SRBIJA NAKON MAJSKOG PREVRATA: Život i smrt kapetana koji je ostao veran zakletvi kralju

Milan Novaković - Majski prevrat / Izvor: Foto: Wikipedia

Događaji nakon Majskog prevrata još su obavijeni velom tajne i nisu predmet ozbiljnog istraživanja istoričara.

Ovo je priča o tragičnom akteru doba nakon Majskog prevrata, koji se borio za istinu i pravdu, a ostao zaboravljen. Sećanje na njega obnavlja major Dobrivoje Lazarević u svojoj knjizi "Ubice naroda srpskog".

Jedini NEMANJIĆ koji nije proglašen za sveca je CAR DUŠAN: Razlog za to je njegova žena JELENA (VIDEO)

TITOV LEKAR OTVORIO DUŠU: Ležao je na samrti i DRŽAO PIŠTOLJ, jednu stvar NIKAKO NISU SMELI da mu kažu

Da li znate koje je PRAVO IME Gardoš kuli? Misteriozne priče zemunskog spomenika (VIDEO)

Nezadovoljstvo zbog smene Obrenovića - Niška kontrazavera

U Nišu se osećalo veliko nezadovoljstvo povodom smene dinastije Obrenovića. Ogorčen stanjem u Srbiji nakon prevrata 1903. godine, Milan Novaković je u svom Dnevniku zapisao:

- Ovde je sad prava nesreća i lom. S jedne strane je svega oko 80 zaverenika, a sa druge je ceo oficirski kor koji sa sve većim negodovanjem posmatra šta se radi. Ministar vojni je u rukama najprostijeg poručnika Apisa... Zaverenici su silom i nezakonito pozauzimali sva važnija mesta.

U niški garnizon kapetana Novakovića premeštaju krajem jula 1903. godine. Odlazi sa proglasom koji je sastavio. U proglasu navodi sva nečasna dela zaverenika, a završava se rečima:

- Mundire dole, oni ili mi!

Prilaže i spisak, na kome se pristalice potpisuju, radi imenovanja deputacije, izaslanstva, koje će da ode kralju i da mu prenese svoj stav. Za samo dva-tri dana, kapetan Milan Novaković prikupio je 25 potpisa, a za skoro tri godine, koliko je trajalo vrbovanje oficira za zaveru protiv kralja Aleksandra, oficiri-zaverenici prikupili su oko sto potpisa.

Petar Bojović

Na vest da se bilo ko usudio da se usprotivi zaverenicima, koji su u kontrolisanoj i cenzurisanoj štampi nazivani „prvim sinovima otadžbine“, u Beogradu je zvonilo zvono za uzbunu. Vrlo brzo četvorica najokorelijih zavereničkih gadova iz nove uzurpatorske vlade, a to su - Genčić, Avakumović, St. Protić i Mašin, pozvaše na hitan sastanak u Ministarstvo unutrašnjih dela dvojicu najviđenijih zavereničkih oficira, najkrvavijih ruku - Antića i Dimitrijevića Apisa. General Božidar Janković je iste večeri naredio hapšenje dvadesetorice oficira sa spiska, pa ih sve odmah sprovedoše u Nišku tvrđavu.

Iako se radilo o akciji koju je predviđao i propisivao zakon, ona je smesta nazvana aferom, a potom i kontrazaverom. Ostalo je samo da se „afera“ uguši. Ishod je bio očekivan, zaverenici su došli do spiska i krajem avgusta pohapsili svih 25 potpisnika na čelu sa kapetanom Novakovićem, na koga su, već po zatočenju, počeli da vrše pritiske, pokušaj trovanja...

Tokom suđenja kapetan Milan J. Novaković se pokazao kao dobar govornik, uspeo je da u potpunosti raskrinka zaverenike i njihovo delo, te da ih prikaže kao najobičnije razbojnike, koji su pored, ubistva nevinih ljudi, gaženja zakletve, verolomstva počinili i maroderstvo. Za ovo se kapetan Milan Novaković, poslužio rečima jednog od zaverenika, poručnika Trifunca, koji je rekao: "Jes' vala, neko sat, neko prsten, neko muštiklu, neko tabakeru. Ja nisam uzeo ništa." Poručnik Trifunac nasrnuo je više puta na Kapetana revolverom tokom suđenja. Po rečima Novakovića, pošto je potpisivanje, nemajući se čega stideti, išlo skoro javno, za šest do sedam dana u zatvoru bi bilo ne dvadesetpet, već dvesta dvadeset pet.

