DAO BOG DA SMRT MOGA SINA BUDE SREĆA ZA SVE NAS: Ovako su se roditelji Petra Petrovića Njegoša govorili na sahrani svog slavnog sina
Nije uobičajeno da roditelji govore nad odrom svoje dece. Zato što je prirodno da deca sahranjuju svoje roditelje. A kad se i dogodi da neku porodicu zadesi ta zla kob da smrt uzme preko reda, tužnu ulogu da se nad odrom ili grobom oprosti od pokojnika preuzima neko od rodbine, komšija, prijatelja...
DECA SU VASKRSLA SRBIJU NAKON VELIKOG RATA: Podigli je iz pepela, snimak iz 1920. pokazuje patnju naših predaka (VIDEO)
Još jedna misterija beogradskog Pobednika: Da li znate kako je spomenik trebao prvobitno da se zove?
IMENA ŠEST SRPSKIH GRADOVA STOJE NA SPOMENIKU KNEZU MIHAILU: Znate li koji su gradovi u pitanju?
Kod vladike Petra Petrovića Njegoša, najslavnijeg srpskog vladike i jednog od najslavnijih balkanskih književnika, bilo je drugačije. Njegoš je umro je mlad, u svojoj 38. godini. Dan pre nego što se upokojio na Cetinje je došao njegov otac Tomo Markov Petrović, da obiđe teško bolesnog sina.
Kad je čula za smrt deteta, na Cetinje je pohitala i vladičina majka Ivana Tomova Petrović, rođena Proroković. Na dan sahrane tužni roditelji su došli u Biljardu da se i oni, pred okupljenim narodom, poslednji put oproste od svog prerano izgubljenog deteta. Besede sa kojima su se Tomo i Ivana obratili okupljenim Crnogorcima, a koje je 1910. godine objavio Toma Orahovac u sarajevskom časopisu "Bosanska vila", po svojoj literarnoj vrednosti, po moralnoj snazi koja iz njih izbija i poruci koju su ostavile pokolenjima, nimalo ne zaostaju za najumnijim stihovima njihovog sina.
Po "Bosanskoj vili", njegov ostareli otac, koji je imao oko 88 godina, se tužnom skupu obratio ovim rečima:
- Pomoga vi Bog, braćo Crnogorci! Dao Bog i Sveta Trojica da ova smrt mojega sina i vašega i moga gospodara bude srećna za sve nas i našu vitešku zemlju. Veliki sine, diko moja, radosti mladih dana, snago i kreposti moja, doživjeh i takvog da te vidim. No, smrt je lijepa a za vaistinu božiju sve ti pristaje pa i smrt. Starac je zatim kleknuo, celivao krst i desnicu svom sinu, govoreći:
- Želio bih te i u obraz poljubiti, ali to ne mogu. Ti si u okruti vladičanskoj, ti si preosvešteno lice, sve ti prosto bilo! A onda je pred narodom, zanemelom od tog roditeljskog dostojanstva, koje ni u trenutku najvećeg bola nije zaboravilo da zadrži poštovanje prema činjenici da mu je sin svešteno lice, prozborila majka.
- Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci, nije to lijepo što činite, što plačete i kukate za vladikom. Nije se on rodio za kukanje, niti se rodio za plakanje. Radio je o dobru imena našeg srpskog, zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati.
Nesrećna starica, koja je po dostupnim izvorima bila desetak godina mlađa od muža, se zatim obratila mrtvom sinu.
- Ja sam najsrećnija majka, kad sam voljom Božijom rodila, odgojila i spremila tebe, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom, nego i dušom. Ti si se odužio svakome tvome, odužio si se Bogu i narodu. Ja vaistinu Božiju nikad za tobom neću plakati. Kad bih to učinila, ne bih bila tvoja prava majka… Treba da plaču one majke, koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja! Prosta ti sine materinska rana, prosto ti srpsko mlijeko. Slava Bogu koji te je tako mladog i lijepog uzeo, barem će i on od tebe imati šta tamo da vidi.
Od kad sam prvi put pročitao ove uzvišene reči, kad god ih se setim, razmišljam o tome koju snagu je imalo to dvoje nesrećnih starina, koliko je bila jaka njihova vera u boga, pa su mogli da se izdignu iznad ličnog bola koji je roditeljsku dušu kidao i na ovako veličanstven način oproste od svog deteta?
Verujem da izvor te snage nisu samo ponos i poštovanje koje su osećali prema sinu, već i briga za otadžbinu. Jer znali su koliko je njihov sin kao vladar značio za Crnu Goru, strahovali su nad njenom sudbinom i želeli da i na ovaj način osnaže narodni duh, njegovu veru i spremnost da se sačuva sloboda otadžbine i nastavi delo njihovog deteta.