Zoran Đorđević: Oluja, vreme istine za koju se borimo! Čuvamo sećanje na sve koji su za istinu dali živote
Član Predsedništva Srpske napredne stranke, Zoran Đorđević, u autorskom tekstu za Politiku, podsetio je na veliko stradanje Srba u operaciji "Oluja" i ukazao na to koliko je važno da sačuvamo sećanje i da je važno da ne dozvolimo, bez obzira na to što se istorijske činjenice prekrajaju, da padnu u zaborav.
Autorski tekst Zorana Đorđevića prenosimo u celosti:
MESTO KOJE JE NAPRAVILA "OLUJA" Ne postoji na mapama, ali izgradili su ga ljudi koji su morali da počnu iz početka
"Oni pokušavaju da od Vučića i mene naprave šefove mafije" Vulin o krivičnim prijavama protiv njega i predsednika
MILE ZOVE GOSTE U TUĐU KUĆU: Umesto Kabineta predsednika Srbije, Dodik pozvao lidere opozicije na sastanak sa Vučićem
Moramo da se za istinu borimo, da istinu govorimo, da čuvamo i negujemo sećanje na sve one koji su za istinu dali svoje živote i da ne dozvolimo da istorijske činjenice budu podložne negiranju i reviziji, čime se ne samo istina falsifikuje, već se i svi stradali, simbolički, ponovo ubijaju.
U Republici Hrvatskoj i ove godine 5. avgust biće proslavljen kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti, dok će u Republici Srbiji i Republici Srpskoj 4. avgust biti obeležen kao Dan žalosti i sećanja na nevino stradale i proterane u vojno-policijskoj akciji hrvatskih oružanih snaga pod nazivom "Oluja", koja se odvijala u periodu od 4. do 7. avgusta 1995. godine.
O istoj stvari različito govorimo, iste događaje različito opisujemo i tumačimo, za iste istorijske činjenice imamo drugačije, međusobno suprotstavljene, razloge, povode, motive, opravdanja i optužbe. Jedni slave, a drugi žale zbog toga u čemu su i jedni drugi (svako na svoj način i shodno ulozi koju su mu okolnosti namenile) učestvovali i svako ima samo svoju istinu, za koju je ubeđen da je jedino ona ispravna, jedino ona objektivna, jedino ona validna.
Istinu koja je, tvrdi se, baš i samo jedna, i jedina, takva da je dokaziva i, u krajnjem – dokazana, pred sudom, i to svakim sudom – i onim Božjim i pred sudom istorije, ali i pred onim ljudskim, oličenim u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, koji je u svom drugostepenom postupku utvrdila da, formalnopravno posmatrano, krivih za ono što se srpskom narodu u Hrvatskoj dogodilo tih dana avgusta 1995. godine – nema!
Ostavimo sud istorije istoričarima i vremenu koje dolazi, generacijama koje stasavaju i koje će iz neke druge, manje ostrašćene i subjektivne perspektive, bez spoljašnjih, političkih i svih drugih uticaja, valjda realno i nepristrasno (po bilo kom osnovu) moći da procene i ocene činjenice u vezi s događajima o kojima govorimo.
Božji sud i njegova, Božja, pravda ionako su po svemu van ljudskih moći i oduvek se utvrđivala i sprovodila samo po Njegovom primislu i Njegovim staranjem, u vreme i na način na koji On to odredi, bar za one koji su verujući.
Ljudski sud, međutim, uspostavljen je zbog toga da bi objektivno, pravedno, na međunarodnom pravu zasnovano, sudio i presudio o ljudskim, ovozemaljskim stvarima i poslovima (u koje, nažalost, spadaju i oružani sukobi) na području bivše SFRJ. Taj i, trebalo bi, takav, rukovođen tim principima, sud prvostepenom presudom utvrdio je krivicu nekih, i izrekao vremenske kazne.
Zatim je, po žalbama osuđenih, u drugom stepenu, te presude poništio i presudio da niko nije kriv za oko 2.000 ubijenih civila tokom i nakon "Oluje", kao i da niko nije kriv za progon i proterivanje oko 250.000 Srba iz njihovih domova i s teritorije na kojoj su vekovima živeli, iako je u oba postupka utvrđeno da je zločina bilo.
