POZDRAV SA HRBLJINE: Kamena pustoš i dva-tri stada ovaca

Hrbljina je bezvodna i kamenita kraška visoravan između Kupreškog i Glamočkog polja, sa prosečnom nadmorskom visinom od oko 1500 metara i površinom od nekoliko desetina kvadratnih kilometara. Zbog karakterističnog reljefa, u kojem dominira više od hiljadu dolina i manjih vrtača koje su razdvojene kamenitim kosama, neki je nazivaju i kamenom pustinjom.

Na severoistoku je oivičena planinom Veliki Vitorog (1907), na severu sa Mliništima, na zapadu sa Slovinjom (1743), a na jugu sa Cincarom (2006), Osječenicom (1743) i Malovanom (1826).

Posle Drugog svetskog rata, pa sve do osamdesetih godina prošlog veka, visoravan je vrvela od života. Na njoj je svoje katune imalo više od 100 srpskih porodica iz susednog Kupresa, koje su na beskrajnim pašnjacima napasale hiljade ovaca, a zaseoci Zubići i Kureljušići imali su svoje stalne stanovnike. Osim Zubića i Kureljušića, poznati stočari bili su i Milišići, Ždere, Marići, Kolonje, Kanlići, Duvnjaci, Pivači...

Voda za stoku obezbeđivana je kopanjem lokvi, a sve do sedamdesetih godina, kada su izgrađeni betonski bunari, većina porodica je vodu za piće obezbeđivala iz snega.

-U vreme najvećih snegova domaćin bi u neku vrtaču, na stranu koju ne greje sunce, nabacao ogromne količine snega, debljine i po pet-šest metara i zatim ga zatrpavao debelim slojem slame i sena. Kad dođe leto, svako jutro sneg se otkrivao sa jedne strane, sekli su se veliki komadi snega i bacali na krovove kuća i štala da se tope u velika drvena korita postavljena ispod njihovih streha – objašnjava Dušan Ždero, sada ugledni preduzetnik iz Novog Sela kod Kupresa, koji je veliki deo detinjstva proveo u Hrbljini.

Hrbljinari su bili nadaleko čuveni po najboljim koscima, najjačim volovima i ovnovima, siru i kajmaku.

Danas na Hrbljini nema ni jednog Srbina. Poslednji su je napustili 1995. godine, kada je visoravan više meseci bila poprište žestokih bitaka između VRS s jedne i Hrvatske vojske i HVO s druge strane.

Manji deo objekata uništen je u borbenim dejstvima, da bi nekoliko godina posle završetka rata veliki požar uništio više od 100 kuća i štala.

Danas Hrbljinom caruju zveri, planinski vetrovi i požari koji skoro svakog leta protutnje nekim delom visoravni.

-Moj junače, opusteli su i nekada velika sela oko naših gradova, opustela je cela Krajina, a kamoli neće Hrbljina – kaže Vlatko Knežević, poslednji stanovnik Hrbljine, koji je svoju kuću napustio u septembru 1995. bežeći ispred velike ofanzive hrvatskih gardijskih brigada prema Vitorogu, Šipovu i Jajcu.

Na prošlost ovog stočarskog kraja danas podseća nekoliko porodica muslimana iz Travnika i okoline, koje u letnjim mesecima na Hrbljinu i Vitorog isteruju svoja stada, tu jagnje ovce i skupljaju sir, a sa početkom jeseni i sezone kiša vraćaju se u niže krajeve, bežeći od čuvene kupreške zime.