JASMINKA IŠLA INSTINKTOM MAJKE PROTIV NAUKE: Petar dobio visoku temperaturu i osip - otkrila POSTKOVID SINDROM (VIDEO)
Tako je Jasminka Kavčić bila prva u Istri koja se susrela sa postkovid sindromom, nakon što je jedan od njena dva sina preležao Kovid bez simptoma.
PREDSEDNIČE, SVE SI BITKE DOBIJAO: Najjača poruka Dodiku u borbi protiv korona virusa (FOTO)
U SRPSKOJ 114 NOVIH SLUČAJEVA: Testirano samo 500 osoba
SLOVENCI POPUSTILI MERE: Od sutra do 5. januara ublažen lokdaun
Jasminka objašnjava da niko iz njene porodice, osim sina Petra nije imao Kovid-19, barem nisu znali da ga imaju, a potresno iskustvo i suočavanje sa postkovid sindromom opisala je detaljno za HRT.
- Božić je. Nikad pre, a imam 49 godina, nisam ga osetila ovako intenzivno. Rodio se Isus. Uz mene se stiska dečak koji će uskoro napuniti svoju prvu deceniju. Pre tri dana kao da se rodio ponovo. Preboleo je Kovid. I, kažu lekari, nedelju, dve nakon toga tokom oporavka dobio je multisistem inflamatorni sindrom - MIS-c. Guglala sam …. "C" znači children. Dečji. Jer, ima i A. Adult. Postkovid sindrom koji pogađa i odrasle.
U Hrvatskoj se o oba sindroma malo, gotovo ništa ne zna. Uverila sam se na ličnom iskustvu. Moje dete došlo je s visokom temperaturom u dečju bolnicu Kantrida nedelju dana pred Božić. I svi su mislili da ima virus. Svi osim mene. Majčinski instinkt mi je govorio da je nešto gore. Ali, kako to instinktom protiv nauke?".
Potom je opisala šta se događalo 4 dana pre tog petka.
- Utorak popodne je. Petra kupim iz produženoga boravka u osnovnoj školi kao i svakog dana oko 16 sati. Učenik je trećeg razreda. Odličan. Odgovoran. Kaže mi odloživši torbu na fotelju da ga boli glava. Ništa prečudno, zna neki put da ga zabi glava. Dajem mu Lupocet tabletu, sirupe ne voli. Proveravam sat kasnije kako je. Kaže dobro je. Glava ga ne boli. Popodne i veče teku uobičajeno, domaći, igra s bratom. Ima mlađeg brata, učenika iste škole, samo prvačića. Škola je donedavno bila onlajn, zbog Kovida. Niko nije bio skoro bolestan, doduše jeste razredna, ali prošlo je više od mesec dana i niko iz razreda se nije javljao da je bolestan pa je dan ranije, u ponedjeljak nastava opet krenula po modelu A. Svi srećni. I klinci i mi roditelji.
Spavaju u svojoj sobi, svaki u svojem krevetu. Samo nas hodnik deli. Zaspali su oko 22. Viknula sam gasi svetla i televiziju. Sutra je škola. I onda sam se usred noći probudila. Opet onaj osećaj. Da nešto ne valja. Otišla sam u njihovu sobu. Slušam Petra kako plitko i brzo diše. Nešto nije u redu. Pipam čelo. Gori. Budim ga. Zbunjen je, nije sav svoj. Budim ga jače. Kaže mi, mama, loše sam sanjao. Jako loše. Uhvatila me panika. Moje dete koje savršeno spava je loše sanjalo.
Kako u nastavku piše, znala je da nešto nije u redu.
- Selim ga u svoj krevet da ne budimo bracu. Merimo temperaturu starim dobrim živinim toplomerom kojeg nam je u nasledstvo ostavio pokojni komšija. Gori, ali strpljivo stiska toplomer pod levom rukom. Punih 6 minuta. Treba 5 kažu, ali mi uvek još 1 više. Nikad se ne zna. Vadi. Gledam. Isuse, Petre imaš 39,9.
Ruke su mi drhtale, želela sam da vrištim ali nema od toga pomoći. Dajem mu tabletu Lupoceta 300, sirup ne voli. Trese se. Za pola sata merim opet 39,7. Užas. Kažem mu, idem da napunim kadu pa ćemo temperaturu skinuti vodom. Klima glavom. Uvek je bio poslušan".
Pola dva je ujutru, Petrov brat i baka spavaju, dok Jasminka pokušava da mu snizi temperaturu.
- Tiho silazimo u kupatilo, pomažem mu da se skine i sedne u kadu s 5 prstiju mlake vode. Paše mu, kaže… zaliva se sam plastičnom čašom. Nakon 15 minuta ga oblačim, vraćamo se u krevet i merimo temperaturu. 38,5. Pala je mama, kaže srećan. Boli ga glava. Još drhti. Stiska se uz mene i osećam kako se izvija, trzajno. Neobično, mislim. Za pola sata ga pipam, čelo je orošeno znojem. Zvučno diše. Nije pretopao, razmišljam. Gledam na sat, prošlo je dva. Lupocet će delovati, zaspaću s njim.
- Mama, povraćaću! - probudio me. Brzo trčim po posudu. U trku vidim 4 je sata. On povraća dušu. Trese se. Gori. Merimo. Opet 39,7."
