STRAVIČNA SUDBINA MLADIĆA IZ BEOGRADA: Od kada mi se desilo OVO, želim samo NORMALAN ŽIVOT
Prihvatilište za stara i odrasla lica u Kumodraškoj ulici decenijama unazad svedoči najneverovatnijim sudbinama Beograđana. Čak i ako se dogodi da vam srce ne zaigra nad nekim životnim pričama, kada vidite te ljude morate da zastanete i zapitate se šta sve život može da priredi? A priređuje neočekivano, svakom od nas, te uopšte ne čudi što se u ovoj ustanovi nalaze i nekadašnji direktori, obrazovani, a neretko i bogati ljudi. Jer, život je nepredvidiv.
David (39) živi u Prihvatlištu mesecima unazad. Prodornog pogleda, u staroj debeloj jakni, iako je napolju preko 20 stepeni kaže nam da on nije beskućnik. Živi ovde, eto dok se ne sredi. Neobrijan je, a po dubini bora oko očiju biva jasno da je kroz život prošao koliko neko ne bi ni za dva.
Kaže lepo mu je u Prihvatilištu, samo bi malo jelovnik prmenio.
- Voleo bih da malo češće jedemo sarme, ili npr. punjenje paprike, to odavno nije bilo – priča David, skromno i nekao sramežljivo. U Prihvatilištu kaže živi, iako ima svoju kuću.
- Zašto živiš ovde ako imaš svoju kuću? -pitamo ga.
- Tamo sad ne može da se živi, mora da se sredi, morao sam da odem odatle.
- Šta treba da se sredi Davide? Šta fali tvojoj kući?
- Sve su nam isključili, i struju i vodu. Kuća mora da se sredi, zidovi su loši, mora da se renovira. Bilo je teško, živeo sam samo sa majkom, ona je bila bez penzije, ja nisam imao platu. Nismo imali od čega da živimo, sve se raspadalo… Na kraju sam morao da dođem ovde - govori iskreno David dok se priseća svih teških trenutaka.
Davidova priča se ovde ne završava. On se nada da će uspeti da stane na noge, a onda sve redom - da sredi kuću, ponovo se useli u nju pa da krene ispočetka.
- Prošli mesec sam zaradio 15.000 dinara. Prodajem „Lice ulice“ najčešće kod Platoa, ali i ispred Doma Omladine, Doma Sindikata. Nadam se da ću sledeći mesec zaraditi više i da ću uspeti da sakupim novac – kaže ovaj mladić.
Završio je ugostiteljsku školu i voleo bi da nađe posao, da radi „na roštilju“. Tu bi veruje više zaradio nego ovako. Kaže da govori engleski, a najčešće to znanje primenjuje kada strancima na ulici prodaje novine. Voleo bi da se oženi, ali još se nije pojavila „ona prava“.
Vera sa kojom Davidi govori o svom budućem životu koji planira da stvori, želja za uspehom i malim stvarima, na pragu pete decenije, potvrđuju onu tezu da uvek može ispočetka da se krene. Da čak i kada se dođe do toga da jelo, poput punjene paprike bude želja koja se sanja, jer je nedostižna, može dalje. David je objasnio. Od života se ne odustaje, samo treba krenuti napred kad se učini da idete unazad.
BRAVO! Stolar Mile napravio je 1000 stolica i usrećio mnoge porodice, a ovo je njegova poruka
Sudbine korisnika Prihvatilišta nisu sve tako svetle. Ima onih koji su se pomirili sa mišlju da ih je život izneverio. Ostali su bez svega, a što je još tužnije bez svih na ovom svetu.
Jovan ima 69 godina i s mukom priča o tome kako ga je život doveo do ove tačke. Imao je porodicu, kuću, dom, a 1999. godine sve je počelo da se raspada.
- Sin mi se nikada nije vratio s ratišta. Nikada nismo saznali šta se zapravo dogodilo - priča sa suzama u očima i bolom u glasu koji govori da se još nije pomirio sa tolikim gubitkom. Žena mu je preminula i on danas nema nikoga. Dom je izgubio.
- Osećaj mere je najvažnija stvar, to danas znam – kaže Jovan.
Ovaj čovek, čiji je krevet u Prihvatilištu smešten u hodniku, jer su kapaciteti soba popunjeni kaže da je bio u Domu za stara lica, ali „nije išlo“. Tužan, iskreno tužan, kaže da će izgleda ipak morati tamo da se vrati.
Po njegovom stavu i govoru vidi se da je učen čovek, i da mu ova situacija polako lomi ponos. Dostanstvo nije izgubio. Ipak, nada se da će biti bolje, da će bar on biti bolje, ako su okolnisti takve kakve jesu. Nada ipak ne umire.