POZDRAV IZ LEPOG SRPSKOG SELA U KOJEM VIŠE NEMA SRBA - Fajtovci kod Sanskog Mosta
U srećna vremena, horizontom iznad sela "gospodarila" je srpska pravoslavna crkva, sagrađena na padinama jednog od fajtovačkih brežuljaka. Danas horizont iznad sela "paraju" visoki minareti dve džamije. Od pravoslavne crkve ostao je samo jedan zid koji prkosi vetrovima sa Grmeča, ljutim krajiškim zimama i olakom ljudskom zaboravu.
POVEDITE RAČUNA: Slabiji saobraćaj, pažnja zbog moguće poledice
Uprkos vekovima islamljenja srpskog stanovništva, Srbi su u Fajtovcima oduvek bili većina. Čak i posle genocida koji su Hrvati i muslimani nad srpskim narodom Grmeča i okoline počinili od 1941. do 1945. godine, a u kojem je samo u Sanskom Mostu i okolini ubijeno 10.000 Srba, pravoslavaca je u selu bilo duplo više nego muslimana.
A onda je srpstvo počelo da plaća danak sve manjoj spremnosti Srpkinja da rađaju više od jednog ili dva deteta, kao i odlasku mladih ljudi prema Banjaluci i Beogradu, pa je razlika između broja pripadnika dva naroda bivala sve manja.
Po popisu stanovništva 1971. godine selo je imalo 376 stanovnika. Srba je bilo 216 (58 odsto) a muslimana 150 (40) odsto. Deset godina kasnije, Fajtovci su ponovo imali 376 stanovnika, Srba je bilo 206 (57 odsto), a muslimana 161 (43 odsto).
Na popisu stanovništva 1991. Srbi su prvi put, formalno-pravno, postali manjina u Fajtovcima. Od 369 stanovnika njih je bilo 172, muslimana 183, a "ostalih" 14. Nezvanično, i tih 14 su bili Srbi, pa su pravoslavci i rat u BiH 1992. dočekali za jednu "glavu" brojniji od svoje poislamljene braće.
Rat su prvi počeli Tuđman i Hrvati, a zatim su im se pridružili Izetbegović i muslimani. Krenuli su da na silu, sa puškom u rukama, BiH otcepe od SFRJ i dovrše ono što su njihovi očevi započeli u genocidu od 1941. do 1945. godine - svođenje Srba u BiH na status nacionalne manjine.
Rat nije zaobišao ni Sanski Most i Fajtovce. Prvo su 1992. godine, nakon sporadičnih borbi koje su vođene na padinama Grmeča, vlast u opštini uspostavili Srbi. Kao i u celoj Bosanskoj krajini. Ali na kraju se ratna sreća okrenula. Zajedno sa Sedmim i Petim korpusom muslimanske vojske na Srbe u Bosanskoj krajini napalo je i desetak ponajboljih brigada iz susedne Hrvatske, podršku im je dala i avijacija međunarodne vojne terorističke organizacije NATO, pa su jedinice VRS potisnute nadomak Sanskog Mosta i Banjaluke. Da bi poslednjih ratnih dana, u oktobru 1995. godine i Sanski Most pao u muslimanske ruke.
Muslimani smatraju da je za to zaslužna njihova vojska. Međutim, kada se nakon završetka rata komandant Petog muslimanskog korpusa Atif Dudaković jednom prilikom u Sarajevu počeo hvaliti svojim uspesima, pa je među mestima koje je zauzeo pomenuo i Sanski Most, tadašnji lider muslimana u BiH Alija Izetbegović mu je odbrusio da ućutijer je on, kako je rekao, Sanski Most kupio za 40 miliona maraka i u njemu je "platio svaku kokoš".
Simbol Beograda - UGROŽENA VRSTA! A zašto nestaju, to i vrapci na grani znaju!
Bilo kako bilo, Sanski Most i okolina, pa tako i Fajtovci, su po Dejtonskom sporazumu pripali Hrvatsko-muslimanskom delu BiH. Ni posle 20 godina mira u BiH niko od Srba iz Fajtovaca nije se vratio u svoje selo. Započeli su novi život u Prijedoru, Banjaluci, Srbiji...po belom svetu, daleko od svakog svog.
U ovo krajiško selo putujem 17. novembra iz pravca Prijedora i Sanskog Mosta. Prolazim kroz Husimovce, Donji Kamengrad, skretanje za Gornji Kamengrad i, nakon šest-sedam kilometara vožnje, nailazim na saobraćajni znak Fajtovci.
