KO JE GLAVNI KRIVAC? Čak 47 godina od najveće železničke nesreće u Jugoslaviji, Tito proglasio dan žalosti
Na istočnom ulasku u zagrebačku Glavnu železničku stanicu 30. avgusta 1974. dogodila se velika nesreća, najveća u istoriji nekadašnje Jugoslavije i jedna od najvećih železničkih nezgoda u Evropi. Reč je o putničkom vozu koji je putovao na relaciji Atina-Beograd-Zagreb-Dortmund, a u nesreći je poginulo 167 osoba.
TRENUTNO NAJPOPULARNIJI POSAO NA SVETU: Evo zašto ljudi zavide kazino dilerima!
"MI SMO U EU SAMO ZBOG PARA" Zoran Milanović otkrio i druga dva razloga zašto je Hrvatska ušla u Uniju
"Na tvoju klošarsku nesreću sve sam video i prijavio policiji, jado klošarski" Vozača pežoa stigla instant karma (FOTO)
Ekspresni putnički voz prevrnuo se neposredno pred ulazak u stanicu, a svih devet vagona iskočilo je iz pruge.
Većina poginulih preminula je odmah, a čak 40-ak osoba pokopano je u zajedničkom grobu jer je bilo nemoguće identifikovati ih. Ukupno 90 putnika preživelo je zadobivši teže i lakše povrede.
Neki su poginuli i od električnog udara jer je voz prevrtanjem istrgao bandere za struju.
Voz je s brzinom od 104 km/h ušao u stanicu umesto sa dozvoljenih 50 km/h. Odgovornost za nesreću snosili su mašinovođa Nikola Knežević , kasnije osuđen na 15 godina zatvora, i njegov pomoćnik Stjepan Varga, kasnije osuđen na osam godina zatvora. Obojica su preživeli pošto se lokomotiva nije prevrnula.
Istragom je utvrđeno da su njih dvojica do tada radili ukupno oko 45 sati. Sada, prema Pravilniku o radnom vremenu, radno vreme mašinovođe koji upravlja putničkim vozom u jednoj smeni ne sme trajati duže od 10 sati.
U retrospektivi mnogi će se složiti kako je možda i veću odgovornost za ovu nesreću trebala snositi državna železnica SFRJ koja je dozvolila da njihovi zaposleni rade tako dugačke smene.
No, o tome ko je stvarno glavni krivac za ovu veliku nesreću debate traju i dalje - neki tvrde da je kriva infrastruktura, sam dizajn voza, ipak mnogi će se složiti da je iscrpljenost svakako odigrala ključnu ulogu u ovoj strašnoj tragediji.
Nadalje, nije isključeno da je voz vozio velikom brzinom zbog kašnjenja te je mašinovođa ubrzanjem vožnje hteo ući u zagrebačku stanicu na vreme. Preživeli putnici potvrdili su kako voz oko sat vremena pre Zagreba nije usporavao kroz stanice Ludinu i Novoselec, te se opasno naginjao u krivinama.
-Bar dva sata pre Zagreba rekla sam suprugu: 'Iskočićemo iz šina', ispričala je iz bolnice jedna od preživelih.
Većina od nekoliko stotina putnika u vozu bili su jugoslovenski radnici u povratku s letnjeg odmora na rad u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj.
Nakon nesreće tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito proglasio je Dan žalosti. Jugoslovenski premijer Džemal Bijedić došao je u Zagreb, obišao lokaciju nesreće te izrazio saučešće porodicama poginulih - inače on sam će 4 godine kasnije poginuti u nesreći, dodue avionskoj.
Pišući o velikoj nesreći u Zagrebu, američki list Njujork tajms dotakao se i političko-ekonomske situacije tog vremena - navodi se kako su većina poginulih bili radnici koji su putovali za SR Nemačku.
-Hronični nedostatak radne snage u Zapadnoj Nemačkoj i hronični nedostatak posla u Jugoslaviji učinio je ove dve zemlje industrijskim partnerima iako niti jedna niti druga nije naročito sreća zbog toga - navodi se u tekstu čuvenog lista.