ZATIŠJE PRED BURU: Islamska država još nije PORAŽENA, svet prerano krenuo da slavi
Da Islamska država ima značajnu lokalnu podršku ne osporavaju čak ni njeni najžešći neprijatelji. Tako gradonačelnik Hadite, Abdulhakim al-Jughaifi, tvrdi da u nedavno oslobođenom gradu Rava 12 hiljada od ukupno 25 hiljada stanovnika mesta podržava 'IS. Dok ovakve tvrdnje nikada ne treba bezrezervno prihvatiti (naročito kada ih iznosi jedan pripadnik plemena Jughaifi koje je poznato po svojim anti-IS stavovima), one su ipak određena indikacija o tome koja su mesta viđena kao značajna uporišta Islamske države u očima iračkih vlasti.
Pročitajte i:
Ne samo da Islamska država nije poražena na ideološkom i političkom planu, već su i mnoge 'pobede' koje su ostvarene tokom poslednjih godinu dana više posledica namernog povlačenja Islamske države nego snage iračke države i vojske.
Dok je Mosul branjen skoro godinu s fanatičnom predanošću i uz hiljade žrtava, mnogi drugi gradovi su prepušteni neprijatelju uz relativno mali otpor. Posle gubitka Mosula, Islamska država je gotovo bez ikakve borbe predala Tal Afar, Haviju i al-Kaim. Iako bi se brzi pad ovih gradova mogao protumačiti kao znak vojnog kolapsa Islamske države, realnija analiza pokazuje da je organizacija jednostavno ponovno prešla na asimetrični način rata kako bi izbegla potpuno uništenje u okršaju sa superiornijim neprijateljem.
Nama već poznat scenario: Predstavnik UN licemerno optužuje Asada što nije popustio pred TERORISTIMA
Posle pružanja simboličnog otpora, vojne ćelije Islamske države su se ili jednostavne stopile s civilnim stanovništvom ili povukle u nepristupačne krajeve sunitskih regija Iraka. U mnogim formalno oslobođenim oblastima Iraka vlast iračke države se ne prostire dalje od vojnih baza iračke armije, a većina teritorije je i dalje bez organizovanih oblika vlasti ili je u potpunosti nenaseljena jer je stanovništvo u izbegličkim kampovima. Vojne operacije koje su 'zauvek' likvidirale Islamsku državu u Iraku su bile toliko temeljne da čak i iračka vlada priznaje da se samo u gradu Hawija (malom regionalnom središtu) nalazi oko 200 pripadnika grupe, iako je grad formalno pod kontrolom iračke vlade.
Slična situacija vlada i u ostatku sunitskog dela Iraka. Dobar deo sunitskih provincija (Niniva, Anbar, Saladin, Kirkuk i Dijala) je ili pod vojnom okupacijom ili bez čvrste vladine kontrole i prepušten slobodnom delovanju Islamske države.
Kao primer se može navesti nedavno oslobođeno područje koje se prostire između gradova Hawija i Kirkuk i koje je ponovno pod uticajem Islamske države zbog konflikta između Iraka i kurdske vlade. Prosta vojna okupacija ove oblasti nije slomila grupu niti je lokalnom stanovništvu donela mir i sigurnost. Prostrana ruralna područja su, kao i u Afganistanu, u stvarnosti gotovo u potpunosti van vladine kontrole i Islamska država ima punu slobodu deelovanja u ovoj relativno maloj regiji u kojoj čak i sada operiše preko hiljadu militanata grupe.
Islamska država danas ne kontroliše niti jedan grad, ali ovo nije neophodno loša stvar za grupu. Održavanje vlasti u gradovima je predstavljalo veliko opterećenje za administrativni i logistički aparat organizacije, budući da su hiljade kadrova morali biti preusmereni s pružanja podrške vojnim strukturama na održavanje civilnih institucija.
Zdravstvo, obrazovanje, socijalne službe, policija, sudstvo i ceo niz drugih državnih institucija su svojevremeno crpili većinu ljudskih i materijalnih resursa Islamske države. Danas to više nije slučaj. Dok grupa sigurno nije odustala od obnove kalifata u budućnosti, sada sve svoje snage može koncentrisati na vojne i terorističke aktivnosti.
