"Posle fakulteta i rata završila sam u štali": Priča o Ljubici, hirurgu čija su jedina radost danas njene životinje (VIDEO)
Ljubica Lazić je okružena je izmaglicom, prirodom i psima. Nije ranoranilac, ali buđenje joj uvek počinje oko sedam sati ujutro, a leti i malo ranije. Izlazi svako jutro iz kuće i kreće prema svojoj štali. Kravama moram da dam suvu hranu, seno na prazan želudac. Počistim kod njih, posle toga muža započinje priču o svom danu.
RIGOROZNE KAZNE! REDARI KONTROLIŠU NOŠENJE MASKI: Proveriće sve kafiće
KO JE "IZDAO" ĐUKANOVIĆA? Nakon izbora u Crnoj Gori Milovi ljudi masovno beže u SADAŠNJU VLAST
PANIKA U ĐUKANOVIĆEVOM REŽIMU: Jedan od glavnih Milovih ljudi saslušan u Specijalnom državnom tužilaštvu
I kad je metar snega i kad su jutarnje magle. Leti kad priroda buja i zimi kad se ustaje još po mraku. Ljubici su jutra uvek ista. Jer čekaju je njene životinje.
- Svinje mi sve pojedu zob i pšenicu. Ovo sam sad morala da kupim, a imam malo od prošle godine pšenice pa samo dajem pilićima, kokoškama zob - nastavlja Ljubica dok starijim kokošima pomaže da siđu na pod jer ne mogu same.
Nema dovoljno za sve. Skupo je. Ona ne doručkuje. Ni kafu ne pije. A s kim bi je i pila, kaže. U zaseoku od svega par kuća, do najbliže prodavnince je sedam kilometara. Vodoteč , selo u srcu Like mesto je koje zove dom.
- Ovde su mi uništili cveće, a ovi ih tuku stare. Jarac i koze sa strane pojedu, pilići iznutra i tako što mi ostane - žali se na životinje Ljubica.
Živi onako kako ima, od onoga što voli
Šta joj ostane, za drugačije ni ne zna. U životu kakav nije želela, jedino je priroda lepa. Sve drugo teško je i surovo.
- Pa za nekoga je ovo nepojmljivo, da bude sam i da radi ovo što ja radim u ovom veku u kojem jesmo, ne koristim internet, ne gledam televiziju, teško je, ali šta ja znam, navikneš se - skromno nastavlja.
Tri krave, četiri koze, dva jarca i tridesetak kokoški velika su obveza, ali i izazov. Jer s nekima nije baš lako.
- Kaća moja, ma curice moja, lutkice moja lepotica. Ajde dobro ti si ljubomoran. Samo tebe volim, dobro - priča Ljubica sa psom Šarkom.
Mezimica joj tu nema što dodati, tako je kako je. Iako ima 14 godina, da je se reši kako joj mnogi savetuju, Ljubica nema srca.
Pre par godina Kaća je, kaže Ljubica jedva ostala živa. Veruje da ju je ugrizao poskok nakon čega pola godine nije ustala na sve četiri. Ali ona od nje nije odustajala.
- Ono grožđe jel vidiš, došla je u fazu da ništa nije mogla da jede. I onda ja uzmem list, naberem punu kantu i otvorim joj usta, na silu joj gurnem, ona me ugrize i svašta, ali ja joj držim na silu - prisetila se ona.
Nakon toga telila se nekoliko puta i još daje mleko. Za svaku je svoju životinju ona vezana pa i za Jagodino poslednje tele kojeg je teška srca ipak prodala.
- Četiri meseca sam ga držala s tim da on je dve imao, a dve sam ja muzla. Jer on bi stigao za dva meseca, za mesec i pol, a ja samo da mu produžim život. Mnogo je bio presladak - prisetila ga se tužno.
Sve daje životinjama, ali nema se…
Krave muze tri puta dnevno. Od onoga što zaradi od prodaje mleka i sira, osnovno se jedva pokrije. Ipak zadovoljna je što dobije bilo šta.
- Pa s obzirom da ona ne jede sirota, ja sam zadovoljna. Samo na travi. Recimo sad pet, u podne neka mi da četiri i uveče za junicu zadovoljna sam. A recimo kad bi joj davala zrnje ili nešto, bilo bi više. Majka joj na travu ima 18. Recimo ono kad je maksimum - objašnjava. Upitana zašto je ne hrani više, kaže da nije išla da kupi. Dodaje, nema dovoljno...
