući nas za rukav da upotrebimo silu. Mi znamo da ako upotrebimo silu reći će „Aha, znamo mi Miloševića, evo vas opet“, a ako ne upotrebimo silu uzeće nam Kosovo, i to će nam ga uzeti zločinom, progonima. Do leta 1998., a ovo sada pričam dokumentarno iz arhiva, OVK  je ubio više Albanaca nego Srba da bi uspostavio vlast. OVK čak ganja, hapsi i ubija Rugovine ljude pa i kad Voker dođe.  Taj njihov unutrašnji sukob buja, i oni nam presecaju glavne komunikacije, saobraćajnice, tu je i teror otmicama. Kidnapuju se ljudi.  Kada se kaže kidnapovanje obično se misli na otmicu zbog nekog razloga, zbog neke ucene, ali ovde se kidnapuju zbog čistog terora: kidnapuju čoveka, ubiju i bace ga na ulicu, da ga svi vide. Jedino što iza toga sledi jeste nova otmica, novi napad. Tako ono malo Srba što je ostalo u metohijskim selima 1998. je pobeglo ili su stradali i Metohija i njen ruralni deo ostaje potpuno etnički čist.

Ubrzo sledi bombardovanje. Kao povod za agresiju nad našom zemljom jeste slučaj "Račak", koji je izrežiran za tu potrebu. Šta se zaista desilo tamo?

- To je okidač. Uzmete nešto za neposredni povod onoga što ste već uveliko planirali. Mi smo tom letnjom antiterorističkom operacijom 1998. praktično razbili OVK i vratili ih u civilnu situaciju i mislili smo „dobro, sad je to završeno, sad treba da stabilizujemo mir“ i Milošević je otišao kod Jelcina sa ciljem da dobije podršku za stabilizaciju mira na Kosovu. Nažalost, od Jelcina je dobio nalog da prihvati misiju OEBS-a i mi smo dobili Vokera. Mi smo na Jelcinovu prinudu morali da prihvatimo OEBS-ovu misiju i Vokera, to smo uradili nevoljno, ali bez mogućnosti da odbijemo jer NATO je doneo tzv. akt Odluka o napadu u oktobru 1998.godine. Onda nas je ta misija stavila pod potpuni kontrolu i sa zemlje i sa izviđačkim avionom iz vazduha i dok nas je držala pod kontrolom, ona je rekonstruisala OVK. Januara 1999. OVK, nakon početnog perioda mira, počinje sa napadima i ta jedinica, grupa OVK koja je bila u selu Račak počinje da  napada i ubija civile i policajce na putu Priština – Prizren. Policija odlučuje da ih uhapsi, izvršava napad na to selo. Račak je imao 1500 stanovnika, a u tom momentu je selo prazno, možda stotinak civila. Počela je borba u kojoj su stradali pripadnici OVK, kao i jedan broj civila je bio zahvaćen borbom.Nakon određenog vremena, policija je morala da napusti Račak, našla se pod vatrom, jer je počeo kontranapad jedne veće jedinice OVK na selo. Kako je borba  završena, OEBS je ušao u selo, a već je bio mrak i oni su preko noći te ljude koji su stradali u borbi dovukli na jedno mesto i tako je onda sa Vokerom napravljen taj događaj. Dakle, ti ljudi jesu stradali u borbi, ali su stradali na raznim mestima, a onda su tu samo dovučeni i to je onda poslužilo kao  “dokaz” o zločinačkom režimu Slobodana Miloševića. Onda mašinerija koja je još odlukom iz oktobra pripremeljna se stavlja u pogon, a da bi imala političku dimenziju, organizuje se Rambuje.

Nikola Šainović
Nikola Šainović
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

U Rambujeu je Jugoslavija rekla "ne". Kako su tekli pregovori?

