Šta posle bojkota, kada previše gledaš Kopoline filmove?

protest / Izvor: Profimedia

Liderima Saveza za Srbiju u predizbornom ciklusu mnogo je puta ponovljeno pitanje "Šta posle bojkota?".

Iako u prvi mah tako ne izgleda, odgovor na pitanje smo dobili kroz nasilne demonstracije organizovane prve večeri (ponedeljak 07.07.2020) u Beogradu, a druge večeri u još nekoliko većih gradova Srbije.

Sa strane posmatrano, reklo bi se da je primarni cilj dela opozicije doći na vlast na bilo koji način i po bilo kojoj ceni. Pošto ne uspevaju da na izborima bar malo osvoje dušu i srce naroda, odlučili su se još odavno za smenu vlasti uličnim putem, odnosno nekom vrstom meke revolucije i koristili su svaki i najmanji i najbanalniji povod da naprave proteste. Međutim, ispostavilo se da je to vrlo teško iz više razloga. Najvažniji razlog je stvarna i velika podrška koju vladajuća stranka ima u narodu, i koja je višestruko potvrđena na više izbora (ne zaboravite kako su izgledali izbori i mediji kada je deo sadašnje opozicije bio vlast), na kojima je i opozicija učestvovala i neslavno prošla, što su se više upinjali i više zluradosti pokazivali, sve su gore prolazili.

Ostali razlozi zašto delu opozicije "mirni" protesti nisu dali željeni rezultat su podrška koju bojkotaška opozicija nema među narodom, a koja je realno negde oko 6%, bezidejnost i šizofrenost opozicije, namerno menjanje težišta sa parlamentarne i političke borbe na uličnu borbu (stare navike teško umiru), stvaranje atmosfere linča za svakog ko nije za opoziciju (još ne daj Bože ako je za vladajuću opciju, onda im po opoziciji sledi bar nekoliko večnosti u gorem delu pakla), otvoreno pozivanje na nasilje i bezuslovno i trenutno prepuštanje vlasti prosvetljenoj demokratskoj, pametnoj, prepodobnoj opoziciji koja sve zna i može bolje (a izbori, žalimo slučaj narode, zabludelo ste glasali, grešnici ste i glupaci, nepismeni i neobrazovani, nemate narode pojma ni o čemu čim niste glasali za nas), bojenje stvarnosti kao da smo u ratnoj zoni i potenciranje isključivo problema, kriminalnih i ružnih i tragičnih događaja (kojih u svakom društvu nažalost ima) i naravno umesto bilo kakvog stvarnog i izvodljivog programa, samo floskule, populizam i, jače od svega, želja svakog "vođe" da bude kalif umesto kalifa.

RADULE, GDE UTEČE?! Opozicioni političari došli na šamaranje, pa ostavili ŽENE DA SE TUKU SA HULIGANIMA (VIDEO)

Nove malverzacije opozicije: Izmislili da je Andrej Vučić na balkonu Predsedništva posmatrao proteste

STRANCI ŽELE RAT U SRBIJI? Analitičari tvrde da su u proteste umešane INOSTRANE SLUŽBE, dešavanja orkestrirana

Nije iznenađenje da bojkotaška opozicija predvođena (uslovno predvođena, jer svi žele da vode) Savezom za Srbiju (ili kako god da se sad nazivaju, da sakriju trag i zavedu po ko zna koji put narod za Goleš planinu) precenjuje svoje kapacitete i sposobnosti i ne sagledava realno kolika im je stvarna sposobnost i snaga, jer uspešna i dobra politika zahteva, iskreno sagledavanje sebe i svojih sposobnosti, razmišljanje i postavljanje visokih ali realnih ciljeva, strateško razmišljanje i naporan i dugotrajan rad na dobijanju podrške za ciljeve i tek nakon toga rad na ostvarivanju istih. Ovo nepoznavanje sebe, želja da se što manje radi i što manje misli, te da se privilegija upravljanja celom državom dobije „zato što ovi ništa ne valjaju“ i da im se jednostavno na njihov zahtev preda vlast, dovodila je i dovodi do urušavanja svih pokušaja opozicije da dođu do vlasti (a to im je izgleda ultimativni cilj i kraj obzorja događaja) te do promena u strategiji i taktici za dolazak na vlast.

