MILOŠ OBRENOVIĆ PRE NEGO ŠTO JE POSTAO KNEZ! Pet nepoznatih detalja iz njegove mladosti koje niste znali
Srbija je majka koja u ovom vaskrsnutom modernom obliku ima dva oca, vožda Prvog i vožda Drugog ustanka, Karađorđa i Miloša. Obojica su podjednako važni, posao prvog vožda ostao bi nedovršen bez drugog, a drugi vožd ne bi politički postojao bez prvog. To što je drugi odgovoran za preranu smrt prvog ništa ne menja, samo delom objašnjava dinamiku naše državotvornosti.
TVRĐAVA KOJA JE PRAVI BISER SRBIJE: Iz milošte je zovu Svetislav, a podigao ju je BALI BEG (FOTO)
"UŠLI STE U PAKAO" Ksenija Atanasijević, prva Srpkinja doktor nauka - osim ISTINE i ZAKONA nije imala ništa
SRPSKI SIBIR! NAJOZLOGLAŠENIJI GRAD U SRBIJI: Od njega je i sam Knez Miloš strahovao
Mada smo čitav 19. vek proveli u sukobu između ova dva klana (iako nam to nije bila osnovna preokupacija, ona je samo bila površinska i deo šire borbe naroda za demokratiju, za razvoj društva i države, za materijalno blagostanje, za pravdu), njih dvojica su kao dve strane istog novčića, kao Zvezda i Partizan, ne postoje jedan bez drugoga.
Karađorđe je daleko popularniji u narodu, slobodno se može reći da je to oduvek bio, iz razloga o kojima ovde ne može biti reči, jer tema je Miloš. Ali ne Miloš kojeg znamo iz udžbenika, knjiga, filmova i serija, ne Miloš vojvoda, vožd i knez, već Miloš kakav je bio pre nego što je postao vojvoda, vožd i knez.
Tema su malo poznate činjenice iz Miloševog života pre nego što se u Takovu na Cveti 1815. popeo na kamen na kojem je sagradio modernu Srbiju, čak i pre sudbonosnog i znamenitog Zbora u Orašcu; u par navrata odstupamo od toga, ali samo onda kada govorimo o njegovom ocu, majci i polubraći.
Miloš je bio sin siromašnog seljaka Teodora Mihailovića, iz Crnogorskog sreza Užičke nahije, i Višnje rođene Urošević. Teodor i Višnja su ranije bili u braku sa drugim ljudima, sa kojima su imali decu: on sa nekom Gordanom sa kojom je imao tri sina, a ona sa Obrenom Martinovićem (preminuo 1780.) iz sela Brusnica, iz rudničkog kraja, sa kojima je imala Jakova (c. 1767-1817), Milana (c. 1770-16. decembar 1810), i Stanu (rođ. 1773).
Miloš Teodorović je bio prvo dete iz tog drugog braka, posle njega su se rodili Jovan (1786-1850) i Jevrem (1790-1856), i sva trojica su kasnije u zvaničnim dokumentima katkad koristila kompozitno prezime "Teodorović Obrenović".
No, zašto "Obrenović" kada je tehnički bio Teodorović? Iz pijeteta prema svom polubratu i saborcu Milanu Obrenoviću, proslavljenom i u narodu omiljenom vojvodi iz Prvog ustanka koji je tokom njega preminuo, ali nenasilnom smrću decembra 1810. u Bukureštu, gde je kao narodni deputat boravio kod kneza Bagrationa, glavnog zapovednika ruske vojske u Vlaškoj.
Većina istoričara smatra da je Miloš nakon toga usvojio prezime Obrenović, ali neka novija saznanja otkrivaju da je to počeo da čini još 1808., verovatno da bi sebi dao na značaju, da bi podigao svoj ugled i istakao polubratski odnos sa starijim Milanom.
Miloš se sasvim sigurno rodio u selu Gornja Dobrinja, dana 18. marta, ali koje godine, to nije pouzdano utvrđeno. Moguće je da se to desilo već 1780., ali mnogo je verovatnije da je na svet došao 1783. Ovaj kasniji datum se oslanja na natpis na kragujevačkoj crkvi, njegovoj zadužbini, gde piše da je imao 35 kada je dovršena, što se desilo 1818.
Teodor je preminuo neposredno posle Jevremovog rođenja, a Višnja sa malom decom ponovo postala udovica. Čim je Miloš kao najstariji stasao, ubacila ga je, verovatno oko 1800. goodine, u kuću gazde Aksentija Ječmenice, imućnog zlatiborskog trgovca stokom.
Ječmenici su, kao i svim njegovim kolegama, bili potrebni snažni, izdržljivi mladići, dobri jahači, vešti s oružjem kako bi od hajduka i zverinja odbranili i sebe i stoku, neoženjeni i spremni da mesecima izbijaju van kuće. Jer, marveni trgovci su stoku otkupljivali u jednom kraju, pa je dobro uhodanim rutama gonili desetinama ili stotinama kilometara ka drugom, da bi je prodali po većoj ceni.