- Oni nisu tekli, nije bilo pregovora. Mi se nismo sreli sa Albancima, nego samo sa tom pregovaračkom ekipom u kojoj je ustvari bio glavni Amerikanac Kristofer Hil. Pregovori su počeli tako što smo mi rekli prvo, po modelu Dejtona, da najpre fiksiramo suverenitet Srbije i Jugoslavije na Kosovu, da je to nesporno, a da onda ispregovaramo kakvu god oni hoće autonimiju Albanaca na Kosovu, kakva nigde nije viđena ispregovaraćemo samo da Kosovo ostane deo Srbije i Jugoslavije. Prvih deset dana je proteklo u natezanju da oni to neće da prihvate. Nakon deset mučnih dana, napravljen je prekid i na naše silno insistiranje kontragupa, ne pregovarači, već kontragrupa je dala jednu izjavu koja je reafirmisala naš suverenitet te smo mi nastavili pregovore. Kad smo nastavili, onda je na prve kontakte o vidu autonomije, odjednom došlo uzmi ili ostavi, počeli su da dolaze dokumenti u delovima koji znače okupaciju SRJ. Dakle, po predlogu tog dokumenta iz Rambujea trebalo je  da predamo celu teritoriju, vazdušni prostor, luke, vode, dakle trebalo je da suverenitet predamo drugoj strani potpisnici, a druga strana potpisnica Rambujea je politički savet Severnoatlanskog pakta.

Haška presuda: Jugoslavija nije odgovorna!

Ja sam doneo iz Haga, preko svega što je prošlo preko mojih leđa, u haškoj presudi piše da delegacija Jugoslavije nije odgovorna za propast pregovora u Rambujeu, nego piše poimenice da je Malden Oblrajt montirala pregovore po vitalnom pitanju a to je suverenitet zemlje, to piše Haški sud. I drugo zločini na Kosovu su po haškoj presudi počeli dan nakon početka bombardovanja, znači mi smo od sve te drame i na najnepravednijem mestu bar odbranili te dve stvari, da ta dva uzroka  bombardovanja nije verifikovao ni Haški sud, ne uzimam ja njega kao neki istorijski reper nego tamo je naša strana osuđena za najmanji povod,  a kamoli da je ovo bilo tačno.

Trebalo je da jednoj vojno alijansi, naddržavi, predamo svoj suverenitet u ruke po predlogu da njihove trupe dođu na celu teritoriju i kaže: oni nose oružje po sopstvenom nalogu, mogu da liše slobode koga oni smatraju da treba, i da ga izvedu pred odgovarajuće službenike. Mi smo rekli „pa čekajte, ovo je klasična okupacija. Nema vlade koja to može da prihvati, mi to ne možemo da prihvatimo”. Onda su oni rekli da smo mi za rat. Osudili su nas, čitavo vreme su pretili bombardovanjem, Malden Olbrajt nam je tu pretnju saopštila i na srpskom. Na kraju mi smo zadnjeg dana dali redakciju tog pregovora, dakle, izbacili smo delove koji se tiču okupacije, ubacili smo delove koji potvrđuju suverenitet i nismo sporili sve ono što piše o autonomiji, ali to smo predali zadnjeg dana. Međutim, to je stavljeno na stranu, još je razmatrano, jer se od nas tražio ultimatum “potpiši ili ne, a ako ne potpišeš sledi bombardovanje”. Albanci su sami potpisali. Mi smo se vratili u zemlju,  a onda je rečeno ovako “to je mirovni sporazum, ali na suprotnoj strani su dve stvari: Srbija ga je odbila i činjeni su zločini na Kosovu” i zbog ta dva faktora NATO je sproveo svoju odluku o bombardovanju.

Šta je Vama i Miloševiću prvo prošlo kroz glavu kada se saznali da samo preostaje bombardovanje?