Biografija

Milan Novaković je rođen 21. februara 1871. godine u Kraljevu. Nakon nekoliko godina provedenih na Vojnoj akademiji izabran je 1896. za pitomca Generalštabne Nikolajevske akademije u Petrogradu. Po svršenom školovanju otišao je u Francusku radi izučavanja jezika, a govorio je ruski, francuski i nemački.

Vojni sud u Beogradu, 16. septembra, doneo je odluku o ražalovanju kapetana Milana J. Novakovića. Tom prilikom on je osuđen na dve godine zatvora, a ostali učesnici na kazne u rasponu 4-13 meseci zatvora. Veliki vojni sud, deset dana potom, potvrdio je prethodnu odluku, s tim što je povisio trajanje kazne ostalim osuđenicima. Jedini koji je glasao protiv takve odluke, bio je potonji vojvoda Petar Bojović, ali je ubrzo nakon toga smenjen.

Bio je mistik, vidovnjak i čudotvorac: RASPUĆINOVA JEZIVA SMRT! (FOTO/VIDEO)

RUSI KOJI SU KRVARILI ZA SRBIJU: Zaboravljena bitka u kojoj se odlučivalo o OPSTANKU NAŠEG NARODA (FOTO/VIDEO)

Na slobodi

Osvanuo je 16. septembar 1905. godine, i puštanje Milana Novakovića. Cela ona „druga Srbija“, koja je za te dve godine bila gurnuta u stranu, a koja je sa divljenjem u tajnosti pričala o tom kapetanu, koji je proputovao „ceo svet“, govorio svetske jezike, svoju blistavu karijeru žrtvovao radi otadžbine i časti; i koji je pored svih muka odbio da traži pomilovanje, počela je da se budi. I već dva dana nakon izlaska, on preko lista „Pravda“ upućuje poslanicu u kojoj najavljuje nastavak borbe protiv zaverenika: "Grabeći svu vlast samo u svojim rukama, oni su postali svemoćan faktor u državi, uništavajući svaki autoritet odgovornih činilaca i laćajući se u sve grane državne uprave, uz neprestani pritisak na vladu. U konstantnom isticanju svojih prevratničkih 'zasluga' za koje traže nagrade bez kraja, oni su postali osioni i nepodnošljivi i pošto su Beograd monopolisali isključivo za sebe, oni se ukrašavaju, unapređuju i pljačkom bogate, praveći iz dana u dan skandale, kojima u svetu ravnih nema. Zato svi prijatelji naroda moraju učiniti da se pred takvom opasnošću državnoga bića i njegovog opstanka ovoj neodgovornosti učini kraj..."

U Beogradu se 30. oktobra 1905. godine, osniva Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. Glavni odbor činili su: Gavrilo Gača Popović, sud. pukovnik, predsednik; Luka Lazarević, ministar u penziji, potpredsednik; Milan Novaković, sekretar, a član odbora bio je Svetomir Nikolajević. Već 10. decembra počinje sa izlaženjem lista ovog Društva "Za otadžbinu".

Kragujevačka afera

12. marta 1906. došlo je do sastanka održanog na Stanovljanskom polju, u blizini Kragujevca. Na sastanak je došlo trideset podoficira. Predloženo je da predsednik zbora bude Sreten Sredojević administrativni narednik podoficirske škole. Preporučiše mu i trojicu oficira koji su uživali njihove simpatije. Među njima je bio penzionisani pukovnik Živojin Mišić i Miloš Vasić, kao i artiljerijski kapetan Vojin Maksimović. Sredojević je nagovestio da uskoro treba očekivati važno naređenje iz Beograda. Ubrzo su, po povratku Sredojevića, na adresu podoficira pojedinih pukova garnizona Kragujevačkog, poštom stigli potpisani proglasi, koji su za 1. maj odredili početak akcije koja se uz pomoć radnika može izvesti i time osloboditi teškog i nesnosnog režima:

"Za izvršenje ovoga treba da preduzmete sledeće mere: 1. Uz pomoć socijalista, sa trupama toga garnizona zauzmite odmah poštu, telegraf, železničku stanicu i druga nadleštva; 2. Pohapsiti odmah: komandanta divizije i ostale oficire privrženike današnjeg režima. Na položaje ovih postavite protivnike režima. Pri izvršenju ovoga, paziti da se ne desi nikakvo krvoproliće; 3. Sa ostatkom pobunjenih trupa pošto sa vojnicima osigurate sve barutne magacine, fabriku i ostale vojničke objekte, odmah krenite za Beograd."

