Životna ispovest generala Lazarevića: Otpisao sam sebe braneći Kosovo i Metohiju

Prekinuvši dvogodišnje ćutanje, general Vladimir Lazarević dao je ekskluzivni intervju, u kojem je opisao kako se borio protiv NATO i OVK na Kosovu i Metohiji, kako je izbegao pokušaj ubistva u organizaciji terorista i britanskih specijalaca, kako je otišao u Haški tribunal, deo golgote kroz koju je prošao i zašto je od izlaska posle deset godina za njega svaki minut iskorišćen.

U poseti opštinama na Kosovu: Evo kako se tamo živi

PLJAČKA DECENIJE: Demokratska stranka oštetila Galeniku za 60 miliona evra

Prošlo je 18 godina od agresije NATO na SR Jugoslaviju. Da li je ona bila opitni poligon za ono što se kasnije desilo u Iraku, Libiji, Siriji?

– Duboko sam ubeđen da je sve to pripremano davnih nekih godina, da se ne pozivam na 1981. jer sam od tada sa službom na prostoru Kosova i Metohije. Ovo je samo završnica tog plana centara moći, kojima je ovaj prostor bio potreban za nešto drugo, a ne za miran život. Godina 1998. praktično je trebalo da odluči našu sudbinu. Izdata je i naredba za agresiju, kako se kaže, za bombardovanje, došlo je do sporazuma Holbruk-Milošević, pa je to pomereno za par meseci, jedino o tome se govorilo 1999. godine.

Kakav je za NATO bio vojnostrateški značaj Kosova i Metohije?

– Pa, to je više pitanje za njih. Ja se samo sećam da sam negde 1994. godine pročitao tekst u kojem su u Americi predvideli da će se uskoro voditi rat za „srpski Kuvajt”, nazivajući tako Kosovo i Metohiju s prirodnim bogatstvima.

Kako ste uspeli da sačuvate borbeni potencijal Prištinskog korpusa i Treće armije svih 78 dana rata?

– Prvi zadatak bio je sačuvati živu silu i sredstva ratne tehnike od masovnog uništenja iz vazduha, s kopna i od udara s distance. Drugi zadatak bio je sačuvati državnu granicu, sačuvati i obezbediti državni integritet Savezne Republike Jugoslavije na frontu od 251 kilometra prema Albaniji i Makedoniji. Treće, sprečiti progon srpskog stanovništva i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, i omogućiti državi da funkcioniše i na tom delu svoje teritorije.

Neko od političara je pokušavao da komanduje nekakvim snagama na jugu Srbije. Ja kao komandant armije nisam to dozvolio. Koordinaciono telo i ne znam kako se sve ono zove...

A kako smo mi to uspeli, e to "kako" za mene ima odgovora, za moje vojnike i starešine i komandu i jedinice ima odgovora, a za mnoge druge, posebno za one koji su nas napadali, izvršili zločin, još uvek nema odgovora. A odgovor je unajkraće: neviđeni heroizam svih pripadnika Prištinskog korpusa i čovečnost. Po principu manje vojničke efikasnosti, više čovečnosti. Nama je bilo bitno da izvršimo ove zadatke sa što manje destrukcije po objekte, što manje gubitaka među kojima bi bili sigurno i civili.

Šta je bilo tajno oružje naše vojske tokom NATO agresije?

ČEDA ANTIĆ: Da je Milošević tad pomogao DOS-u, još bi dugo vladao

– Ja ću vam reći prvo kako oni gledaju na to kako smo mi pretekli iz tog pakla, kako smo ostali živi. Imaju do sada, koliko je meni poznato, dva objašnjenja naše strategije i taktike na prostoru Kosova i Metohije: strategija 4M i strategija 3O i 1A. Objasniću o čemu se radi. Oni smatraju da smo mi opstali na Kosovu i Metohiji kao jedna operativna formacija, govorim o Prištinskom korpusu, zahvaljujući strategiji 4M. To su maskiranje, manevar, mobilnost i moral. Ja bih dodao da tu nisu pomenuli i komandovanje. A drugo objašnjenje njihovih vojnih analitičara 3O i 1A – osmatranje, orijentacija, organizacija i aktivnost, pri čemu priznaju da su naši sastavi na Kosovu i Metohiji uvek bili u prednosti za realizaciju ovih aktivnosti šest do osam sati ispred njih, i da nas je to sačuvalo. Saglasan sam i s prvom ocenom i s drugom, ali samo kao identifikacijom prema onome šta smo mi zaista radili i šta smo postigli. Naša strategijska prednost nad svemogućim agresorom ogleda se u ljudskom faktoru, u vojnicima, starešinama, u njihovom heroizmu. U vrhunskoj osposobljenosti, vrhunskoj taktici, na koju oni ni danas nemaju odgovora.

Opišite taj 9. aprila ratne 1999, kada je na Paštriku NATO krenuo u kopneni udar. Da li je to bio signal da će krenuti u kopnenu intervenciju?