Neko je procenio da je vreme da se pokuša sa nasilnom promenom vlasti po uzoru na "Arapsko proleće", organizujući ultradesničarske grupe koje su poznate po nasilju i pripremajući ih da budu spremne da stupe u akciju na prvu pogodnu priliku, čekao se samo okidač. Okidač je pronađen u izjavi predsednika Republike Srbije, koji je najavio ponovno uvođenje policijskog časa kako bi se što efikasnije suzbila epidemija Covid-19 u glavnom gradu. Ovo je dovelo do izlaska na ulice jednog dela građana koji su bili revoltirani odlukom, a njima su se, po unapred pripremljenoj strategiji, reagujući na priliku, odmah priključile instrumentalizovane ultradesničarske grupe čiji je probni skup organizovan veče pred izbore pod vođstvom Srđana Noga.

Ono što je simptomatično jeste da "nezavisne" televizijske kuće N1 i Nova S za tadašnji skup uopšte nisu bile zainteresovane, ali su ovaj u ponedeljak uveče pratile sa devet kamera. Tvrditi da je to samo reakcija novinarskih redakcija na dešavanja na terenu, zvuči više nego naivno svakom ko zna koliko je vremena potrebno za izlazak ekipa na teren, u tolikom broju i kakve logističke zahteve to povlači za sobom. Takva dešavanja se planiraju danima unapred, od rasporeda smena, do raspoloživosti opreme, što svakako govori o sinhronizovanosti opozicije sa delom „nezavisnih“ medija (jer oni rade za slavu, novac ih ne interesuje, nisu oni privatna televizija, gde im otkaz daju kada se ne smeju i ne mrgode se dovoljno i kada i kako gazda kaže, integritet im je na prvom mestu, žrtvovaće sve samo da objektivno prenesu itd. – gomila laži i gluposti u koje, izgleda, i sami poveruju vrlo brzo - Ponavljanje je majka laži) i pripremljenosti tih medija da reaguju na bilo kakav događaj za koji se proceni da od njega može da se napravi problem, da može da postane nasilan, krvav, da svojim lešinarenjem, koje će nazvati "objektivnim izveštavanjem" ("Po delima njihovim poznaćete ih") naprave od komarca, slona, da od stvarnih problema i legitimnih protesta i zabrinutosti građana naprave najgori problem na svetu, trudeći se da predstave ovu državu najgorom na svetu (a prisetite se i pogledajte kako izveštavaju o događajima koje žele da sakriju - "Prema svecu i tropar") i da izazovu svaku eskalaciju koju mogu.

Čini se čoveku da su to srećniji što je više povreda, štete, nesreće, zavade, a vrhunac im je izgleda, koliko god to strašno zvučalo ( pogledati ostale radove, nedavni događaji u US su indikativni) kada neko strada. Može slobodno da se kaže za naše "nezavisne" medije da su: meki i ponizni sa onima koje smatraju jakima ili od kojih zavise i s druge strane jaki, grubi i bahati sa onima koje smatraju slabima, podcenjivački i paternalistički sa običnim ljudima, a onima koji ne misle isto kao oni ne priznaju pravo postojanja a kamoli mišljenja.