Ispred mene pitoma dolina duga dva kilometra i široka 600-700 metara, sa jedne strane okružena šumom, sa druge tu i tamo pošumljenim brežuljcima. Kroz sred doline prolazi magistralni put od Sanskog Mosta prema Bosanskoj Krupi, a oko puta sa jedne i druge strane smestilo se naselje.
Ispod naselja, do šume, zelene livade, iznad naselja ostaci porušenih srpskih kuća, utonuli u retku listopadnu šumu i napuštene voćnjake. Nekoliko zidina nadnelo se nad sam magistralni put. Razmišljam da li ih Srbi još nisu prodali ili su ih kupili muslimani koji su siromašni pa nemaju novca da ih obnove.
Automobil zaustavljam u centru sela, ispred džamije koju su muslimani podigli u čast svog najpoznatijeg zemljaka Mehmeda Alagića, oficira nekadašnje JNA koji je u poslednjem ratu koji se u BiH vodio protiv srpskog naroda dogurao do generala i komandanta korpusa.
SLEDI NAM PERIOD BEZ PRAVE ZIME: Ledeni dani su za nama, a evo kada da očekujemo minus
Ulazim u pekaru. Dočekuje me lepa i nasmejana devojka. Esma. Pitam gde su se nalazile kuće Došenovića i drugih Srba. Joj, kaže, slabo ja to znam. Ja Srbe nisam ni upamtila. Rođena sam posle rata. Pitajte nekog starijeg.
-Da li bi volela da u selu ima Srba?
-Ne znam.
-Da li bi mogla da se udaš za Srbina.
-Ako je lep i ako je dobar čovek, zašto da ne.
Službenik u pošti, sredovečni muškarac, mi daje prve informacije o Došenovićima, Drčama, Ćurguzima, Došenima...Govori o njima sa toplinom. Priseća se školskih dana, druženja, bratstva i jedinstva...Pokušava da se seti gde je ko od njih izbegao. Ali, kaže, bolje idi u onu kuću preko puta, tamo živi brat generala Alagića, on više zna. U dvorištu kuće preko puta domaćin, sa još dvojicom ljudi, betonira noseće stubove za neki novi pomoćni objekat
- Ja sam Dušan Marić sa Kupresa.
- Ja sam Ekrem Alagić.
- Mehmedov brat?
- Jesam.
- Ratovao sam protiv njega. Oko Kupresa i Bugojna. Tri godine smo bili jači, a onda su nas s leđa napali Hrvati.
- Mi smo i oslobodili Kupres, a onda ga predali Hrvatima.
- I da niste, oni bi ga ionako dobili.
SRBIJA HLADNIJA OD SEVERNOG POLA! Zbog OVE POJAVE je u našoj zemlji debeli minus!
- Isto nam je. I njima, i nama i vama. Junaci i sirotinja izginuše, lopovi se obogatiše, pošteni ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem. Možda kod vas u
Srbiji i bude nekog dobra, ovde kod nas mrka kapa – odmahuje rukom. Objašnjavam mu zbog čega sam došao, a on meni gde se nalazi srušena srpska crkva, gde su bile kuće Došenovića i ostalih Srba, gde su njihova groblja.
- Došenovići su bili i ovde uz magistralni put, gde je sada benzinska pumpa. Tamo gore su ti Dolovi, sa ostacima crkve. Išao bih ja sa tobom, ali ne mogu prekidati betoniranje i ostaviti ljude.
Za uspomenu, pravimo nekoliko zajedničkih fotografija.
Posle pola kilometra vožnje prema selu Lukavica, ostavljam automobil na raskrsnici i nastavljam pešice, putem uz brdo, koji su traktori i kiše potpuno izrovali. Minut-dva pešačenja i u spletu drveća i šiblja nailazim na prve zidine, ostatke srpskih kuća. Jedva se primećuju. Na prvoj zaravni dočekuju me zidine pravoslavne crkve.
Od svetinje je ostao samo prednji zid oltara i zvonika, koji od rušenja čuvaju komadi železne armature. Sve ostalo je ruševina zarasla u šiblje i korov. S druge strane puta iz šiblja i nepokošene travurine pojavljuju se prvi krstovi. Od klesanog kamena i uglavnom nakrivljeni, samo što nisu pali na zemlju.
Probijam se kroz granje, čitam natpise na krstovima i gde god su oni čitljivi, fotografišem. Neko, negde u daljini, u Velikoj Plani, Beču, Minhenu...možda preko mora i okeana, će u novinama ili na internetu slike videti, grob nekog svog prepoznati i obradovati se.