- Mi smo svesni da nama preti bombardovanje mnogo ranije, ono je praktično formalno izvesno od oktobra 1998. godine i to traje 6 meseci, jer stvari idu samo u pravcu „mi vam pretimo, predajte Kosovo, napustite ga sasvim“. Mi smo tada svesni da mi to ne možemo da uradimo, mi smo ljudi koji to nisu mogli da urade. Mi smo potpuno svesni i lične pretnje, ona nam je saopštena koliko hoćete puta. Miloševiću i meni i drugima i ta pretnja je još od rata u Bosni i Hrvatskoj. Milošević nije mogao da prihvati okupaciju cele zemlje koja podrazumeva otimanje Kosova. Ja sam se lično bojao u Rambujeu samo jednog: kako ću da izađem iz aviona u Beogradu, šta ako nas prevare, zloupotrebe, ako popustimo, ako napravimo grešku po kojoj će nas istorija pamtiti. To mi je stalno bilo u glavi. Onda je rat počeo i  Amerikanci su mislili da će rat trajati kratko, govorili su tri dana. Imam jedan tužan dokaz za to: Rugova mi je rekao usled bombardovanja kada samo nas dvojica razgovarali da je ostao u Prištini zato što su Amerikanci rekli da će za tri dana biti u Prištini i on zato nije otišao i smatrao je svojom dužnošću da ostane, a pošto se to nije desilo, onda su Amerknaci ponudili rezoluciju 1244 i to je ključna stvar! Kada uzmete Rambuje i  1244, i jedno i drugo nam je dala ista sila, isti ofis. U 1244 piše i nudi nam se sve ono što smo mi u Rambujeu rekli da je crvena linija: suverenitet SRJ - piše u 1244, da deo naših snaga ostane na Kosovu - piše u 1244, da se mora demontirati OVK - piše u 1244 i govori se o mirovnoj misiji UN koja dolazi samo na Kosovo, a mi nismo bili protiv toga… To sve piše u 1244. Ono što znaju da je naš zahtev ispod koga ne možemo, oni su nam to dali u ovoj rezoluciji.

Ako su nam u rezoluciji 1244 dali sve ono što su u Rambujeu odbili, čemu onda bombardovanje?

- Ja imam gorko pitanje: zašto nisu okrenuli redosled? Što nam nisu dali 1244, pa ako ne sprovedemo onda nek prete. Zašto je jedan isti ofis zamenio tekst? I 1244 i Rambuje smo dobili uzmi ili ostavi. Nismo mi ništa popravljali, nisu nam dali priliku da zamenimo jednu zapetu. Ja sada mogu da kažem da bismo mi 1244 u martu ‘99. Godine, teška srca, morali da prihvatimo i ja mislim da bismo prihvatili zato što smo bili svesni svega. Međutim, oni nam nisu dali, oni su okrenuli redosled da bismo odbili i da se realizuje ova velika strategija – bombardovanje. Pošto za 78 dana ciljevi te strategije nisu realizovani, a kako piše Klark to je strategija sa 0 američkih gubitaka. Ipak, ta strategija sa 0 njihovih gubitaka na kosovskom boju nije dala efekat, dakle oni su  morali da siđu na zemlju. Napadi OVK-a i albanske vojske su slomljeni, avioni ne mogu sami da osvoje državu, onda su oni nemajući kud rekli “e, sad idemo na mirovno rešenje” i upotrebili UN. Došao nam je i Rus Černomirdin koji je rekao da ako ovo ne prihvatimo poravnaće nas ”kao ovaj sto”. To je bila takođe realna pretnja jer mi smo saznali šta je alternativa, a oni ne bi došli kopnenom intervencijom, nego bi samo navalili iz vazduha i tu je granica kad lomite državničku odluku.  Milošević je rekao jednu rečenicu na Palama, koja je njegova istorijska rečenica: “U ime naroda možete žrtvovati sve osim samog naroda“. Dakle, kad opstanak naroda bude ugrožen onda žrtva više nema smisla. I zato smo mi tu morali da stanemo, imali smo priznanje suvereniteta, imali smo UN.

Nikola Šainović
Nikola Šainović
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

Onda je došao Kumanovski sporazum. Šta je traženo od Jugoslavije?

- Onda je došao Kumanovski sporazum. Od nas traženo u prvoj verziji da naše snage odu s Kosova, pa će snage UN posle da dođu, kao treba im vremena da se prikupe. Mi smo rekli da to ne dolazi u obzir, napraviće se bezbednosi vakum, ući će OVK i proteraće Srbe s Kosova. Oni su rekli da u tom slučaju ne mogu da prekinu bombardovanje, a mi smo odgovorili da ne možemo ostaviti narod nezaštićen i da niko ne preuzme odgovornost za njega. I nakon 5 dana i 5 noći pregovora, uz bombardovanje, Milošević je uspeo da u Kumanovski sporazum uđe reč "sinhronizovano". To znači sinhronizovano povlačenje, sinhronizovani ulaz snaga UN, zona po zona i time preuzimanje odgovornosti za stanje na terenu.

Uskoro je usledio  5. oktobar. Kako to komentarišete?

