fbpx
Skip to main content
Prizren

POZDRAV IZ PRIZRENA: Prvi put od 1999. na Dušanovom gradu razvijen srpski barjak

Foto: Dušan Marić
Čuje se albanski ali i srpski jezik

Nakon polaganja venaca na spomen obeležje koje je na izlazu iz Velike Hoče, kraj puta prema Orahovcu, podignuto u znak sećanja na 80 srpskih civila iz okoline Orahovca koje su ubili teroristi iz OVK i molitve u Crkvi svetog Stefana, gde smo saslušali izuzetno nadareno kazivanje sveštenika Milenka Dragićevića o istoriji brojnih velikohočanskih svetinja, posetili smo crkve posvećene proroku Iliji i svetoj Ani. Crkve se nalaze jedna pored druge, na uzvišenju, sa kojeg puca pogled na Veliku Hoču i Metohiju. U sumrak smo prošetali i do kule Lazara Kujundžića, srpskog komite i vojvode, koji je u ovom selu stradao 1905. godine, zajedno sa još sedam komita.

KONAČNO NA SLOBODI! SRBI NAPOKON PUŠTENI IZ PRITVORA: Policija tzv. Kosova ih uhapsila zbog posedovanja oružja

KONAČNO NA SLOBODI! SRBI NAPOKON PUŠTENI IZ PRITVORA: Policija tzv. Kosova ih uhapsila zbog posedovanja oružja

HARADINAJ IMA KORONU! Oglasio se na društvenoj mreži (FOTO)

HARADINAJ IMA KORONU! Oglasio se na društvenoj mreži (FOTO)

"ŠTA ĆE MENI ŽIVOT AKO MOJI UNUČIĆI NE SMEJU DA IZAĐU NA ULICU": Meštani Donje Brnjice u strahu od Albanaca

"ŠTA ĆE MENI ŽIVOT AKO MOJI UNUČIĆI NE SMEJU DA IZAĐU NA ULICU": Meštani Donje Brnjice u strahu od Albanaca

Turci i Albanci su ih opkolili u kući i, posle ljute bitke, u toku koje su Srbi odbili više poziva na predaju, žive zapalili.

Večeramo u porti crkve, uz izuzetno kvalitetno vino, prepuni emocija što ćemo zanoćiti u Metohiji. A noćili smo, kako je to i običaj u Velikoj Hoči, u privatnim kućama. Kao i prilikom ranijih dolazaka, ja sam zakonačio kod Biljane Dolašević i njenog muža. Sa mnom su Dejan Pavković, vlasnik motela Krnjevo, Dejan Pisarević, potpredsednik Jedinstvene Srbije i Aleksandar Račić, direktor JKP "Miloš Mitrović" u Velikoj Plani. 

Ustao sam čim je zora zarudela i do početka jutarnje liturgije šetao po proplancima iznad sela. Kud god čovek da krene sačeka ga – istorija. Podjednako slavna i tragična. Stefan Nemanja je Veliku Hoču darivao manastiru Hilandar. Nemanjini potomci su dar uvećavali pa je ovaj kraj u srednjem veku postao jak privredni i duhovni centar, sa 24 crkve i manastira. Do danas je sačuvano 13 crkvi i crkvišta. Još više od svetinja pod vekovima turskog i albanskog terora stradali su vernici. Od predratnih 13 hiljada, u Velikoj Hoči i Orahovcu je ostalo da živi manje od hiljadu Srba.

Uoči početka jutarnje nedeljne liturgije stiže i autobus sa vernicima iz Beograda, tu je i nas 13 iz Velike Plane, pa su Crkva svetog Stefana i crkvena porta „prepune“ sveta. Marija Đuričić, meštanka koja po porti šeta sa sinčićem od koju godinu, kaže da najviše voli kad dođe na molitvu a zbog velikog broja vernika pristiglih sa strane ne može da uđe u crkvu. To joj jača veru u srpski narod i njegovo opstajanje na ovoj svetoj zemlji i istorijskoj vetrometini.

Iz Velike Hoče krećemo za Prizren. Put nas vodi preko Suve Reke. A kraj puta od Suve Reke do Prizrena niz velikih i lepih građevina. Privredni objekti, benzinske pumpe, moderni hoteli, stovarišta...slika po kojoj se ne bi moglo zaključiti da u okupiranoj srpskoj pokrajini vlada neimaština, kako nas uporno ubeđuju pojedini beogradski mediji i političari.

