Poginulih 19, više od 50 ranjenih: 8. januar, godišnjica jednog od najtragičnijih ratnih dana na Kupresu (FOTO)
Danas se navršilo 26 godina od 8. januara 1993. godine kada je u zasedi vojnika HVO u Zanaglinskoj šumi ubijeno 11, a ranjeno više od 10 srpskih vojnika i civila iz Ravnog kod Kupresa, a zatim, u osvetničkoj vatri srpske artiljerije, poginulo osam, a ranjeno više od 40 hrvatskih i muslimanskih vojnika i civila u Bugojnu i Tomislavgradu.
Drugi dan Božića Kupreška visoravan osvanula je prekrivena dubokim snežnim pokrivačem i povremeno obasjana suncem. Po planu, tog dana je voženo sedmodnevno sledovanje hrane za bataljon VRS u Ravnom. Selo se nalazilo na prvoj liniji odbrane Kupreške visoravni, pa je zbog stalne hrvatske artiljerijske vatre, u leto 1992. civilno stanovništvo preseljeno u Kupres.
Ravnjani su znali kojim danom vojni kamion ide u njihovo selo, pa su to koristili da posete svoje kuće. Na nesreću, 8. januara ispred komande 7. brigade VRS u Kupresu, odakle je kretao kamion za Ravno, okupilo se više od dvadeset muškaraca, žena i dece. Vojnika i civila. Vojnici su se posle Božića provedenog sa porodicom u Kupresu vraćali u jedinicu. Civili su pošli da bar drugi dan Božića provedu u svojoj kući ili da posete grobove svojih najmilijih. Radovali su se što idu u Ravno.
Anđa Jarčević je krenula da tamjanom okadi grob muža Nedjeljka (42), koji je ubijen 6. aprila 1992. u Kupresu. Sa sobom je povela i oboje dece: sina Vukana i kćerku Maru. Bogoljub Lugonja je pošao da zapali sveću na grobu svog sina Steve (26), kojeg je prilikom upada u Kupres 6. aprila 1992. Hrvati zarobili i streljali. Za pokoj njegove, ali i za pokoj duše svog drugog sina Ratka (30), kojeg su Hrvati istog tog 6. aprila zarobili, odveli u logore u Hrvatskoj i na nepoznatom mestu ubili.
Komanda brigade na čelu sa komandantom pukovnikom Vitomirom Grujićem već mesecima nije preduzimala nikakve mere radi obezbeđenja kamiona koji prevoze ljudstvo, hranu i materijalno-tehnička sredstva do Ravnog. Ovaj put je za to imala i dodatne razloge. Prvi to što je, preko telefonske "crvene linije", 22. decembra između komande VRS u Kupresu i komande HVO u Tomislavgradu postignut dogovor o primirju u vreme katoličkih i pravoslavnih božićnih i novogodišnjih praznika, koje je trebalo da traje najmanje do 15. januara. Drugi razlog je taj što niko nije verovao u mogućnost da Hrvati, koji su hrišćani i veliki vernici, Srbe napadnu na drugi dan Božića, najvećeg hrišćanskog praznika. Treći je taj što su dan ranije u poseti Ravnom boravili pukovnik Grujić, predsednik opštine Kupres Mitar Marić i pop Zoran Perković. Do sela, u kojem su posetili borce na linijama odbrane Kupreške visoravni, stigli su bez posebnog obezbeđenja. I bez ikakvih problema.
Uz sve to, od poslednje hrvatske zasede na putu Kupres-Ravno, 3. maja 1992. godine, kada su diverzanti HVO napali komandno vozilo u kojem se nalazio pukovnik Stanko Letić, komandant 11. operativne grupe JNA i ubili trojicu srpskih izviđača, prošlo je više od pola godine.