Sledeći oprobane strategije gerilskog rata, Islamska država je krenula s obnovom i jačanjem svojih vojnih snaga u najzabačenijim i najizoovanijim područjima Iraka i Sirije. Rekonstrukcija vojnih jedinica je proces koji traje duže vreme, a budući da je trenutno fokus vojnih operacija daleko od centara velikih gradova, pogrešno se govori o vojnom slomu Islamske države. Ruralna područja u dolini reke Dijala, pustinja Jalam, planinski lanac Hamrin, pojas ruralnih uporišta u Kirkuku i Saladinu i pustinjska prostranstva Anbara, Ninive i Sirije predstavljaju bazu u kojoj grupa ponovno izgrađuje svoje vojne snaga i stvara uslove za početak intenzivnijih gerilskih operacija.
Teško je sa sigurnošću predvideti hoće li Irak i Sirija imati istovetnu budućnost kao i Afganistan. Ove države nisu identične i ne mogu imati isti razvojni put. Ipak, određene političke, ekonomske i društvene karakteristike čine nestabilnost u ovim državama permanentnim fenomenom i stvaraju od njih pogodno tlo za razvoj radikalnih militantnih organizacija.
Stigla OPAKA zamena Asadovim TIGROVIMA: Teroristi ISIS-a su ga tek sada UGASILI, nema im SPASA!
Pristup koji zapadne velesile imaju prema ovim zemljama čini ovu situaciju daleko težom, budući da one tretiraju kompleksne socijalne izazove isključivo kao sigurnosna pitanja. Jednom kada ova pitanja budu barem privremeno rešena, proglašava se preuranjena i nepostojeća pobeda, povlače se trupe i gubi se interes za navedenu zemlju.
Najavljeno povlačenje ruskih vojnih snaga iz Sirije i sve manji interes Trumpove administracije za aktivni angažman na Bliskom Istoku su dobri pokazatelji da se iz prethodnih greški ništa nije naučilo. Islamska država se proglašava poraženom, iako organizacija nije ni približno oslabljenja kao što su to bili Talibani 2001. godine ili Islamska država Irak 2008-09. godine (prethodnik današnje 'države').
Politički, organizacijski, finansijski i vojno, Islamska država je puno jača nego dve prethodno navedene grupe i daleko je od strateškog poraza koji gotovo svi najavljuju.
Za razliku od demokratskih vlada na Zapadu radikalni islamistički pokreti nisu ograničeni vremenom niti zavise od volje birača. Oni vode epsku bitku za uspostavljanje utopijske države zasnovane na božjim zakonima.
Putin IZNENADA stigao u Siriju: Proglasio POBEDU i naredio POVLAČENJE ruskih trupa
Njihova najveća snaga je upravo ono što je najveća slabost Zapada: strpljenje. Islamisti su pokazali da bez problema mogu strpljivo čekati decenijama na priliku za ostvarivanje svoga sna.
U Afganistanu islamisti su preživeli monarhističku i socijalističku modernizaciju, sovetsku i američku okupaciju i sve izazove XXI veka da bi i danas, u 2017. godini, Talibani bili dominantan faktor u većini države. U Iraku i Siriji islamisti su čak i nakon pola veka sekularne vlasti postali najjača politička sila, usprkos decenijama progona i ilegalnog delovanja.
Danas je gotovo i zaboravljena izjava koju je svojevremeno dao tadašnji vrhovni komandant američkih okupacijskih snaga u Iraku, general Rej Odierno, u kojoj je rekao da je tadašnja Islamska država Irak na samom rubu poraza i da ne veruje da će se organizacija ikada oporaviti.
Evo zašto će rat protiv Islamske države trajati godinama
Izjava je data 2010. godine, nekoliko meseci nakon što su američke i iračke snage ubile tadašnjeg vrhovnog vođu grupe Abu Omar el-Bagdadija i njenog glavnog vojnog zapovednika Abu Hamzu el-Muhadžira, kao i 34 od 42 glavnih komandanata Islamske države.
Prema mišljenju tadašnjih najboljih eksperata za borbu protiv terorizma grupa je bila stvar prošlosti i Amerika je jedva dočekala da započne s masivnim povlačenjem iz Iraka nakon uspešno obavljene misije. Svega četiri godine kasnije, u septembru 2014, odavno poražena i vremenski pregažena Islamska država će trijumfalno umarširati u Mosul i pod svoju vlast staviti trećinu Iraka i pola Sirije.