fbpx
Skip to main content
Oluja

Ispovest novinarke portala SD: Kako je "Oluja" u jednom danu odnela živote mojih rođaka, Mitra i Marije

Foto: Profimedia/ SD ilustracija
Njihov jedini greh je bio to što su Srbi

Moja porodica je vekovima živela u selu Civljani u podnožju Dinare.

Prema nekim pričama starijih, tu smo se naselili iz Hercegovine, bežeći od turske najezde, ali toliko dugo smo živeli u Dalmaciji da drugog zavičaja nemamo i nikad nismo imali. Kao što je slučaj sa većinom sela u Severnoj Dalmaciji, Civljani su bili naseljeni isključivo srpskim življem. Bar je tako bilo do tog mučnog avgusta 1995. godine.

Moji prababa i pradeda, Anđa i Mitar Zelenović, sa ćerkama su izbegli u Srbiju davne 1942. godine bežeći od ustaškog noža, od kojeg su srpsku nejač čuvali samo pripadnici Dinarske četničke divizije. Deda Mitar je već neko vreme radio u Beogradu, kad je baba Anđa, koju smo svi zvali Cvita, uzela ćerke za ruku, nabavila lažna dokumenta (sa hrvatskim imenom i prezimenom) i sela u voz za Srbiju.

Ubrzo je u njihov vagon upala grupa ustaša. Tražili su od baba Cvite dokumenta, a kad ih je pružila, jedan ju je upitao:

Akcija "Oluja"
Foto: SD/ilustracija

- Ti si ova?

Kad mu je odgovorila potvrdno, rekao je: "Ne bi’ ja rek’o". Zatim je uhvatio njenu ćerkicu za glavu i povikao:

- Ovo je srpsko dijete, j*bem mu majku srpsku!

Iz razloga koji su nam i danas nepoznati, ustaše su samo produžile dalje. To je sve ostavilo u čudu, jer je sve Srbe koje bi uhvatili čekalo mučenje i sigurna smrt. Da li zbog nedostatka dokaza ili zato što im se jednostavno žurilo, moja prababa je sa ćerkama uspela da se domogne Beograda. Tu je rođena moja baba, da bi se potom, zajedno sa pradedom, kad je zgrada u kojoj su stanovali srušena u savezničkom bombardovanju, svi preselili u Novu Pazovu.

KREĆE SE POSLEDNJI KRAJIŠKI STROJ: Najtužnija krajiška pesma tera suze na oči

Iako sam rođena u Srbiji, baba mi nikada nije dala da zaboravim na "kamen sa kog sam potekla". U moru lepih priča o Dalmaciji, Dinari i Civljanima, bilo je i onih teških, ratnih priča. U sećanju mi je kao najbolnija ostala priča o smrti babinih ujaka i ujne, što me opet vraća u taj mučni avgust 1995.

Akcija "Oluja"
Ubili goloruke starce čiji je jedini greh bio to što su Srbi
Foto: Profimedia

Babin ujak, koji se takođe zvao Mitar, oženio se Marijom sa kojom je imao pet ćerki. Od toga su dve umrle u ranom detinjstvu. Uprkos teškom životu, živeli su pošteno. U selu se pričalo da "mrava ne bi zgazili".

Pred Krajinom teška krvava noć: Srbija je sada poslednji krajiški stroj

Živeli su na Dinari i bavili se stočarstvom, dok su im ćerke živele u Civljanima. Mitar je tog avgustovskog dana sišao u selo nekim poslom i sigurno nije mogao da očekuje prizor na koji je naišao: nepregledna kolona ljudi bežala je glavom bez obzira. Kako su nam kasnije pričali ljudi iz sela, neko mu je tad doviknuo:

- Beži, Mitre, evo ustaša!

- Ne mogu ja, Marija je sama gore (na Dinari). Krava nam se teli – kratko je odgovorio.

Akcija "Oluja"
Mitar i Marija nisu hteli da napuste ognjište
Foto: Profimedia

Požurio je da se vrati svojoj ženi i "blagu", kako se nazivala stoka u tim krajevima. Pitanje je da li bi se Mitar i Marija pridružili izbegličkoj koloni. Bili su već u šezdesetim godinama, umorni od decenija naporne seljačke muke da se prehrane deca, a tu je i čuveni krajiški inat, prema kome se ognjište nikad ne ostavlja.

Ipak, i da su hteli da beže, nisu imali priliku. U njihovu kuću upala je grupa ustaša koji su došli iz Hercegovine, preko Livna. Zaklali su ih oboje. Nemoćne, goloruke starce, čiji je jedini greh bio to što su bili Srbi. Kasnije je jedna od komšinica, koja je uspela da preživi, ispričala kako je čula jauke i kukanje koji su dopirali iz pravca njihove kuće.

Sahranjeni na zemlji na kojoj su rođeni i ubijeni: Ispovest Krajišnika koji su izgubili najmilije u "Oluji"

Njihove ćerke došle su u koloni u Srbiju. Mitrovo telo su odmah pronašli, dok Marijino nisu, što im je dalo nadu da je možda ipak negde živa. Svuda su je tražili, ali bezuspešno. Nekoliko godina kasnije, sve nade su pale u vodu. Pronađeno je i Marijino telo i ćerke su pozvane u Zagreb na identifikaciju. Utvrđeno je da to zaista jesu Mitar i Marija. Sahranjeni su na groblju u Civljanima. Njihove kosti večno će pokrivati zemlja koju nisu hteli da napuste.

Tog 5. avgusta, kad se šahovnica zavijorila na Kninskoj tvrđavi, nisu Hrvati pobedili Srbe. Njihove horde su, uz pomoć muslimana i SAD, uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice, mučki ubijali srpsku decu, žene i starce i proterali ih sa ognjišta koja su vekovima bila srpska. Tog, i u danima koji su usledili, počinili su još jedan genocid, još jedno etničko čišćenje, slično onom od 50 godina ranije, u kojem su moji prababa i pradeda izbegli u Srbiju.

NAGRAĐENI ZA UBIJANJE I PROGON SRBA! Kolinda odlikovala Gotovinu i Markača na godišnjicu "Oluje"

Ali, ne treba se čuditi što Hrvati slave "Oluju". Mi imamo Kosovski boj, Kolubarsku bitku, borbu protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Imamo časne pobede i časne poraze. A oni imaju, i to samo jednu, nečasnu pobedu. Ako se to uopšte može nazvati pobedom. 

Ipak, nazovimo stvari pravim imenom. "Oluja" nije pobeda. "Oluja" je zločin. A najmanje što možemo da uradimo je da ga ne zaboravimo.

 

Pročitajte i:

SD društvo

SD kosovo

SD info

SD izbori 2020

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD srpska istorija

SD beograd

Vremenska prognoza
Clear sky
21 Beograd