Skip to main content
Kotor

RAZVOJNI PUT CRNOGORSKIH PLEMENA (2): Volim i ja Dedinje, no trpim!

Foto: Profimedia
Komunizam je čudo neviđeno, moć oteta od bogova proizvodila je nova moralna i socijalna načela pretvarajući ih u svetonazore, kanone važnije od onih iz Knjige postanja

Broz, strahujući od Srba kao najopasnijih protivnika njegovog poretka, diktatom je stvarao nove nacije i države, verske zajednice – krneći srpski nacionalni prostor. Sve je to slikovito i uverljivo opisao Branko Ćopić u Nikoletini Bursaću, gde Nikoletina jednog jutra saopštava majci: “Majko, nema Boga”. “Kako, Nidžo, Bog s tobom?! Otkad to pa nema Boga?” “Od jutros, rekao desetar.”

Broz je diktatom svemoćne KPJ 1945. odlučio da Republika Makedonija dobije Makedonsku pravoslavnu crkvu koja ni danas nije priznata, a iste godine dekretom je proizveo crnogorsku naciju, Srbe u Srbiji minorno označavaju kao Srbijance samo da bi ih razdvajao od Srba iz BiH, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore. Najplodnije tlo našao je, kako kaže poznati istoričar Predrag J. Marković, u “verolomnom crnogorskom karakteru”. Jer u Crnoj Gori na početku XX veka, kako navodi Zoran Lutovac u knjizi “Srpski identitet u Crnoj Gori”, “živelo je 94,38 odsto Srba, da bi se 1948. taj procenat sveo na 1,78”. Posle pada komunizma u Crnoj Gori, Srbi su opet u porastu, naročito na severu u Vasojevićima, da bi ih novi večni i danas stolujući prokurator sveo na 32 odsto po popisu iz 2003, a Milogoraca po poslednjem popisu je iznad 43 odsto.

Gde će stabilni crnogorski nacionalni duh završiti, šta bi se dogodilo da se na tim prostorima pojave momci iz Konga koji govore svahili, možda bi pristali. Međutim, Crnogorci imaju konstantu, ne odriču se Srbije, Beograda, Dedinja, a naročito ne vlasti i uticaja u Beogradu. Ne odriču se ni zavičajnog naglaska čim se trojica sretnu.

Još jedna karakteristika ljudi sa tog podneblja je izgrađena sklonost ka izboru lukrativnih zanimanja u životu. Tumačeći pritom zakon koji deli delatnosti na one sa ove ili one strane prilično fleksibilno. Što bi rekao drug Stari, “ne treba se držati zakona kao pijan plota”. Otuda veliki broj Crnogoraca i u kriminalnim krugovima gde vrlo brzo uspostavljaju primat koji je sada, bogumi, prerastao i evropske okvire. Jedna anegdota koja se desila davno sada uglednom crnogorskom biznismenu, najbolje govori o mentalitetu Crnogoraca. Pomenuti biznismen je studirao Ekonomski fakultet u Subotici i imao je priliku pošto se radilo o ranim sedamdesetim godinama prošlog veka da se provoza u “sitroen ajkuli”, koja je za to vreme bila pravo čudo od automobila. Imala je npr. električne podizače stakala, hidraulično vešanje koje se po potrebi dizalo i spuštalo, farove koji se zakreću u krivini prateći pravac kojim se automobil kreće… Jednom rečju, svemirski brod u moru “fića” i “moskviča” tog vremena. I tako dođe naš junak na letnji odmor u svoje rodno selo. Čim je kročio u roditeljsku kuću, skupila se rodbina željna priča iz velikog sveta. Student, a potonji biznismen im oduševljeno priča o čudu od auta u kojem se vozio. Objašnjava im kako se automobil spusti kada čovek u njega ulazi, a podigne kada se vozi da ne udara u rupe, kako se farovi okreću kada uđe u krivinu… Gledaju ga rođaci otvorenih usta misleći verovatno da je sišao s uma, ali niko ni reč ne progovara. Posle nekog vremena kad se rodbina razišla, razočarana majka kaže sinu: “Sine moj, ako već moraš lagati, laži u svjet, nemoj u svoje selo”.

Kada je zvršen Drugi svetski rat, kao uostalom u svakom ratu, važilo je pravilo, pobedniku pripada plen. Tako je i bilo.

“Prvi crnogorski desant na Dedinje” desio se 1945. Nisu samo Crnogorci te godine šljegli na Dedinje, bilo je tu Krajišnika, Hercegovaca, Ličana, Banijaca… Ali za razliku od pomenutih plemena, i bratstva su tu napravila novu simbiozu s ciljem da budu junačniji, čojstveniji, veći i uticajniji od drugih. Oni su u svemu podražavali Broza. On nikad nije imao svoju kuću, živeo je uvek u otetoj. I oni. I kad bi zidovi vila sa Dedinja, u koje su upali, kad bi ti zidovi umeli da pripovedaju, bila bi to mitska guslarska epika o brđanskom vladalaštvu (Makijaveli je amater), ko je prvi međ nama, o ubistvima, slavopojkama, naricaljkama, karijerizmu, nameštanju, podmetnju, o generalskim i ambasadorskim postavljenjima – ko kome – ko je nesoj a ko vojvoda ili serdar, koga bi valjalo odmoriti na Golom otoku…

Drugi desant na Dedinje dogodio se u vreme Državne zajednice Srbije i Crne Gore, kad je srpska politička vrhuška držala i tetošila Crnogorce u Beogradu kao egzotične kućne ljubimce, bilo im je sve dozvoljeno, a DIPOS je bio najomiljenije sastajalište Crnogoraca. Uostalom, koliko Crnogorcima priliči Dedinje najrečitije govori slučaj jednog visokog funkcionera, bio je ministar u Podgorici, pa njihov ambasador u jednoj velikoj zemlji, ima vilu na Dedinju, što mu uopšte nije smetalo da ukrade mobilni telefon čoveku pored sebe, na kiosku – sve zabeležila video kamera!

Imaš kuću, uzmi i stan
Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić za “Ekspres” kaže da je prvi značajniji “desant” nasilnih Crnogoraca (ne samo njih) na beogradsko Dedinje izvršen i pre formalnog okončanja Drugog svetskog rata.
– Kao pripadnici međunarodne zločinačke organizacije, potpomognuti sovjetskom vojnom silom, po oprobanim i specijalno razrađenim uputstvima zloglasne Kominterne, zdušno su doprineli masovnom oduzimanju života i potom imovine, nevinih građana. Od pokretne imovine, pa do kuća, stanova. Peko Dapčević je upao u kuću Savčića u Užičkoj ulici, a kasnije se premestio na imanje pokojnog Milutina Stanojevića, industrijalca u Tolstojevoj, kome je imovina inače oduzeta za potrebe izgradnje ambasade. General Vaso Jovanović obreo se na Bulevaru mira 65, a Jova Popović u Tolstojevoj 9 – započinje priču Antić.

Opširnije čitajte u novom Ekspresu koji je na kioscima od petka, 1. septembra. . .

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD info

SD kosovo

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD beograd

SD društvo

SD drug nije meta

Vremenska prognoza
Clear sky
18 Beograd