Ranko Došenović, Ilija Došenović, Avram Došenović...Zatim spomenik mučenici Ranki Došenović koja je 1943. pogorela sa svojom decom Lazom, Dušankom, Milevom i Jelkom. Milka Inđić i Drago Inđić. Malo sa strane dva sveže iskopana groba, jedina oko kojih je trava pokošena. Na drvenim krstačama imena Bože Inđića i Jele Inđić. Oboje umrlo ove godine. Oboje život završilo negde u izbeglištvu, pa ih je rodbina vratila u rodni kraj.
Da počivaju u svom groblju. Među svojim ljudima. Tamo gde ih sve poznaje. I okolni visovi, i livade, i drveće i ptice. I oblaci. I zaljubljeni par orlova koji kruži iznad ove pitome pustoši i povremeno se oglasi veselim kliktanjem.
Stotinak metara uz put dočekuju me nove ruševine. Pojedine zidine još odolevaju zubu vremena, stoje uspravno. Umesto cveća kroz prozor išikljalo šiblje i trnje. Bunari zatrpani. Voćnjaci ostareli. Lep srpski zaseok, iz kojeg se pruža lep pogled a u kojem više nema Srba.
Uz stepenice, jedini očuvani deo nekadašnje kuće, nečijeg nekadašnjeg doma i utočišta, penjem se u dvospratnu ruševinu. Dok pokušavam da kroz prozor kroz koji je proniklo drveće uhvatim najlepši kadar neba iznad umrlog sela, deo betonske ploče iznad mene se ruši. Sa sebe tresem šut i, zadovoljan zbog srećnog ishoda svoje nepromišljenosti, razmišljam šta bi bilo da me je beton pritisnuo. Ko bi našu poislamljenu braću oprao od sumnje da su me ona dokrajčila. I ko bi odgovorio na pitanje odakle ja u Fajtovcima. Kada sam juče iz Velike Plane pošao za Banjaluku i Kupres, nikome nisam ni pomenuo da ću "zastraniti" do Sanskog Mosta i Grmeča.
U sledećoj kući na sredini ostataka dnevne sobe starinski drveni sto. Nekad su oko njega sedeli nasmejani ukućani, ispunjeni toplinom doma i porodične ljubavi. Milorad, Stana, Mira, LJiljana, Jelena, Dušan... I sanjali lepšu budućnost. Gde li su sada, ko je od njih živ? Šta god su sanjali, ni jedan od tih snova nije se mogao zamisliti bez Fajtovaca i ovog porodičnog gnezda.
Kroz zidine gledam prostrane livade ispod umrlog sela. Nekada su za Aranđelovdan, Nikoljdan, Jovanjdan....odjekivale od pjesme domaćina i njihovih kršnjaka. Sada odjekuju od zavijanja vetra i vukova.
Vraćam se do centra sela i skrećem makadamskim putem uz brdo. Devojka iz pekare ide mi u susret.
- Našao sam ti momka u Srbiji.
- Važi. Pošalji mi sliku.
Automobil ostavljam kod dve očuvane srpske zidine, koje dominiraju na ulazu u Fajtovce iz pravca Sanskog Mosta. Kao da čuvaju stražu. I svakom ko ulazi u selo poručuje: "I ovde su nekada živeli Srbi".
Iz obližnje kuće izlazi čovek.
- Zemljače, da li si starosedelac?
- Nisam, iz Zenice sam. Šta ti treba?
- Gde se ovde nalaze srpska groblja?
- Stotinak metara napred imaš neke spomenike a levo u onoj šumi je pravo groblje.
Na prvom uzvišenju dva spomenika. Došenovići. Ispod jednog spomenika od mermerne ploče sahranjeni Pero, Mara, Radojka, Kosta i Perica. Radojku i Kostu 1942. ubile ustaše. Na drugom Mirko i Đuja. Mirko umro 1992. a Đuja rođena 1918. Nema godine njene smrti. Verovatno umrla i sahranjena u izbeglištvu, negde u tuđini.
Iza grobova vode dva puta. Oba teško prohodna. Oko oba tužno zjape ruševine kuća i voćnjaci. U jednom trava prošarana velikim opalim crvenim jabukama. Očuvane, kao da su danas otpale. Ali, jabuke nema ko da bere. A očigledno ni ko da kupi.
Trebalo mi je više od sat vremena provlačenja kroz u korov zarasle voćnjake i dvorišta porušenih kuća dok nisam pronašao traženo groblje. Smešteno na ivici šume, na uzvišenju sa kojeg puca lep pogled na Fajtovce i Pogrmeč.
Pored grobova koje ima ko da posećuje trava pokošena, drugi zarasli u korov. Mirko Došenović. Svetko Došenović. Poginuo 1992. Imao je 29 godina. I na drugim spomenicima najviše Došenovića. Boja, Nikola, Petra, Zora. Rade Šajinović. Dragica Rodić. Đurađ Panić. Jelka Vukša.
