NAD SRBIJOM SMILUJ SE, BOŽE! Ovako je veliki Puškin pisao o našoj zemlji i Karađorđu
Aleksandar Puškin imao je dvadeset i jednu godinu kada su ga carske vlasti proterale u Beserabiju, daleku provinciju na Dunavu (današnju Republiku Moldaviju). Boraveći tri godine u ovom progonstvu Puškin je upoznao tamošnje prognane Srbe. Jednu pesmu posvetetio je voždovoj ćerki. O njoj piše kao o suprotnosti ocu, vojskovođi, brutalnom ratniku. Umesto "noža naošternog bratoubistvom" izabrala je "smireni život pred nebesima".
SRPSKI HEROJ, RANJEN SEDAM PUTA, ODLIKOVAN TRI PUTA! Šta je bilo sa Dragoljubom - ratnikom sa slavne slike?
NAJBOLESNIJE STVARI KOJE SU NEKAD LJUDI SMATRALI SMEŠNIM: U bašti "posađen" živ čovek i bizarni izleti u ludnice (FOTO)
118 GODINA OD MAJSKOG PREVRATA: Šta se dogodilo u noći ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage
Deset godina kasnije Puškin je ponovo u Moskvi, tamo 1830. piše "Pesmu o Georgiju Crnom". Karađorđa zadivljujućeg, ali brutalnog, junaka čiju sudbinu poistovećuje sa istorijom njegove zemlje, ipak opisuje posredstvom događaja koji se dogodio davno pre izbijanja Prvog srpskog ustanka. Oceubistvo Puškin predstavlja dramatično, kobno i konačno, sudbinski povezano sa svim što je Karađorđe radio. Puškin je posvetio jednu svoju pesmu i sukobu voždova novovekovne Srbije Karađorđa i Miloša. Početak pesme "Menko Vojić sitnu knjigu piše" pokazuje i Puškinove misli o Srbiji: "Nad Srbijom smiluj se ti, Bože".
Na dugom putovanju diližanskom Žorž Mare i Žorž Brido vodili su beskrajni razgovor. Mare poznaje dobro Bliski istok. U razgovoru se reč vodi od Dalmaciji, Zadru i Crnom Đorđu. Iz razgovora postaje jasno da je Žorž Mare ustvari unuk Karađorđa Petrovića. Njegov deda je ratovao sa Osmanskim carstvom, a otac je posle strašnog poraza pobegao u grčku i jermensku, ali osmansku, primorski varoš Smirnu.
Zadivljenim čitaocima Balzakovog romana Jedan ulazak u život (Un début dans la vie) iz 1842. godine, njegov junak Mare predstavio je izmišljene dogodovštine u izmaštanim zemljama Osmanskog carstva i Orijenta. Balzak je osnove svog romana svakako pronašao u već bogatoj literatiru o Srbiji.
Pišući tokom druge četvrtine 19. veka on se oslanjao na Opšti rečnik istorije i geografije Mari-Nikol Bujea, kao i putopise Ami Bujea i Siprijana Robertsa. Čitao je spise Alfonsa de Lamartina slavnog francuskog književnika, istoričara, republikanaca, šefa diplomatije revolucionarne 1848. O Ćele kuli Lamartin je zabeležio: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu đecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su je cijenu platili njihovi očevi". Pripisuje mu se i misao da "srpska istorija ne treba da se piše, već da se peva".
Istoričari književnosti pronašli su da su sestre Balzakove druge žene, Paulina i Evelina Hanski, bile udate za Jovana Riznića i Stefana Ćirkovića, građane Kneževine Srbije.
Kažu da su Englezi nenaklonjeni Srbima i da je tako bilo i u vreme Prvog srpskog ustanka. Prota Mateja sećao se kako sekretari britanskog državnog sekretara erla Kaselreja nisu znali gde je Srbija. Ipak, zabeleženo je da je već 1805. jedan gusarski brod na obali kod Dubrovnika iskrcao engleskog izaslanika sa pismom Karađorđu. Samo tri meseca posle Karađorđeve pogibije engleski pesnik otac Kroli objavio je poemu "Cernij Džordž" koja još uvek nije prevedena na srpski.