Poslednje dve godine radila je kao gerontodomaćica, brinula o starijima i nemoćnima. Ali od juna je bez posla, a život nema pauzu, ne čeka da bude bolje. Ljubica zna da joj u životu nije lako, ali i dalje je skromna.
- Pa nije bajan, čini mi se da je nekome majka, nekome maćeha. Meni je maćeha, eto tako - govori ona.
Život kojima sada živi njoj se dogodio. A za njega je imala drugačije, velike planove.
- Studirala sam u Rijeci, bila sam godinu dana na medicini. To sam volela, obožavala sam i htela sam da budem hirurg, volim anatomiju. Nažalost, to sam prekinula, bila sam dobar student - priseća se nekih boljih vremena.
Sve joj je snove rat brzo odneo
Međutim, došao je rat. Vremena u kojima je, kaže, tata je smatrao da će joj kao Srpkinji biti bolje ako napusti dom, ode u Beograd. Tada joj se srušio san. Odluka zbog koje i trideset godina nakon Ljubica plače. Odluka koja je od budućeg hirurga napravila seosku ženu.
Nikada joj, kaže onako ispod glasa, nije bilo lako. Ni u braku, ni u zajednici u kojoj su živeli. Ona, muž i sin s njegovima.
- Bog ti da, đavo ti ne da, a kad mi kažu sam kreiraš svoju sudbinu mislim da to nije tako - tvrdi.
Pre pet godina vratila se u Vodoteč da brine o svojima. U pet godina sahranila je i oca i majku, ostala sama. Ali setno priznaje, nije usamljena.
- Pa onako, sa životinjama sam i svađam se s njima - govori pa dodaje da joj nedostaju ljudi i neko blizak.
- Nedostaje mi sin - govori ona.
U mislima je stalno i volela bi da su skupa. Dok se to ne dogodi, sva silna ljubav koju u sebi ima ide njima. Životinjama koje zahvaljujući njoj žive sretne, pa pomalo i razmažene živote. Iseče im hleb i stavi sol jer ju, kako daje, obožavaju. To im je kao desert. Ne vezuje ih pa ni na paši. Žao joj je, kaže, neka im slobode. Zato ih satima čuva.
I životinje koje najviše vole joj uginule
Tamo gde su obzori široki, a ljudski pogledi skučeni, biti sama i biti žena teret je koji obeleži život.
- Plus ova sredina, ipak smo mi Balkan, valjda ne prihvataju da žena može sama funkcionisati. Pa mogu sve sama maltene - uverava ona.
Mora. Međutim, neki su dani posebno teški, poput prošle srede kada je u svega par sati ostala bez četiri koze. Samo su uginule, od čega - ne zna.
- I ujutro ta četvrta što sam se borila dok sam otišla kod veterinara i vratila se i ona je uginula i onda mi je baš, od 9 do 12 sam maltene urlikala - prisetila se.
Pre par meseci vukovi su joj u dva navrata zaklali čak pet ovaca. Problemi o kojima nastoji ne razmišlja. A dolazi zima i snegovi. Za Ljubicu strepnja. Krov štale poslednje dve godine stoji napola urušen. Hoće li izdržati i ovu zimu, ne zna.
Budućnost joj nesigurna, ali glavno da stoka preživi
- Kroz rad, preko dana i tako, ali uveče kad legneš, složim kockice ne znam, nije baš jednostavno. Vidiš ona greda se skroz odvojila, kad je bio sneg i jugo, one su tamo sve popucale, a onaj krov tamo drže bale - objašnjava koliko je štala nestabilna.
Ako sneg padne, kaže, ne zna šta će sa stokom, ali, šta je tu je, dodaje. Za popravak krova dovoljno novca nema. Sama ne može. Pa ni sanjati, imati želje.
- Volela bih da sve ovo sredim, da dovedem u neki red, a nemam pojma - kaže za štalu i životinje. Na pitanje šta želi za sebe, rekla je da o tome nije ni razmišljala pošteno.
Snove je ostavila tamo negde početkom rata. Zaboravljene među knjigama o anatomiji, na medicini u Rijeci. Nesuđeni hirurg čija su jedina radost danas one njene životinje.