– Mi smo očekivali i kopnenu invaziju, kako se to kaže, kopneni deo agresije, ali moram reći ne u toj početnoj fazi rata. Ne znam šta je agresor mislio kada se odlučio za jedan široki frontalni napad na frontu širine 15 do 20 kilometara. Verovatno je verovao da će za kratko vreme slomiti kičmu odbrane srpske vojske u sastavu Prištinskog korpusa i osvojiti Metohiju. Ja sam dobio izveštaj o kopnenom prodoru tek u podnevnim satima 9. aprila, jer su sve veze bile blokirane, u prekidu, uništene s prvim operativnim ešalonom u graničnom području. Izveštaj mi je doneo pukovnik, oficiri za vezu s prostora Đakovice sa isturenog komandnog mesta korpusa.

INTERVJU, RADOSLAV ZELENOVIĆ: Živnem kada pričam o Kinoteci

Patrijarh Pavle je tražio da me primi pre odlaska u Hag. Rekao je: “Generale, znam šta ste učinili na prostoru Kosova i Metohije. Bićemo s vama u molitvama, izdržite”. A ja njemu: “Idem na haški krst, daće Bog, uz vaše molitve i molitve našeg naroda da se vratim sa tog krsta”. I vratio sam se!

Dobijeni izveštaj bio je napisan negde oko osam sati ujutru. Govorilo se o paklu, o Vijetnamu u malom, jednom haosu, neviđenom napadu do tada. Tražila se pomoć komande korpusa, ali se taj izveštaj završava sa „Borbeni moral je na visini, državnu granicu sačuvaćemo po svaku cenu”. Mi smo uspeli da se stabilizujemo u kasnim popodnevnim satima vezu i ja sam se lično čuo s piscem tog borbenog izveštaja, potpukovnikom Jevtić Goranom. Pitao sam šta im treba. Izvestili su me koliko ih je ranjeno, koliko ih je poginulo. Zamolio sam ih da izdrže, jer ću im poslati pomoć, da se ne daju, da znaju šta brane, Srbiju, čast srpskog vojnika i poslednje što sam rekao bilo je „stižemo”. I sutradan smo komandant armije i ja otišli na taj prostor. I počeo je čuveni boj na Košarama, koji je trajao narednih dana sve do završetka rata.

Da li ste otpisali sebe?

– Da. Moja zapovest za odbranu zemlje na prostoru Kosova i Metohije bila je u skladu sa zapovešću komande armije i timom borbene komande, i glasila je „uzastopnom odbranom sprečavati dublje prodore agresora; nanositi mu što veće gubitke; dakle, povlačiti se uzastopno sve do neke topografske grede, planine, Milanovac, Suve planine, Crnojeva, a zatim uz pregrupisavanje snaga i ojačavanje krenuti u protivnapad, isterati agresora s naše zemlje”. To je bila odluka komande korpusa, a vidite kakav izveštaj mi šalju s mog isturenog komandnog mesta, s Košara i sa čitavog fronta od dvesta pedeset jedan kilometar: „Branićemo državnu granicu po svaku cenu”. I sada sasvim precizno da vam kažem, ja lično ne znam da su vojnici i starešine komande sami odlučili da promene direktivu komande. I mi sami svojim životom branimo zemlju po svaku cenu. Mi ne branimo uzastopno teritoriju Srbije, nego odsudnom odbranom ginemo braneći svaku stopu zemlje.

Koji Vam je najteži trenutak za vreme borbe na Kosmetu?

– Bilo ih je na hiljade, kad gledate kako ubijaju vojnike, gledate, a ne možete da adekvatno odgovorite. Ali, evo, za ovu priliku reći ću šta je bilo najgore. Negde krajem maja, oko dva, tri sata posle pola noći, iz medija centra u Prištini obavestili su me telefonom da Klinton drži konferenciju za štampu, to je razlika u vremenu, ne znam koje je vreme u toj državi, da je NATO tog dana ubio sedam stotina vojnika Prištinskog korpusa na planini Paštrik, prema Prizrenu. Ja sam prethodnog dana bio na tom pravcu. I video sam to dejstvo, te iste avijacije i vršio analizu i cenio da je odbrana stabilna. Kada sam čuo tu informaciju, hteo sam da se obrijem i da krenem na put. Sebe sam pogledao u ogledalu i video da sam potpuno sed. Sam sam krenuo, našao jedinicu, našao komandu. Sve je već sve bilo u prekidu, jedinica nije znala koliko ima gubitaka. Ubrzo smo uspostavili vezu, i lično sam stupio u kontakt sa onima koji su na dve hiljade i pet metara nadmorske visine branili prvu crtu državne teritorije. Pitao sam koliko ima poginulih vojnika, kažu mi dva. Stabilizovali smo odbranu, a onda smo izvršili protivudar i od te Klintonove laži ili nade nije ostalo ništa. Ali taj trenutak mi je bio najteži.

Opširnije čitajte u novom broju Ekspresa koji je na kioscima od petka, 20. oktobra...