Živojin Mišić

Međutim, nažalost, u to vreme u Beogradu, u zatvoru njegovog garnizona, pod istragom beše pešadijski narednik M. Bradić, optužen po krivici koja povlači lišavanje čina. On je bio upućen u ovu akciju, te pod nerazjašnjenim okolnostima, da bi kaznu izbegao, on potkaže akciju svojih drugova. Tako je 17. aprila uveče, na osnovu ovog saopštenja, naređeno hapšenje. Na optuženičku klupu dovedeno je četiri oficira i 27 podoficira. Više nego ironično, istraga je utvrdila: "Da je izvršenje 'izdajničkog preduzeća - prevrata', kojim se išlo na to da se nasilnim putem vladalac spreči u vršenju ustavnih prava, bilo svršeno dogovorom određenim sredstvima i vremenom izvršenja."

Oficiri i podoficiri su osuđeni na po 20 i 15 godina robije. Suđeno im je tajno, što je bilo protivno Ustavu, te je već tokom suđenja izražena sumnja u ispravnost ovog postupka. Tokom suđenja nije dokazana veza između Milana Novakovića, „Društva za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja“ i kragujevačkih „kontrazaverenika“. Međutim, danas se pretpostavlja da je sa njima u vezi bio Milan Novaković.

Odlikovanja i radovi

Milan Novaković je nosilac Takovskog Krsta Petog reda, Ordena Počasne Legije, Medalje za vojničke vrline i Spomenice Miloša Velikog. Napisao je nekoliko radova: Vojna snaga Kneževine Bugarske, Statistički podaci o Kneževini Bugarskoj, Političko-strategijska studija Zapadne Bugarske, Uporedno vojno-statistička studija Bugarske i Srbije, Spasimo naše finansije, Englesko-burski rat...

Posle ovoga zaverenci su u potpunosti izgubili glavu; počeli su da šalju agente provokatore, koju su se predstavljali kao kontrazeverenici, te svakoga sumnjivog oficira potkazivali. Tako je penzionisan veliki broj oficira. Za razliku od „kontrazavere“ u Nišu, ova u Kragujevcu je bila mnogo ozbiljnija, jer je za razliku od prve, koja je bila najobičniji protest, predstavljala pripremu za obaranje ne samo vlade, već i dinastije Karađorđević.

Pritisci, cenzura, ubistva, hapšenje...

Zaverenici su tražili pogodan trenutak da se otarase Novakovića i njegovog Društva. Svetomir Nikolajević, poznati obrenovićevac, jedan od stubova Napredne stranke, koji je jedan od najzaslužnijih za pokretanje antizavereničke borbe, prvi je osetio „blagodeti“ demokratije i slobode, koja je došla. Zaverenik Tankosić, koji je streljao braću kraljice Drage, odlučio je da ubije Nikolajevića. Tadašnji predsednik vlade, na ministarskoj sednici, najodlučnije se usprotivio takvom naumu, te je Nikolajevićevu kuću, jedne večeri, morao da čuva narednik sa šestoricom naoružanih vojnika. Međutim, od napada nisu odustali i dok se Nikolajević jedne večeri šetao, u pomračini je napadnut, spasio se zahvaljujući svojoj prisebnosti - pucao je iz pištolja i tako pozvao ljude da mu priteknu u pomoć.

Sledeći korak u gušenju "Društva za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja" bio je gašenje lista "Za otadžbinu". Policijska vlast je 23. avgusta 1906. odnela društvenu štampariju, na ime dugovanja, kojih zapravo nije ni bilo i tako prekinula štampanje lista. Pokušaji da se ostalim beogradskim štamparima ponudi štampanje, ostali su bez uspeha. Svojim delima vlast je jasno stavila do znanja protivzaverenicima, koja ih sudbina očekuje, ukoliko nastave sa svojom borbom. Iz tog razloga na sednici održanoj 20. decembra 1906. godine, GO Društva donosi odluku: "Procenivši sve okolnosti i smetnje koje su Društvu za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja, još od prve njegove pojave do danas činjene; privremeni odbor, nehoteći, uopšte, da vodi borbu na nelegalnom terenu, rešava da prestane sa svojim funkcionisanjem..."

Majski prevrat

Beskrajno pravdoljubiva priroda kapetana Milana Novakovića, nije mogla da se pomiri, da srpska vojska ostane ukaljana, tako strašnom mrljom, koja se zove Majski prevrat. On je svestan da u borbi koju vodi, ma koliko ona bila pravedna, jedino može da izgubi, ali on ne posustaje. Premda je Društvo raspušteno, on piše brošuru "Afera lista Za otadžbinu i moja", u kojoj iznosi sve nezakonitosti sa kojima su se susreli članovi „Društva za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja“ i on lično. Istrajava u svojoj borbi, te uspeva da kupi štampariju, i krajem meseca marta 1907. godine on ponovo pokreće list "Za otadžbinu". Novakovića 21. marta hapse - provodi mesec dana u zatvoru, za uvredu nanetu ministru unutrašnjih dela i policiji, u spomenutoj brošuri. Činjenica da mu nije suđeno za klevetu, već uvredu, potvrđuje da je kapetan Novaković, izneo dokaze, koje je bilo teško opovrgnuti.

