Vesić podseća na velike Beograđane i zadužbinare: Budućim talentima Fondacija za mlade je podsticaj za uspeh
U svom autorskom tekstu za Politiku gradski menadžer Goran Vesić piše o tome koliko je korisna Fondacija za mlade talente, kao i o tome ko je i zbog čega za svog života podigao zadužbinu.
- Da li znate ko je Dušan Krtolica? Ako ne znate, zapamtite to ime. Dušan ima 15 godina i učenik je prvog razreda srednje Škole za dizajn u Beogradu. Kada je imao četiri godine njegov talenat otkrio je akademski slikar Zoran Čalija. Pohađao je školu slikanja i crtanja, a do sada je imao šest samostalnih izložbi.
Ovaj mladi Beograđanin objavljivao je radove u oko 250 umetničkih internet kolonija u svetu. O njemu pišu uticajni svetski mediji, a američki Hafington post uporedio ga je sa Direrom. Na poziv Hong Konga, našao se među deset najperspektivnijih mladih umetnika iz celog sveta, čiji su radovi oslikani na vozilima koja kao pokretne galerije kruže ulicama tog grada.
NOVI SJAJ SRPSKE PRESTONICE! Ovako će izgledati novi centar Beograda! (FOTO)
Dušan se još uvek samo igra, a njegove teme su priroda i životinje. Kaže da kada odraste želi da se bavi crtanjem samo iz hobija jer mu je želja da postane zoolog. Šta god bude radio u životu, Dušan će sigurno biti uspešan, a mi ćemo biti ponosni na našeg sugrađanina.
Dušan je jedan od 69 stipendista Fondacije za mlade talente Grada Beograda. Fondacija novac obezbeđuje iz budžeta Grada Beograda i donacija društveno odgovornih kompanija i pojedinaca. Upravni odbor Fondacije čine ugledni dekani i profesori Univerziteta, članovi SANU, umetnici i javne ličnosti. Oni samostalno donose odluke, a njihov ugled i profesionalni integritet garantuju da će pomoć dobiti oni koji su najtalentovaniji.
Ne postoji obrazovni sistem na svetu koji može samo kroz redovno školovanje da podrži decu koja su posebno talentovana. Fondacije, kao ona koju je osnovao Grad Beograd, postoje širom sveta jer se upravo kroz njihovu podršku podstiču i razvijaju posebni talenti kod dece. One bi trebalo da utiču i na pojedince i kompanije da budu svesni svoje odgovornosti i deo zarađenog novca usmere za školovanje posebno nadarene dece.
Priča o Fondaciji podsetila me je na zadužbinarstvo koje je skoro nestalo u našem društvu. Verovatno najlepše zgrade starog Beograda dugujemo zadužbinarima, divnim ljudima, najčešće trgovcima koji su deo stečenog bogatstva vratili svojoj zemlji. Kako bi danas izgledao Beograd i koliko bi svako od nas bio duhovno siromašniji da Ilija Kolarac nije ostavio Kolarčevu zadužbinu? Da li smo ikada razmišljali dok kupujemo na Kalenić pijaci da je ona zadužbina trgovca Vlajka Kalenića, obućara i ekonoma koji je 1907. godine svu svoju imovinu zaveštao u dobrotvorne svrhe? Gde bi danas bilo sedište Beogradskog univerziteta da zadužbinu nije ostavio kapetan Miša Anastasijević, čuveni balkanski trgovac.
Da li znamo da je zadužbina trgovca Luke Ćelovića učinila Beogradski univerzitet jednim od četiri najbogatija svetska univerziteta tog vremena? Malo nas zna da je zadužbina Nikole Spasića, kada ju je 1912. godine zaveštao otadžbini, vredela kao fondacija Nobelove nagrade. Trgovac Sima Andrejević Igumanov u rodnom Prizrenu podigao je Bogoslovsko-učiteljsku školu, a u Beogradu zadužbinu koja je izdržavala školu. Zadužbine su ostavljali i stranci. Endrju Karnegi je podigao Univerzitetsku biblioteku. Fond „Elzi Inglis”, škotske lekarke koja se smrtno razbolela pomažući srpskoj vojsci, na zemljištu koje je darivao Đorđe Vajfert, finansirao izgradnju današnje bolnice „Dragiša Mišović”.
Nažalost, danas u Srbiji niko ne ostavlja zadužbine. Nisu za to krivi samo bogati ljudi. Pre tri godine upoznao sam g. Bekavca koji je život proveo u Švajcarskoj. Odlučio je da Beogradu pokloni likovnu galeriju u spomen na svoju kćerku Lanu, slikarku koja je mlada umrla. Njegova donacija trebalo je da iznosi oko milion evra. Tadašnji gradski sekretar za kulturu Vukosavljević i ja pokušali smo da obezbedimo da se rekonstruiše Centar za likovno obrazovanje u Šumatovačkoj. Danima bih mogao da nabrajam kakve nam je sve prepreke postavljala birokratija. Na kraju, kada smo rešili skoro sve probleme, posle tri godine čekanja, ovaj divan čovek je umro. Želeo je samo da ostavi neku vrednost Beogradu kao uspomenu na svoje dete. Žao mi je što nismo uspeli da mu ostvarimo poslednju želju i što nisam razumeo njegove reči da nema vremena da čeka.
Srbija će imati nešto što NE POSTOJI NIGDE na svetu! Oduševićete se kada vidite o čemu je reč!
Jednom mi se jedan bogati Srbin požalio kako narod nema dobro mišljenje o njemu. Pitao sam ga da li šeta nekada gradom i savetovao mu da podigne pogled i pročita na zgradama imena zadužbinara. Pitao sam ga zašto ne izgradi bolnicu, školu ili operu i pokloni je narodu kao svoju zadužbinu, kao što su nekada radili ljudi čije zadužbine danas koristimo. Odgovorio je da će čak i ako to uradi ljudi o njemu misliti isto. Rekao sam mu da su zadužbinari 19. veka bili uglavnom trgovci, a da se o poslovima nekih od njih svašta pričalo. Ipak, oni su izgradnjom zadužbina obezbedili sećanje narednih generacija na njih.
Ko bi danas znao za kapetan Mišu, Simu Igumanova, Vlajka Kalenića, Luku Ćelovića ili Iliju Kolarca da nisu ostavili svojoj zemlji zadužbine? Oni su danas poznatiji od Jovana Ristića, Milutina Garašanina ili Milana Piroćanca koji su stvarali srpsku istoriju i državu u 19. veku. Bogati Srbin 21. veka ništa nije razumeo.
On misli da ljubav i poštovanje ljudi mogu da se kupe. Zato će sećanje na njega trajati dok ne postoji njegov novac.