Šta je ovo???
"Nikad u životu nije povraćao osim kad ga stara boljka laringitis na to natera. Nikad nije imao takvu temperaturu. Osim jednom kad je zbog sinusitisa završio na Odeljenju ORL pulske bolnice. Inače, zdravo je dete. Čiste bele kože. Dočekali smo sredu jutro boreći se svaka tri sata s temperaturom beštijom koja je jurila ka 40 nemilice. Glavoboljom. Povraćanjem. Drhtavicom. Razmišljam o razredninom Kovidu. Kaže Petar da sedi u prvoj klupi. Muči me to. Možda je pokupio od nje… Zovem Zavod za javno zdravstvo. Objašnjavam. Školarac je. U kući je 80-godišnja baka. Brat ide u školu. Želim testiranje", piše "HRT".
Odmah su zakazali testiranje.
"Sreda je 11 sati. Petar je prvi put testiran. Brzi test je negativan. PCR treba pričekati nekoliko sati. Petar je pod brufenom. Odlazimo kući, zvaće nas oko 15 za nalaz. Došli smo kući. Povraća. Sada slinu. Jer ništa nije jeo od sinoć. Sve povrati. Pije gutljaj kad ga molim. Poslušan je do bola. A vidim da mu duša na usta izlazi. Svaka tri sata rušimo 39. On je slab. Leži. Slabo komunicira. Primećujem češe se po dlanovima. Kaže, mama daj mi antialergijsku kremu, svrbi me. Crveno je podno palčeva. Upaljeno. Kao stara koža. Mažem mu kremu. Češe se po tabanima. Gledam ih. Kao da je na žeravici stajao. Što je ovo, panično mislim na onaj mali glasić u meni - viče, viče, viče… Čekamo nalaz i skidamo febru."
"Ja uporna, glasić vrišti, ne odustaj!"
"Molim Vas, uradi taj test. Profesor pristaje. Kaže, sutra ćemo Petru još nekoliko testova uraditi, ajde, napravićemo i taj, da budemo mirni. Prvi put u nedelju dana mirnije spavam. Sutra popodne dolaze dva profesora. Test na antitela na Kovid - pozitivan je. Petar je prvo dete u Istarskoj, odnosno i Primorsko-goranskoj županiji, jedan od tek nekoliko njih u Hrvatskoj koje ima MIS-c. Multi sistemski inflamatorni sindrom. Čim su postavili dijagnozu dali su mu u 16 sati terapiju, 12-satnu, imunoglobulina. Opet neprospavana noć za mene, svaku sam bočicu koju su sestre menjale svakih sat i po odgledala. Kap po kap. Petar prvi put u nedelju dana mirno spava. Bože, koji gušt ga je gledati".
Ujutru je Petru konačno bolje, osip se povlači.
"Oči polako vraćaju sjaj, otekline splašnjavaju. Živnuo je. Srećan. On. Ja. Sestre presrećne. Lekari srećni. Svi smo srećni. Temperature nema. Počinje merenje količine mokrenja, unosa tekućine, prva hrana na usta. S infuzije je skinut. Više ne dobija nikakvu terapiju. Vraća mi se moj sin, vidim iz sata u sat. Osipa nema u sredu ujutro. Apetit raste. Na dan popije litru i po vode. Mokri uredno. Prvi osmeh je tu. Živahni komentari dok prebire po tik toku… Moj sin je tu. Kontrolni nalazi, prvi, pa drugi, pa zadnji treći… sve bolji. Kaže profesor - mama možete kući. Otpusno pismo na dve stranice. Kao novinarka, ali i majka pitam je li Petar sad zaštićen neko vreme od Kovida. Jeste. Može li, ako slučajno nakon toga opet se zarazi Kovidom, opet da dobije ovakvu reakciju?"
Nisu znali da joj daju odgovor.
- Nema još relevantnih istraživanja, ima samo ličnih iskustava roditelja, i to u inostranstvu. Iskreno, na Vašem detetu i mi učimo, iskren je profesor. Koliko god me to strefilo, cenim iskrenost. Znam da ni lekarima nije lako. Ovo je gadan virus. Da, tek jedan od virusa. Ali, podmukao. I još nov. Na Badnjak smo došli kući. Petar i brat su se pozdravili. Muškići, neće da kažu ni reć, ali vidim ja, majka sam im, drago im da su opet zajedno. Otišli su u sobu da igraju igrice. Ja sela za mobilni i odgovaram na silne želje dragih ljudi, kolega, poznanika, rođaka, prijatelja…. Bože, koliko vas ima. I koliko nam je oboma značila svaka vaša reč, upućen savet, vaši telefoni u inboksu, ako šta zatreba…. Neizrecivo. Neizmerno. I ta snaga pomogla je u pobedi. Sledi polovina godine izbegavanja težeg fizičkog napora, nema fizičkog u nastavi, njegovog omiljenog predmeta. Godinu dana učestalih kontrola na Kantridi. Ali, možemo mi to. Ja moram. A on je i inače poslušan i odgovoran.
Na kraju, Jasminka apeluje na druge ljude da prate simptome i reaguju.
- Ovo nije smejurija, izmišljotina, fantazija, urota. Ovo je bolest, a mi možemo i moramo da pobedimo - zaključuje Jasminka.