- Peti oktobar ima svoju političku, unutarnju i spoljnu dimeziju. Te unutarnje političke tenzije narastaju, tadašnja vlast je pod ogromnim pritiscima i teretima iscepljivanja, sankcija, rata, narod živi teško. Mi ono malo para što imamo trošimo na obnovu, poslednji dinar i ne možemo da rešavamo socijalna i druga pitanja. Političke snage koje su tada dominantne na drugoj strani, one imaju i direktnu podršku Amerike, najoperativniji štab u Budimpešti gde je bio ambasador Montgomeri, sredstva, ljude,  informacije… U Montgomerivoj knjizi on kaže da je 200 miliona dolara investirano u rušenje Miloševića. Tako da je rušenje Miloševića pored tog unutarnjeg aspekta imao domantan spoljni dodatak, jer Slobodan još uvek nije bio srušen, taj s kim  su bili u sukobu... onda to ruši autoritet velike sile koja je sve živo uradila, uključujući i rat, pa nije srušila jednog Miloševića. Pod svim tim pritiscima se događa  5. oktobar: s jedne strane nezadovoljstvo unutrašnje, ali s druge strane ogroman spoljni pritisak. Milošević je stalno govorio “Nije meta Srbija zbog mene, već sam meta ja zbog Srbije”, ta metafora se posle prenela, jer su brojni zahtevi prema Srbiji ostali isti davno već kad Miloševića nije bilo. Pre svega u odnosu na Kosovo, u odnosu na NATO. To je u raznim pakovanjima prisutno i danas.

Nakon svega što ste prošli: pregovora u Dejtonu, Rambujeu, bombardovanja, "Oluje"..., da li ste očekivali da ćete ishod biti ovakav, odnosno, da ćete u Hagu biti optuženi za ratne zločine?

- Ja sam u pregovaračkim procesima od 1991. godine. Lično sam toliko puta razgovrao sa Holbrukom, Kristoferom Hilom. Nakon  formiranja Haga ja sam potpuno svestan šta je njegova uloga, te opasnosti ja sam svestan. Da li sam imao prilike da odstupim? Pa naravno da sam imao, ali sam ja mislio da nemam na to pravo. Niko mi nije kriv, narodski rečeno “niko me nije gurnuo”, niko mi nije naredio. Milošević je jednog momenta rekao u leto ‘98. godine na skupu najužeg rukovodstva: “Vidite šta od mene traže, ja ovo neću da potpišem, ko hoće može da ide”.

Nikola Šainović
Nikola Šainović
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

Da li su neki otišli?

- Da, jesu. Nije većina, neki su otišli, neki su se našli na drugoj strani, ja nisam. To je bio moj izbor. Ja nisam ovde sedeo u nekom bunker, ja sam bio u Prištini. Ja sam organizovao pregovore sa Rugovom, ne zato što sam imao iluziju da će to da zaustavi rat, ja sam samo smatrao da mi moramo da pokažemo šta mi mislimo. Ja sam u Prištini postigao dva dogovora sa Rugovom, svestan da će oni reći “vi ste njega naterali silom”. Šta god rekli za njega, mi smo to potpisali. Ja sam u prvoj zajedničkoj izjavi sa Rugovom postigao desetog dana rata dogovor prvo da odmah prestane bombardovanje i drugo da se sve izbeglice momentano vrate kućama. Na taj naš dogovor Jugoslavija je proglasila jednostrano prekid vatre, da bi dala šansu. Ja sam se vratio u Prištinu i doživeo sam bombardovanje u centru grada, jedva sam ga preživeo, izašao sam iz ruševina oko kojih je stradalo deset ljudi. Borba za mir -  to je bio moj posao, ja od njega nisam odstupio. Da li to može da košta? Pa može. Da li sam ja platio najveću čenu? Nisam. Najviše su platili ljudi koji su dali živote, koji su ostali invalidi u toj borbi i koje poštujem isto kao što osuđujem svaki zločin svakoga ko je mislio da je veliki Srbin tako što je ubio neke civile. Tako da nijednog momenta te dve stvari ne mešam. Ako sam ja platio zato što je to neko uradio, evo platio sam. Srbija je platila i može da ide dalje.

Kakav je bio vaš boravak u Hagu? O čemu ste najčešće razgovarali sa Miloševićem, a šta se dešavalo kada sretnete, recimo, Haradinaja?