Prizren
Foto: Dušan Marić

Automobile ostavljamo na parkingu koji se nalazi samo stotinak metara od centra Prizrena i našeg prvog odredišta – Hrama svetog Đorđa. Crkva je završena 1887. godine. U martovskom pogromu 2004. godine Albanci su je prvo zapalili, pa minirali. Obnovljena svetinja istovremeno deluje i monumentalno i moderno. 

Na ulazu u portu nas sačekuje policija, koja tu danonoćno dežura. Nakon što je prepisao podatke iz moje lične karte, policajac nas ljubazno moli da stavimo maske i držimo odstojanje. Uz objašnjenje da je tako najsigurnije da ni njemu, ni sveštenicima, niko neće moći prigovoriti kako se u srpskoj crkvi ne pridržavaju mera zaštite od epidemije.

Hram nas dočekuje pojanjem nekoliko sveštenika, na čelu sa starešinom crkve Jovanom Radićem i učenika srednje prizrenske bogoslovske škole "Kirilo i Metodije". Pored nas, u svetinji ima još tridesetak vernika. Uglavnom pridošlih sa strane. Jer u carskom Prizrenu jedva da je preostalo dvadesetak Srba. Posle liturgije razgovaramo sa profesorom Dejanom Ristićem,  koji nam organizuje zajedničko fotografisanje sa učenicima bogoslovije.

Naše sledeće odredište je tvrđava koja dominira nad Prizrenom. Krećemo samo nas četvorica. Ostali odustaju, uglavnom zbog godina i kilograma. Penjemo se uz uske i strme uličice. Nailazimo kraj Crkve svetog Spasa. Na gvozdenoj kapiji monumentalne građevine, koja stražari nad carskim gradom, veliki katanac, po zidu oko svetinje bodljikava žica.

Sa tvrđave se pruža veličanstven pogled na Prizren i Metohiju, ali i na drugu stranu, prema Albaniji, na kanjon Prizrenske Bistrice. Puno je naroda ali ne odustajem od svog nauma da na vrhu tvrđave razvijem srpsku zastavu, koju nosim na sva svoja putovanja. Vijorila se na Zejtinliku, Karpatima, Pelisteru, Gazimestanu, Kajmakčalanu, Raduši, Ceru, Zebrnjaku, Čvrsnici...pa će i nad Prizrenom. Na mestu gde je srpska zastava poslednji put razvijena 1999. godine.

Na najvišoj kuli prizrenske tvrđave zatičemo tridesetak okupljenih, uglavnom mladih. Čuje se albanski ali i srpski jezik. Posle smo saznali da smo upali u društvo u kojem se, pored meštana, nalazi grupa turista iz Kragujevca i grupa devojaka iz Albanije.

Ohrabreni činom razvijanja zastave i fotografisanjem, Kragujevčani prilaze da se i oni slikaju. Ljudi nas gledaju znatiželjno, devojke iz Albanije se smeju. Pristaju i one da se fotografišu ali umesto sa srpskom zastavom čine to sa prekrštenim rukama, koje valjda treba simbolizuju orla sa albanske zastave. Najavljujemo im da ćemo do kraja ove ili na proleće sledeće godine istu ovu zastavu razviti u Tirani i na skadarskoj tvrđavi. Kroz smeh, odgovaraju da nemaju ništa protiv i da je Albanija vrlo lepa.

Kad smo završili fotografisanje prilazi nam jedan stariji muškarac i savetuje da se ne zadržavamo i da tvrđavu napustimo u grupi. Kragujevčani odlaze a dva Dejana, Predrag Milovanović, direktor u DIS Krnjevo i ja ipak ostajemo da obiđemo tvrđavu. Koja je obnovljena i veoma lepo izgleda. 

U povratku vidimo da u porti Crkve svetog Spasa sede tri devojke. Pitam ih kako su ušle. Kažu, preskočile smo ogradu. Kad su mogle one, možemo i mi. Milica Savić iz Beograda. Kroz razgovor otkrivamo da smo zemljaci. Ona je poreklom iz Popovića kod Glamoča, njena tetka Borka udata je u moje selo. Druga je glumica Marija Bergam, glavna zvezda serije "Senke nad Balkanom".  Odazvala se pozivu da učestvuje na festivalu srpske srednjovekovne muzike "Medimus", koji se sinoć i danas održava u porti Manastira Svetih Arhangela. Krhka, sa papirom u rukama, deluje kao studentkinja koja se preslišava pred ispit. Trećoj sam zaboravio ime. 