N1 je uživo prenosila sve što se dešavalo pred Skupštinom, u očiglednom senzacionalističkom i navijačkom tonu (koji je svakako zaštitni znak CNN obaveštavanja, objektivnost po njima nema gledanost, ali senzacionalizam, e to je ono što se prodaje, bar u njihovom pogledu na svet, što više nesreće lešinari su srećniji – bar smo to mi u ovoj zemlji iskusili od njih), sa neskrivenom zluradošću nevešto prikrivenom glumljenom zabrinutošću, od naglašavanja spontanosti skupa do besvesti, pokušaja da se protest predstavi kao svenarodni i sveobuhvatni pokret mimo političke orjentacije, papagajskog ponavljanja istih rečenica i poruka, očiglednog iskrivljivanja istine i pokušaja da nam svima zakopčaju košulju na leđima (što gledanje njihovog programa dugoročno može da izazove) predstavljajući raspoloženje policije u stilu "I policija je revoltirana" i maltene da se policija dobrovoljno podvrgava batinama huligana i da se raduje što ih mlate i pokušavaju da žive zapale. Sve ovo u cilju dizanja pritiska i mobilizacije gledalaca, koji po ovakvim medijima, žive obespravljeno i u vojnoj/policijskoj hunti. Jedini problem N1, a naša sreća, je što ne živimo u programu N1 već u demokratskoj i stabilnoj zemlji. Iako je iz samog programa N1 bilo jasno da su huligani napali policiju, a da je ona posle toga postupala u skladu sa ovlašćenjima i da se trudila da minimalno reaguje, N1 se potrudio da gledaocu ostane utisak da je ipak policija kriva za sve.
Intenzitet nasilja na beogradskim ulicama bio je strahovit, posebno drugo veče.

Po opremljenosti pirotehnikom, pripremljenim kamenicama, trajanju i načinu pregrupisavanja huliganskih grupa i njihovnim ponovnim napadima na policiju vidi se da tu spontanosti nije bilo. Drugo veče policija je već bila pod tenzijom pošto su im mnoge kolege bile povređene. Ti ljudi, jer ispod oklopa se nalaze ljudi, naši sugrađani, komšije, očevi koju čekaju deca kući, naši policajci, koji su dobili zadatak da brane i štite državni poredak i imovinu ove zemlje, naše zemlje (N1 ima svoju zemlju, naša bez sumnje nije i njihova), a onda napadnuti, krvnički i silovito, naši policajci, od ko zna koga sve i odakle, od strane nekih koji kao da nisu iz ove zemlje (što se na kraju ispostavilo tačnim, makar za deo huligana, jer uhapšeno je više stranih državljana koji su učestvovali u sukobima.). Bilo je i za očekivati da negde dođe do izliva gneva. Organizatori protesta su se izgleda jako potrudili da bude što grublje (zato najverovatnije i stranci na protestu, tuđin nema obzira) i da izazovu što jaču reakciju i time okrive policiju i vlast za ono što svi očekujemo od vlasti i policije – održavanje reda i poretka. Svakome je jasno i svi želimo da policija bude savršena, da nikada ne prekorači svoja ovlašćenja, ali ma koliko svi mi ne voleli što se desilo i slučajeve prekoračenje ovlašćenja, istovremeno dok sedimo o svojim domovima i pričamo i razmišljamo o tome, treba da imamo u vidu i šta je dovelo do toga i da ipak zamislimo kako je policajcima bilo u tom trenutku, i pored svog treninga i obuke i policajci su, setimo se, samo ljudi koji rade vrlo težak posao i da su slučajevi prekoračenje ovlašćenja ipak izuzetak, a ne pravilo.

The referenced media source is missing and needs to be re-embedded.

Kada se postavi pitanje kome ide na ruku ovakav razvoj situacije u zemlji, odgovor je jednostavan, uklapa se u strategiju opozicije koja je krenula sa "mirnim" protestima i posle neuspeha odlučila da su joj neophodne ljudske žrtve da bi zadovoljila svoje ambicije i tek kroz haos, fizičke okršaje i krv uspela da postala relevantna i konačno ponovo zavladala.