Kraj jednog spomenika pronalazim u više kesa čvrsto umotane sveće i upaljač. Palim jednu svieću i, srećan što sam danas ovde, molim se bogu. Za pokoj duše ovde sahranjenih i za zdravlje Srba iz Fajtovaca rasutih po belom svetu.
Suzana iz Kragujevca NESTALA BEZ TRAGA: Sa sobom ponela lične stvari, porodica MOLI ZA POMOĆ (FOTO)
U sumrak se vraćam u selo. Kod prve kuće me dočekuje lavež velikog psa šarova. Kidiše prema meni a onda, valjda zbunjen što ćutim i idem pravo na njega, pomirljivo se sklanja s puta. Izlazi domaćin. Ibro. Mršav čovek, namučenog i pitomog izraza lica. Objašnjavam zbog čega sam došao.
- Neka si došao da obiđeš. I treba. Sevap je. Ko zna od kad ih niko nije obišao. Ja sam rodom od Lušci Palanke. I u mom nekadašnjem selu je pusto. Dva muslimana i dva Srbina. Tuga. Dok sam bio zdrav išao sam da kosim srpsko groblje, ali više ne mogu, Teško sam obolio. Nego hajde da popijemo jednu rakiju.
- Žurim Ibro, krenuo sam roditeljima, na Kupres.
- Stići ćeš, bolan. Ne valja žuriti. Ko je god krenuo, taj je negde i stigao.
Dok s nogu ispijamo ljutu krajišku šljivovicu, pitam ovog dobrog čoveka od čega živi.
- Od sirotinje, moj Dušane. Penzija mala, lekovi skupi. Nevolja prisla sa svih strana. Upropastiše nas neljudi. Majku im njihovu banditsku. Sirotinja ginula, a oni narodnu muku pljačkali. Pogledaj kakve kuće i fabrike su lopovi napravili a vidiš ovu muku. U korov zarasla. Ovde kod mene muslimanska, a tamo kod Došenovića srpska. Sirotinja kad udari ne gleda na veru.
Vraćam se prema Sanskom Mostu. Na horizontu se udružili suton i tmurni oblaci sa Grmeča. Muziku u automobilu odvrćem „do daske“. Krajiške pesme. "Oj Krajino, noćas si daleko, al znaj dobro, na te misli neko". U duši pomešana osećanja. Zadovoljan što sam došao i obišao, tužan zbog zlehude sudbine mog krajiškog naroda. Ako je i od boga, previše je.
Zar Ilindan 1941. godine i pokolj 5.500 Srba u obližnjem Šušnjaru nije bio dovoljan? Zar Jasenovac, Gradiška, Jadovno, Drakulić, Kozara, Kupres, Garavice kod Bihaća, Prebilovci...nisu bili dovoljni?
Prisećam se i mojih ratnih saboraca iz Šeste sanske brigade VRS kako u leto 1992. godine, pod komandom pukovnika Branka Basare, na Podovima, planina Jelik, jurišaju prema Jajcu i padaju pokušeni rafalima mitraljeza.
U Sanskom Mostu, pored osamljene Crkve Svetih apostola Petra i Pavla, skrećem desno, prema Ključu i Mrkonjić Gradu. Pored mene promiču u sumrak utonula sela i gradovi. Srpska sela i gradovi u kojima više nema Srba.
Antrfile 1
Devojka iz Fajtovaca
Nekad sam voleo jednu Lj. poreklom iz Fajtovaca. Lepu kao livade oko njenog sela. Svašta smo obećavali jedno drugom, onako kako samo zaljubljeni znaju da obećavaju. Jedno od mojih obećanja je bilo da ću je voditi u selo njenog porekla i na četrdeset metara visoki vodopad Blihe. Kako se samo tome radovala. Jedva čekala. Ali, kao što to obično biva, sudbina je planirala drugačije.
Dok hodam kroz selo, uzimam telefon, pronalazim njen broj i pišem poruku.
- Nadam se da neću porukom ovom tvom duševnom miru da zasmetam, samo želim draga da ti javim da bez tebe kroz Fajtovce šetam.
Ipak, odustajem, brišem poruku. Prošo život, prošlo vreme naše. Možda bi poruka samo povredila stare rane, a možda bi bila i pogrešno shvaćena.
Ipak, nekoliko sati kasnije, dok sam stajao na ruševinama pravoslavne crkve uzeo sam jedan kamen iz srušenog oltara. Da joj pošaljem. Neka od mene za uspomenu ima biljeg iz svetinje u kojoj su se njeni preci okupljali za pravoslavne blagdane, bogu se molili, jedni druge ispraćali na večni počinak, venčavali se i na večnu ljubav zaklinjali.