Prizren
Foto: Dušan Marić

Dejan Pisarević komentariše da mu ovaj susret deluje nestvarno, "kao da je sreo tri vile Ravijole".

-Dođeš u Prizren i u porti osamljene srpske crkve zatekneš tri devojke, Srpkinje, ne znaš koja je lepša i umiljatija, kako sede opasane bodljikavom žicom. Ovo nikad neću zaboraviti. 

Po silasku u centar grada, nakratko ulazim u Sinan pašinu džamiju, da se u njoj prekrstim i pomolim bogu. Veličanstvena građevina. Nažalost, sagrađena od ruke zločinca, na način koji ne služi na čast islamskoj veri. Silnik Sinan paša je porušio Manastir Svetih Arhangela, zadužbinu i grobno mesto cara Dušana a onda od njenog kamena sagradio najpoznatiju prizrensku džamiju. Kad su 1912. oslobodili Kosovo Srbi nisu uzvratili istom merom. Ostavili su ovu lepu svetinju da postoji i svedoči o vremenu. Kao most između islama i pravoslavlja. Kao dokaz isprepletenih sudbina vera i naroda.

Sa ocem Jovanom polazimo ka Bogorodici Ljeviški. Sad nas već ima četrdesetak. Razgovaramo glasno ali niko na nas ne obraća pažnju. 

Sveštenik mi usput priča o događaju od juče, koji su pojedini albanski mediji proglasili za incident. U svetinji je održano venčanje, na kojem je mladoženja bio obučen u crnogorsku narodnu nošnju. Novinari su objavili da su svatovi, po izlasku iz crkve, razvili srpsku zastavu i uzvikivali "Kosovo je Srbija". Kosovska policija, koja se, tvrdi sveštenik, ponaša izuzetno korektno i sveštenstvu pomaže u svemu u čemu može pomoći, je to demantovala.

Pred Bogorodicom Ljeviškom policijska kućica, okolo svetinje bodljikava žica. Dežurni policajac je Naim Maljezari, moj poznanik iz ranijih pohoda na Kosovo. Dobar čovek, zagovornik srpsko-albanskog prijateljstva. Bivši atletičar, učenik pokojnog trenera iz Ćuprije Ace Petrovića. Mislim 1985. godine, bio je prvak Srbije ili centralne Srbije u trci na 100 metara, koje je pretrčao za deset i po sekundi.

Pitam ga o jučerašnjem događaju.

-Ljudi su zamolili da razviju zastavu. Zašto je ne bi razvili? To je i kod našeg i kod vašeg naroda običaj. Čovek se venčava jednom u životu, to je poseban događaj. Od zastave na svadbi ili venčanju samo budale mogu da prave problem.

Šačica budala se kasnije okupila ispred Ljeviške, klicala OVK i skandirala da je Kosovo srce Albanije. Istina je da je medicina dosegla taj nivo da srce jednog može da presadi u drugog čoveka, ali to je ipak – tuđe srce. 

Bogorodica je zadužbina srpskog kralja Milutina. Sagrađena je početkom 14. veka, na temeljima neke druge hrišćanske svetinje, čija je starost procenjena na deseti vek. Unutrašnjost crkve je u jadnom stanju. Albanski ekstremisti su je 17. marta 2004. napunili automobilskim gumama i zapalili. Ostao je gar i pepeo. Među freskama koje su nekim čudom preživele vatrenu stihiju je freska na kojoj je prikazana Bogorodica. 

U povratku, izdvajam se iz društva i zastajem na jednom od mostova na Bistrici. Sa kojeg se pruža prelep pogled na tvrđavu i stari grad. Ne smatra se Prizren slučajno jednim od najlepših gradova u Srbiji. Na mostu tri lepe devojke. Zamoljavam ih da me fotografišu. Upoznajemo se. Anđela, Ljiljana i Nikolija. Studentkinje iz severne Kosovske Mitrovice. 

Posle po nekoliko flaša Pećkog piva, koje smo ispili u bašti kafića koji se nalazi tik pored Hrama svetog Đorđa, nastavljamo put i odlazimo u kanjon Prizrenske Bistrice, prema Sredačkoj župi i Albaniji. Posle nekoliko kilometara dolazimo u Manastir svetih Arhangela, gde nas dočekuje iguman Mihajlo. U manastiru je živo. Zbog pomenutog festivala srpske srednjovekovne muzike. Kao i u Pećkoj patrijaršiji, Visokim Dečanima, Zočištu i Velikoj Hoči, uručujemo skromnu humanitarnu pomoć. Postiđeni što nismo doneli više.