Ovakav razvoj je očajnički potreban "wannabe" vođama opozicije, i to, pre svega, onima koji sebe predstavljaju kao "jedinu pravu", ponekad i bezgrešnu opoziciju, a pošto jedinstva tu nema (pohlepa za vlašću i sve manja šansa da prigrabe vlast, izaziva izgleda paniku u redovima dela opozicije i unutrašnji rat svih protiv svih, rat koji počine da se odvija i pred našim očima), na delu je soliranje i borba za poziciju vođe opozicije.
Gledajući da ugrabe svoj trenutak, svi opozicioni lideri su počeli da se pojavljuju na protestu, ali izgleda da su pogrešno procenili kako ih ljudi vide, svoje iluzije su projektovali na ljude koji spontano protestvuju, a koji ih izgleda baš i ne žele , a oni koji su instrumenti nasilja na protestima imali su izgleda drugačije instrukcije nego što su su opozicioni lideri mislili.

Vuk Jeremić je došao već prvo veče i to kako je on prošao trebalo je da bude upozorenje drugima. Oteran je sa skupa, a u prolazu je dobio i šamar. Njegove kolege nisu naučile ništa iz toga, pa je Sergeju Trifunoviću razbijena glava, a Boris Tadić je izviždan uz pesmu "Borise, Borise, spasi Srbiju i ubij se".

Gledano sa strane, do momenta dok i Đilasa učesnici protesta nisu fiziči oterali, delovalo je kao da jedan opozicioni lider lupa ćuške i šalje u ćošak druge lider, jasno im stavljajući do znanja da su ovo njegovi protesti. Izgled da se plan oteo konroli i da su ćušku i tom lideru opalili ni manje ni više nego njegovi huligani ne želeći da ga trpe.

Simptomatično je i to što Boška Obradovića skoro niko nije napao, ali se Boško, po običaju, potrudio da sam sebe osramoti kroz dobro zamišljenu ali loše odigranu predstavu za kamere o pretučenom lideru opozicije koji je to junački podneo. Možda bi mu i prošlo da njegov pretučeni sadrug nije namignuo kolegi pre pada u nesvest pred kamerama. Starije čitaoce ova scena sigurno podseća na crtani film "Lale gator" i čuveno: Kamera! Akcija! Snimaj!

Posmatrajući ponašanje vođa opozicije i njihov dolazak na proteste stiče se utisak kao da se neke stvari nisu odigrale po planu, a plan je bio da ih nezadovoljni narod prepozna kao vođe, one koji stoje u narodu, ali uvek blizu kamera, i da ih pozove da preuzmu vođstvo. Ako vam je poznato, to je ista matrica primenjena i na protestima 1 od 5 miliona. Ali, pošto protesti 1 od 5 miliona, koji su bili tek sporadično nasilni, nisu dali rezultat, neko je odlučio da se okrene ultradesničarima i da preko njih pokuša nasilno ono što nisu uspeli mirnijim putem. Ko bi mogao da bude taj neko? Elementarna logika navodi na očigledan zaključak.

Međutim, ma koliko taj neko bio blizak ovim organizacijama, izgleda da nije shvatio da se oni mogu lako navesti na nasilje ali da se sa njima ipak ne može tako lako upravljati tako da smo ovde došli do situacije koju najbolje opisuje izreka „hrani kuče, da te ujede“. Drugim rečima, ultradesničari su odbacili projektovane vođe. Jedan od vođa, iako je doživeo sudbinu ostalih koji su sada javno diskreditovani do te mere da svako njihovo pojavljivanje pred narodom postaje besmisleno, trudi se da to demantuje. Kao da je znao nešto što ostali nisu. Ili je to od početka bio sekundarni cilj čiji je uspeh bio verovatniji od primarnog. Jer srpkoj opoziciji svega fali. Ideja. Strategije. Odlučnosti. Ljudi koji su prihvatili njenu politiku. Samo joj "wannabe" vođa ne fali.

DEMONSTRANTI DOŠLI SPREMNI NA PROTESTE! Stefanović: Pronađene patrone suzavaca koje MUP ne koristi