Miloš je pod gazda-Aksentijem obišao čitavu Šumadiju, ali i Podrinje, Bosnu, Hercegovinu, pa čak i Dalmaciju, u kojoj je posetio Zadar. Ipak, ma koliko ondašnji Zadar bio lep, sa svojim još uvek netaknutim srednjovekovnim jezgrom (koje će potpuno stradati u savezničkom bombardovanju tokom Drugog svetskog rata), ništa nije moglo da ga spremi za posetu Veneciji, koja je na njega morala ostaviti fantastičan utisak.
Ona i na nas, naviknute na civilizaciju, ostavlja snažan utisak, a zamislite u kojoj je meri mogla pomutiti razum siromašnog mladića iz ruralne Srbije, koja je, još uvek u okviru zaostale Turske, teoretski bila u 19. ali praktično još uvek u 17. veku. Uostalom, ništa mi tu ne spekulišemo, on je sam decenijama kasnije pričao o toj poseti Mlecima, i rado je se sećao, iako je živeo u Beču, i iako je, rekli bi stariji ljudi, "video sveta".
Po istupanju iz gazda-Aksentijeve službe, Miloš se vratio u svoje selo, nakon čega je njegov najstariji polubrat Jakov došao i sve ih, zajedno sa majkom, odveo u Brusnicu. Tamo je Milan bio počeo da se i sam bavi marvenom trgovinom, pa je Miloša, kao već donekle iskusnog u tome, ili barem u jednom aspektu tog posla, uveo u "biznis".
Izgleda da je Milanov ortak u tom poslu bio Ćor-Zuka, neki lokalni Turčin. Sad dolazimo do jedne baš malo poznate činjenice o Miloševom životu, do izvanrednog kurioziteta: sa Ćor-Zukom se on i sam uortačio, išao po selima i štrojio neraste, to jest veprove, i pravio od njih brave, tada se govorilo: "lučio brave".
(Svaki kraj Srbije ovim pojmovima daje drugačije značenje, a pritom je prošlo preko 200 godina od tada. "Nerast" je uglavnom neuškopljeni mužjak svinje, vepar za priplod, ali u nekim krajevima označava baš suprotno - uškopljenog; "vepar", opet, nije uvek sinonim za mužjaka svinje već može označavati i uškopljenog "nerasta", a to je i značenje reči "brav"; ali "brav" u nekim delovima Zapadne Srbije i srednjeg Podrinja označava velikog ovna).
Posle Drugog ustanka, Miloš je u svom rodnom selu, na mestu stare crkve brvnare, 1822. podigao novu zidanu Crkvu Svetih Petra i Pavla, u spomen na svog oca Teodora, kojeg je sahranio pored.
Za to je angažovao majstora Todora Petrovića iz Požarevca, koji je došao odmah po završetku gradnje Miloševe prve zadužbine, Crkve Svetog Save na Savincu, u Šaranima kod Gornjeg Milanovca, podignute na mestu gde su ustanici, na putu ka Ljubiću na kojem će potući Turke, stali da se okrepe vodom sa studenca.
Natrag u Gornjoj Dobrinji, malo dalje od crkve, istočno, nalazi se čardak sa kamenom česmom sa dve lule, koje je Miloš, opet u čast svoga oca Teodora, podigao avgusta 1860. po povratku na kneževski presto.
Miloševa majka Višnja, u našem narodu poznatija kao Baba Višnja, inače rodom najverovatnije iz čačanskog sela Donja Trepča, iz zaseoka Orlovak, umrla je 1817. i sahranjena u manastiru Vraćevšnica, koji je za vreme Srpske revolucije imao strahovito važnu ulogu.
Naime, u njemu se Milan Obrenović 17. septembra 1810. pred put u Bukurešt sastao sa Karađorđem, Spiridonom Filipovićem i Dositejem Obradovićem; tu je na Veliku Gospojinu 1812. održana skupština gde se raspravljalo o Bukureškom miru, tj. ruskoj predaji Srbije Turcima (ili prodaji, kako hoćete); tu je 1818. na Đurđevdan održana skupština na kojoj je odlučeno da Kragujevac bude prestonica...
Po Baba Višnji je ime dobilo beogradsko naselje Višnjica, a u glavnom gradu imamo i Baba Višnjinu ulicu, koja, počev od "Šiptarca", spaja Krunsku i Makenzijevu, a ide paralelno sa Kursulinom. To ime ova ulica nosi neprekidno od 1. januara 1900. godine, samo što je tada bila nešto duža, protezala se do današnjeg Bulevara, sve dok 1946. taj produžetak nije postao Golsvordijeva.
Milošev brat Milan prvobitno je sahranjen u Hereštiju kod Bukurešta, odakle je 1995. prenet u Brusnicu. Ukazom kneza Miloša od 1859. varoš Despotovica postaje Gornji Milanovac, nakon što je Poreč postao Donji Milanovac, po prerano preminulom najstarijem Miloševom sinu Milanu, koji je kneževao od 13. juna do svoje smrti 8. jula 1839. On počiva u beogradskoj Crkvi Svetog Marka.