Manastir je sagradio car Dušan Silni. Otvoren je 1352. godine. Tri godine kasnije Dušan je sahranjen u svojoj zadužbini. Turci su 1455. godine svetinju opljačkali da bi je, 1615. godine, Sinan paša potpuno razorio. Careva grobnica je otkrivena 1927. godine, nakon čega su njegovi posmrtni ostaci preneti u Crkvu svetog Marka u Beogradu. 

Manastir je obnovio rad 1998. Ali u nevreme. I ne za dugo. U junu sledeće godine albanski banditi su kidnapovali jednog od monaha, oca Haritona, kojem su nakon mučenja odsekli glavu. Njegovo obezglavljeno telo pronađeno je na jednom groblju u Prizrenu. Svetinja je stradala i u pogromu 2004. godine, kada je zvonik srušen a konak zapaljen.

Iguman me upoznaje sa svojom sestrom Dankom. Došla iz rodnog Brčkog da malo bude sa bratom. Kad je čula da sam sa Kupresa, kaže mi da je njena snaja iz Donjeg Malovana. U pitanju je kćerka mog dobrog prijatelja i ratnog saborca Borislava Marića, nadaleko čuvenog malovanjskog Bleka. Još jedna potvrda narodne uzrečice da je svet mali.

Posle ručka, na kojem smo popili rakiju travaricu koja govori sedam jezika, srpski i albanski istovremeno, krećem da se popnem na Višegrad, strmu čuku iznad manastira, na kojoj se nalaze ostaci srednjovekovne tvrđave. Uspon vrlo rizičan. Okupljeni ispred manastira gledaju i hrabre me da istrajem. Na pojedinim deonicama, posebno na severnim stenama ispod same kule, dovoljan je jedan neoprezan korak pa da se završi u provaliji dubokoj desetine metara. U jednom trenutku sam odlučio da se vratim nazad ali nisam imao hrabrosti da to učinim. A i procenio sam da mi je bezbednije da polako nastavim napred, pažljivo pipajući svaki kamen na koji treba da stanem ili se za njega uhvatim.

Na vrhu mala zaravan, sa ostacima dve kule. Malo dalje ćirilični natpis "junak", napravljen od kamenja. Pretpostavljam, delo nekog ko ima veze sa ljudima koji od zaborava čuvaju sećanje na junake sa Košara. 

Srpsku zastavu stavljam na granu koju sam usput odlomio i učvršćujem između kamenja. Dok fotografišem, kroz objektiv telefona vidim da jedan pripadnik policijske patrole koja dežura na raskrsnici kod manastira u rukama drži kameru ili fotoaparat i snima me. Pomišljam da po silasku mogu da imam i neprijatnosti ali kontam da ipak imam posla sa razumnim ljudima.

Posle dvadesetak minuta iznenađenje – na kulu stižu Dejan Pavković, Peđa Milovanović i još jedan mladić, sa KiM. Dok su zajedno posmatrali moje pentranje, policajci su im objasnili da do kule ima lakši zaobilazni put, pa krenuli da mi se pridruže.

Nakon silaska, otišli smo u selo Rečane, u podnožju Šare, u kojem živi oko hiljadu ljudi. Izjašnjavaju se kao Bošnjaci, govore srpski jezik. Na mnogim radnjama natpisi na srpskom i albanskom jeziku. Prodavac kod kojeg kupujemo pivo kaže da je studirao u Sarajevu. 

Uveče u šest sati prisustvovali smo drugoj večeri Medimusa. I uživali. Kad smo dva sata kasnije napuštali Prizren i sažimali utiske, nismo mogli da se odlučimo šta je bilo lepše: u belo obučena Marija Bergam, nastup orkestra i hora prizrenske bogoslovije, svirka ansambla "Medimus" ili sam ambijent u kojem su ovi umetnici nastupali.

U dubokom kanjonu Prizrenske Bistrice, na mestu koje odiše istorijom i pravoslavljem. Koje priča priču o slavnoj ali i mučeničkoj istoriji srpske države i srpskog naroda. O njihovoj večnosti i prolaznosti. U meri u kojoj su večni ili prolazni bistra Bistrica i sure stene koje se uzdižu iz njenih obala.

 

Pročitajte i:

SD kosovo

SD info

SD izbori 2020

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD srpska istorija

SD beograd

SD društvo

Vremenska prognoza
Clear sky
2 Beograd