- Sa najbližim drugovima se srećete kao saputnici. Imate zajedničke probleme, pitate kako je porodica, kako ide odbrana, šta ti sledi sutra na sudu. Pošto ste tamo izolovani u prostoru, vi ste neminovno upućeni na obične svakodnevne stvari. Meni je s jedne strane komšija general Ojdanić, a s druge strane mi je susjed general Praljak… život nas tera na svakodnevnicu. A onda posle toliko vremena, sa nekima, ne sa svima, možete razgovarati tako što podvučemo crtu o kojim pitanjima ne razgovaramo. Sa Haradinajem i Gotovinom su minimalni kontakti bili, a nekada se moramo sresti, bar kad odemo kod lekara. Ako  u zatvoru proizvodite nove konflikte vi ne možete živeti, vi morate da napravite atmosferu u kojoj može da se preživi, pogotovu što sam ja bio potpuno svestan od početka da ovo nije priča za tri meseca, ni za tri godine. Meni je doživotna robija pretila 11 godina, kada mi je presuđeno da efektivno budem 12 u zatvoru, ja sam već 11 izdržao. Tako da, ne dao vam Bog da se nađete u toj situaciji u kojoj tražite minimalni životni proctor, fizički, intelektualno, mentalno, zdravstveno…

Mislite li da su Miloševića ubili u Hagu?

- Organizacija “Sloboda” koja brine o Miloševićevoj zaostavštini je izdala knjigu sa svim zdravstvenim biltenima iz Haga Slobodana Miloševića. Ono što bih ja želeo to je da se napravi jedna ozbiljna medicinska ekspertiza koja će pokazati kako je Milošević lečen. Ja mislim da je to pravi odgovor. Mislim da smo mi kao Miloševićevi saradnici dužni da pokažemo ozbiljan stručni odgovor na to pitanje. Ja mislim da je u finalu Miloševićeve sudske i životne drame Haški tribunal bacio akcenat  na to da ga pritisne, da se Slobodan odrekne toga da se sam brani i da se skloni sa strane. To im je bilo važnije od njegovog lečenja. Njemu je, pak, bilo važnije suprotno: da  ne odstupi od toga da se brani bilo mu je važnije i od sopstvenog zdravlja i u tom preseku je Milošević izgubio život. Sad bi samo dobra kompetentna analiza dala odgovor.

Nikola Šainović
Nikola Šainović
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

Kada ste ste se vratili iz Haga, na aerodromu su vas dočekali Željko Obradović, Slavica Đukić Dejanović i Milutin Mrkonjić. Međutim, Ivice Dačića nije bilo. Da li mu zamerate nešto?

- Ja sam bio u kontaktu čitavo vreme sa svima, pa i sa Ivicom. Mene su drugovi drugarski primili. Koliko su mogli oni su pomagali mojoj porodici, ja to poštujem. Oni su bili u drastično teškoj situaciji, SPS je bio pod takvim progonima 2001., mi smo imali 400 ljudi u pritvoru. Ako se u nečemu nisam slagao s Miloševićem u Hagu bio je odnos prema partiji: jer ja sam bio za to da mi odande treba da podržimo rukovodstvo, a da  rukovodimo partijom odavde, a ne iz Haga, jer sam to smatrao nemogućim. Dakle, ni dobrim, ni lošim, već nemogućim. Ipak, partija je ovde opstala i kada govorimo posle sveg ovog vremena, posle svih  tih pritisaka, evo i danas, godinama unazad, SPS ima rejting 10 plus minus 1, a mnogi drugi, koji su bili na suprotnoj strani od SPS-a, koji su imali ogromnu podršku sa strane, pa i finansijsku, oni su na cenzus plus minus 1. Tako da u tom kontekstu treba ceniti i poštovati rezultat rukovodstva SPS-a da opstane. Ja njih podržavam i poštujem taj napor, jer je trebalo preći put od progonjene stranke do toga da predsednik te stranke predsedava OEBS-om u atmosferi rata u Ukrajini. To je veliki rezultat. 

Pročitajte i:

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD info

SD kosovo

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD srpska istorija

SD beograd

SD društvo

SD drug nije meta

Vremenska prognoza
Tamni oblaci
9 Beograd