Taj i takav sud nije se bavio događajima koji su nalik ovima iz "Oluje", a koji su se odigrali 1. i 2. maja 1995. godine, kada su u sličnoj oružanoj akciji, pod nazivom "Bljesak", na teritoriji zapadne Slavonije ubijena 253 civila (od čega 57 žena i devetoro dece) i proterano oko 20.000 Srba. Taj i takav sud nije se bavio ni sistematskim, organizovanim i koordiniranim spaljivanjem i miniranjem srpskih kuća na teritorijama koje su hrvatske oružane snage „oslobodile” u ovim akcijama. Taj i takav sud jeste utvrdio da su se tokom i nakon "Oluje" dogodili zločini koji bi mogli imati elemente genocida, ali da nije moguće dokazati ono što ratni zločin pravno kvalifikuje kao zločin genocida - nameru da se genocid počini - te je stoga konstatovano, i presuđeno, da zločina jeste bilo, ali da za njih nema odgovornih u hrvatskom političkom i vojnom vrhu.
Taj i takav sud je, s druge strane, srpske političare i vojne komandante osudio na preko 1.000 godina zatvora i nekoliko doživotnih robija (uključujući i poslednju takvu presudu, generalu Ratku Mladiću, kojom je proglašen krivim za zločin genocida na teritoriji Srebrenice) jer – očigledno je, takav se zaključak logično nameće, o njemu svedoče presude suda – Srbi su krivi i kada se brane, Srbi ne mogu biti žrtve, tako da za zločine nad srpskim narodom (kojih je, po tvrdnjama tog i takvog suda, bilo) niko nije kriv, bar u onom formalnopravnom smislu.
Da stavimo ovde tačku i sve ovo što je rečeno prepustimo i onim drugim, već pominjanim sudovima, ali i savesti onih koji su u tim događajima učestvovali, kao i savesti i osećaju časti onih koji su o njima presuđivali – verujući u onu narodnu Bog je spor, ali dostižan i uzdajući se u to da je vreme najbolji sudija i da istina i pravda uvek na kraju pobeđuju.
Srpska istorija je prepuna različitih iskušenja, tragičnih događaja i velikih patnji, ali i nepravdi koje su prema srpskom narodu činjene. U svim tim događajima učestvovali smo (nekad – zato što smo mi to hteli i želeli, vođeni idejom slobode, češće – zato što smo morali i bili prinuđeni, braneći se) ne štedeći se, bez obzira na žrtve i uvek na strani koja se borila za istinu, pravdu, slobodu, jednakost i mir među narodima. Bilo je, istine radi, među nama i onih koji su svojim činjenjem, uključujući i zločinjenje, ili svojim nečasnim postupanjem, tu našu istinsku i delima dokazanu posvećenost univerzalnim ljudskim i civilizacijskim vrednostima ukaljali, ali oni imaju svoje ime i prezime i svoju ličnu, pojedinačnu, odgovornost za učinjeno – za šta smo im, neretko, i mi, i kao narod i kao država, sudili i presudili.
Istorija je nauka koja se bavi prošlošću, u kojoj proučava i objašnjava sveukupnost društvenih odnosa, okolnosti, razloga, povoda i posledica određenih istorijskih događaja – i ona je o mnogo čemu izrekla svoj sud, izriče ga i danas, kao što će, verujem, to činiti i u budućnosti, objektivno i nepristrasno, s distancom i bez ikakvih uticaja.
Vreme te objektivne, istorijske, istine o događajima o kojima je bilo reči, dakle – tek dolazi.
Ono što mi možemo, zapravo ono što mi moramo da učinimo, u očekivanju tog vremena istine, jeste da se za istinu borimo, da istinu govorimo, da čuvamo i negujemo sećanje na sve one koji su za istinu dali svoje živote i da ne dozvolimo – bez obzira na sve pritiske, ponude ili uslovljavanja – da istorijske činjenice budu podložne negiranju i/ili zlonamernoj reviziji, čime se ne samo istina falsifikuje već se i svi stradali, simbolički, ponovo ubijaju.
Takođe, dok čekamo to, buduće, vreme – vreme istine – ne smemo dozvoliti da nam prošlost i njeni događaji budu kočnica, da nam bivše trajno udalji i (u suštini) oduzme buduće.
Ne smemo dozvoliti da nam mitovi prošlosti, i mentalno i svako drugo robovanje njima, budu plan i program, budu vizija, da nam nepravde koje su nam (u)činjene postanu razlog za mržnju i želju za nekakvom osvetom, kao dominantnim motivima za svako naše buduće delanje.
Ne živi se od prošlosti, ali se sada, danas, i živi i radi – za budućnost. Ne samo našu nego i budućnost naših potomaka, potomaka svake od strana koje su učestvovale u događajima iz avgusta 1995, pa čak i potomaka onih koji su o tim događajima sudili, i presudili.
Ta budućnost je, uprkos svemu, uprkos nama samima, i kakvi smo bili i kakvi danas jesmo – zajednička jer je jedino kao takva uopšte i moguća. Utoliko pre je potrebno da sve naše napore usmerimo na to da buduće vreme bude i vreme istine.