Po puštanju iz zatvora, on, pun snage, nastavlja sa svojom delatnošću, sve do 16. avgusta, kada je štamparija zatvorena. Devet dana potom, pozno u noć, biva uhapšen pod obrazloženjem da je sam iz svoje štamparije krao matrice. Braniocima, koje je po pritvaranju odmah imenovao, odbijen je zahtev da im se daju na uvid rešenja, po kojima je on pritvoren, premda je njihov zahtev bio upućen nekolikim predstavnicima vlasti. Tada važeći član 156. Zakona o krivičnom postupku, propisivao je da isleđivanje kažnjivih dela, policijska isleđujuća vlast mora svršiti za 15 dana. Nakon što se navršio petnaesti dan, njemu je postalo jasno da živ neće izaći. Otprilike dvanaest sati pred svoju smrt, upućuje pismo svojoj supruzi u kojoj kaže: "Nisam ni danas sproveden sudu i neću biti ni sproveden uskoro... Meni je rešeno: ili predaja ili grob."

Ubistvo u Upravi varoši Beograda

Prema zvaničnom saopštenju, kapetan Milan Novaković i njegov prezimenjak Maksim (navodno, bio je u zatvoru zbog zlostavljanja žene, međutim, u listu "Za otadžbinu", nađeno je nekoliko njegovih pisama, u kojima skreće pažnju javnosti, da je ražalovan pod optužbom da je obrenovićevac), uspeli su oko 7 časova izjutra, 16. septembra, u "zgodnom času", da se dokopaju oružja te su počeli sa pucnjavom. Kod Uprave grada Beograda, poznatije kao Glavnjača, koja se nalazila na mestu današnjeg PMF-a, počeo je da se okuplja svet, jer je u blizini bila pijaca, na mestu današnjeg Studentskog parka. Ministar unutrašnjih dela, koji se i sam nalazio u toj zgradi, svestan mogućnosti da dođe do opšte pobune protiv postojećeg stanja, daje naređenje da se Novakovići savladaju. Žandarmi koji su pokušali da izvrše zadatak, nailaze na otpor i u puškaranju stradaju oba Novakovića. Tog vedrog jesenjeg dana, Beogradom odzvanja vest da je kapetan Milan Novaković, koji zaverenicima i celoj Srbiji nije davao mira, nastradao dok je pokušavao da izazove pobunu. Svakome je bilo jasno da je on smišljeno ubijen. Pretpostavki na koji je to način učinjeno bilo je na pretek.

Rekli su o Novakoviću:

Njegov prijatelj Božidar Nikolajević u svojim memoarima "Iz minulih dana" o njemu piše:
- Upadno visok, vitak, crne kose sa razdeljkom po sredini, on je već na prvi pogled ostavljao utisak sangvinika i romantičara jednog Don Kihota u srpskom oficirskom mundiru. Govorio je žustro i temperametno.

Na vest da se Milan dokopao oružja i da puca, s one strane gde se nalazi tursko turbe, došli su njegov brat Ljuba, njegovi branioci Mita Milivojević i Milenko Popović, koji su tražili da dođu do zgrade, koju su opkolili žandarmi, i da pokušaju razgovorom da urazume Milana i navedu ga da položi oružje. Zašto to nije učinjeno? Možda zato što je on već ranije ubijen, a vlast je želela da se opravda praveći predstavu kako je Novaković pokušao da pobegne. Zašto je propuštena prilika da njegov brat pokuša da ga primiri, nego se pribeglo tome da se na sobu iz koje se puca baca amonijak? Bez obzira na to kada je kapetan Milan J. Novaković nastradao, da li ranije ili toga jutra, smrtonosna rana naneta mu je revolverom, iz blizine, dakle, tek nakon što su žandarmi upali u sobu iz koje je pucao.

Pravda

Presuda koja je bila doneta 16. septembra 1903. četiri godine potom, bila je konačna. Glavnjački pokolj, dokazao je staro pravilo, da država koja počiva na zločinu, potvrđuje se novim zločinom i iz njega crpi novu snagu.

Nekoliko meseci posle smrti rodio mu se sin kome je majka dala ime po ocu - Milan Novaković (1908-1983).

BEOGRAD JE MEĐU PRVIMA U EVROPI DOBIO TELEFON: Problem je nastao oko OVOG BROJA (VIDEO)