Putnici za Ravno su se popeli na kamion i ispod cirade posedali na džakove i kutije brašna, pasulja i ostalih namirnica. Kamion je iz Kupresa krenuo u podne. Prošao je preko Kupreškog polja i kroz selo Rilić ušao u Zanaglinsku šumu. Zanaglinska šuma se nalazi u međuprostoru koji, zbog nedostatka vojske, nije branjen. Jednostavno od Donjeg Malovana do Mušića i Ravnog, u širini od pet-šest kilometara, nije bilo srpske vojske.
Koristeći to, preko Javornog vrha u Zanaglinsku šumu je ušla izviđačko-diverzantska grupa hrvatskih vojnika iz Tomisavgrada. Naoružani ručnim bacačima i automatkim oružjem postavili su zasedu pored puta. Na ruku im je išla okolnost što je skoro celom dužinom put okružen gustom crnogoričnom šumom.
Kada je, oko 12 časova i 40 minuta, kamion naišao otvorili su vatru. Prvo su u motor kamiona ispalili tri "zolje", a onda zapucali iz pešadijskog oružja. Miran dan u Zanaglinskoj šumi prolomio se od pucnjave, vriske i jauka. Horor je traja nekoliko minuta, kada su napadači, istim putem kojim su i došli, odstupili prema Tomislavgradu. U svojim izveštajima višim komandama, komanda 7. brigade je kao učesnike ove akcije navela Hrvate iz Kupresa Dragu Ivića Španca i Maksima-Gorana Lozančića.
Anđa (Marka) Jarčević (45) je teško ranjena. Umrla je dva dana kasnije u Banjaluci. Srećom, njena deca su ostala nepovređena. Među poginulima je i Radmila (Jove) Jarčević (19), član jedine ženske tenkovske posade u ovom ratu u celoj BiH. Radmila i još četiri kupreške djevojke upravljale su tenkom M 84. Ubijen je i Bogoljub ( Žarka) Lugonja (60). Osim njih, smrtno su stradali i Dušanka (Zamfira) Jarčević (59), Marko (Sime) Kontić (70), Mihajlo (Dušana) Dragoljević (32), Momir (Ilije) Dragoljević (21), Cvijo (Trivuna) Dragoljević (37), Vojo (Laze) Lugonja (38), Risto (Mihajla) Lugonja (54), Branko (Svetka) Lugonja (36) i Ostoja (Gojka) Čelebić (37). Svi iz Ravnog. Ranjeno je više od deset boraca i civila.
SRAMOTNA OBJAVA sina HRVATSKOG POSLANIKA: Čestitao Božić sa ODRUBLJENOM GLAVOM SRBINA! (FOTO)
Vest o zasedi u Zanaglinskoj šumi u Kupresu je izazvala šok i nevericu. Očajan i besan, pukovnik Grujić je svojim artiljerijskim jedinicama izdao naredbu: "Duvno i Bugojno zbrisati sa lica zemlje". Po ova dva grada, ali i Šujici, Prozoru i Gornjem Vakufu, kao i položajima HVO, otvorena je strahovita artiljerijska vatra iz topova i haubica. Hrvati su odgovorili paljbom iz višecevnih bacača raketa, topova i haubica po Kupresu, Bućovači, Riliću, Malovanu, Maloj i Velikoj Šuljagi. Artiljerijska bitka je trajala do kasno u noć.
U sledećem broju "Međaša", mesečnika koji je izdavala komanda 7. brigade VRS u Kupresu, objavljeno je da su Hrvati saopštili da su srpske granate 8. januara u Bugojnu i Duvnu ubile 8, a ranile 43 lica. Sledećeg dana, 9. januara, pukovnik Grujić mi je naredio da izviđačko-diverzantsku četu 7. brigade, kojom sam u to vreme komandovao, prebacim u Rilić, sa zadatkom da obezbeđujemo put kroz Zanaglinsku šumu, što smo i činili u sledećih mesec dana, kada je naređeno da se vratimo u bazu jedinice u Kupresu.