STIHOVI MLADOG SRPSKOG PESNIKA BUDE GORČINU "OLUJE": Milivoj preživeo etničko čišćenje Srba pre 25 godina (VIDEO)
okade nade. I seme nek se rasprsne!
Nek poput Gospoda Isusa Hrista
i naša Krajina raspeta vaskrsne!"
Zločinačka ustaška akcija, takozvana "Oluja", odnela je hiljade srpskih života, a stotine hiljada potpuno uništila. Ljudi su preko noći ostali bez najmilijih i krova nad glavom.
Centralni događaj kojim Srbija obeležava dešavanja iz 1995. desio se na današnji dan pre 25 godina, u nedelju 4. avgusta. Tada je počelo etničko čišćenje Srba od strane hrvatskih zlotvora.
Mali Milivoj, koji je tada imao nepune četiri godine seća se kroz maglu ovog strašnog događaja. Ta rana nikad nije mogla da zaraste, u pričama stalno ponavljana, na fotografijama često gledana iznova, u pesmama proživljavana.
KOLONA DUGA 25 GODINA! Baka Stana preživela je rat '41, sahranila šestoro najmilijih, ali "Oluju" zaboraviti ne može (FOTO)
LINTA OPLEO PO HRVATIMA: "Oluju treba zabraniti, oni moraju da se suoče sa svojim genocidom"
"OLUJA" JE NAJVEĆA SRPSKA TRAGEDIJA 90-ih GODINA! Narod je nasilno proteran, ljudi ostali bez OGNJIŠTA (VIDEO)
- Do svoje četvrte godine, odnosno do takozvane "Oluje" (ne volim da koristim ustaški naziv ovog stravičnog događaja, jer to nije nikakva "Oluja" nego etničko čišćenje Srba od strane Ustaša, i to ne prvo), živeo sam u svom rodnom selu Zrmanja (isto se zove i reka koja izvire u Lici, većim tokom teče kroz Dalmaciju i uliva se u more) u podnožju Koma, poslednjeg ogranka gordog Velebita.
-Te četiri godine udisao sam svež vazduh na prostoru gde su moji preci vekovima živeli. Ovde me zatiče pad Krajine: u rodnoj kući u Zrmanji sa majkom, bratom i sestrom, i sa babom i dedom (njih dvoje su otišli na traktorskoj prikolici sa komšijama). Otac je sve vreme rata vozio kamion na relaciji Krajina – Srbija (najviše Beograd), a pad Krajine ga je i zatekao u Beogradu... Očeva kola su ostala u dvorištu, ali majka nije umela da vozi, pa ju je sa troje dece, kuma koja je i živela u susedstvu primila u svoja kola u kojima je bilo upražnjeno samo jedno sedeće mesto. Majka je sela, stavivši brata i sestru u krilo, a mene su polegli na naslaganu posteljinu koja je dopirala do pod krov. Možda mi je baš ta duboko urezana stešnjenost dala kasniju širinu u poeziji - rekao je Milivoj.
-Otac je iz Beograda jurio vozilom, sa kumom, mužem kume koja nas je prevozila. Kako se kolona sporo kretala, uspeli su da nas susretnu, idući iz suprotnog pravca, a prethodno ne znajući ništa o nama, budući da nije bilo mobilnih telefona... Nakon što smo se našli, nastavili smo put u neizvesnost - opširno opisuje Milivoj, pa nastavlja:
- S obzirom da je otac vozio kamion, poznavao je ljude u okolini Beograda, te smo se ubrzo nastanili u Ostružnici. Pre toga smo nekoliko meseci bili na Banovom brdu i u Babama, a ja sam nekoliko dana po izbeglištvu imao veoma visoku temperaturu, preko 41, tako da sam jedva preživeo. Od kraja 1995. do 1999. godine stanovali smo kod jedne porodice starosedelaca u Ostružnici, koji su nam ustupili polovinu svoje kuće na korišćenje, bez traženja novčane naknade.Tu smo preživeli i bombardovanje Srbije, suočavajući se ponovo sa istorodnim strahovima, kao i onima iz rata koji nas je izgnao sa večnih ognjišta.
-Godine 1997. kupili smo plac i zajedničkim naporima zatemeljili kuću koju smo iz godine u godinu gradili i dograđivali, u početku uz pomoć dobrih ljudi, a kasnije brat i ja uz oca, dva đeda sami bili glavni pregaoci - priseća se Milivoj.
Budući da su se nastanili nadomak Beograda, sve troje dece je završilo fakultete (Ekonomski, Visoku saobraćajnu školu i Filološki).
- Ja sam sada profesor srpskog jezika i književnosti, pišem tematski šaroliku poeziju, ali moj zavičaj u njoj zauzima posebno mesto i ni jednu pesmu na tu temu nisam napisao da duboko iznova nisam preživeo prognanost, izbeglištvo, prilagođavanje na novom tlu i sve ono što je uz to išlo, i za moju porodicu i mene - zaključuje mladi pesnik.
Iz tog bola nastala je i pesma "Vaskrsnuće" samo jedna od mnogih pesama na nepresušnu temu izgubljenog ognjišta. Pesma koja je deo pripremljene zbirke, koja će uskoro dobiti svog izdavača.
Magla velebitska u plač se zgusnula
i celu Liku žalošću škropi.
Dolina zrmanjska tužno je usnula,
samrtni dremež oči joj sklopi.
Iz petnih žila vetrovi zapinju!
Divljaju bure, i jezivo huče,
i ugasla ognjišta bolno razapinju:
ni glasa od njih – u muku muče.
U svojoj dugoj nepreboli ćuti
Dinara što se ubraja međ` svece.
Tiha i prkosna priziva i sluti
povratak svoje razasute dece.
A čeljad njenu tuđina zoblje,
dok noćima sive vrleti snivaju,
dok snivaju crkvu i seosko groblje
u kome njihovi preci počivaju...
U snu im se srce u prošlost seli,
u dane detinjstva što spokojno su tekli...
Ništa ih u tuđem svetu ne veseli,
bezvredno sve je što god su stekli...
Jer, zalud sva ìmanja kraj jednog némanja –
némanja sebe na svome ognjištu!
Budi se, Majko, iz dugog dremanja!
Nek` tvoji pupoljci životom odišu!
Nek` nova čeda kolevke odnjišu...
Nek tamjan opojni i vihor runolista
okade nade. I seme nek se rasprsne!
Nek poput Gospoda Isusa Hrista
i naša Krajina raspeta vaskrsne!
Uz žubor Zrmanje svoje da kročim
u kutke gde srce mi ponizno stupa,
da manastirsko vino mi iguman toči
u porti gde stoleća vekuje Krupa.
U Krki, bogosloviju što baštinari,
za Preobraženje da vrvi od svetine!
Da s kninske se tvrđave poklonim Dinari
i prekrstim na levoj obali Cetine...
Sva moja htenja i moja nadanja
u ovom su se vencu ispreplela –
posle svih velikih i teških stradanja
da nalik feniksu se digneš iz pepela.
Da probudiš se iz tog usnuća,
da val slobode lice ti zapljusne.
U duhu tvoga vaskrsnuća
i KosMet stradalni s tobom da vaksrsne!