DOSIJE "SRĐAN ALEKSIĆ": (Zlo)upotreba zločina u propagandne svrhe
Svoju životnu ulogu Srđan Aleksić nije odigrao na pozorišnim daskama, već 21. januara 1993. godine, u centru Trebinja, pokušavajući da od četvorice vojnika Republike Srpske odbrani poznanika Alena Glavovića, muslimana.
Vojnici su Srđana savladali, oborili i krenuli da ga šutiraju i udaraju kundacima po telu tako krvnički da su mu presekli kičmenu moždinu. Ostao je da leži na kamenim pločama trebinjske pijace. Šest dana kasnije, na odeljenju intenzivne nege, na monitoru koji je pratio rad njegovog srca pojavila se ravna linija praćena jednoličnim prodornim zvukom. Srđan je izdahnuo. Imao je 27 godina. Bio je Savindan.
Šta je sporno? Kad je u pitanju Srđan Aleksić – ništa. Kažu da je u životu najteže biti čovek, a on je u tome uspeo. Sporno je sve ostalo, od tog 21. januara 1993. do danas.
Kako opisati vojnike koji su ubili Srđana? Možda najbolje poređenjem – “kad životinja poprimi osobine čoveka, to je basna, a kad čovek poprimi osobine životinje, to je Bosna”.
U potrazi za lakim plenom, sreću Alena, legitimišu ga i pitaju: “Đe ti je Alija Izetbegović?”
“Eno ga u Sarajevu”, odgovara.
U tom trenutku nailazi Srđan, takođe vojnik Republike Srpske, sa prve linije fronta, na kojoj je bio sa takozvanim ćelavcima, koji su glavu stavljali tamo gde drugi nogu nisu smeli. Upitao ih je zašto se iživljavaju nad slabijim od sebe, krenulo je koškanje, četvorica su nanjušila krv, Alen je pobegao, Srđan je ostao da leži na kamenim pločama trebinjske pijace, na svega nekoliko metara od policijske stanice, čiji su pripadnici iza zatvorenih prozora nemo posmatrali ubijanje uživo! Nažalost, ovaj mučni prizor nisu samo nemo posmatrala lica u policijskim uniformama. Ubijanje Srđana Aleksića gledali su brojni meštani ovog grada iz okolnih kafića. Niko se nije usudio da pritrči upomoć, da zapuca, makar zavrišti…
Niko tog dana nije bio spreman da rizikuje. To je dan kojeg su se mnogi Trebinjci postideli, pa je možda to i razlog što je za Srđanovu smrt godinama kasnije malo ko znao izvan granica ovog grada. Valjda ih je tog 21. januara paralisalo to što policija nije htela, ili nije smela, da reaguje.
Možda nije htela, ili nije smela, da reaguje jer im je Srđan ranije upadao u oči tako što se mimo ratnih obaveza sa svojim društvom samoorganizovao da se u gradu ne desi nijedan zločin prema muslimanima koji su ostali, niti da se pošten svet pljačka i maltretira. Tako su propali planovi nekih udbaša, poput Vase Mijovića, koga je izvesni Ćoravi iz srpske službe poslao da u Trebinju prolije malo zle krvi. Zla krv nije puštena ni kada je stigla vest o strašnoj smrti trebinjskih boraca u splitskom logoru Lora. Za vreme rata u Trebinju ubijena je jedna devojka muslimanske veroispovesti, a usmrtio ju je Srbin iz Konjica.