Čekaju da se PROBUDE iz meditacije duge 1000 godina: Ovo je jezivi obred budističkih monaha (FOTO/VIDEO)

U budističkim hramovima na severu Japana čuvaju se, kao najveća svetinja, tela dvadesetak monaha koji su dobrovoljno sami sebi oduzeli život. Ovaj specifičan obred samomumifikacije naziva se "Sokušinbutsu" što bi na japanskom značilo "postati Buda ovim telom".

"Sokušinbutsu" je obred koji se praktikovao u jednom budističkom monaškom redu, a najviše je karakterističan za severne oblasti ove zemlje - Prefekturu Jamagato.

Obred samomumifikacije bio je prisutan i u drugim zemljama kao što su Kina Indija i Tajland.

U Japan ga je preneo početkom 9. veka monah Kukai koji je bio osnivač posebne budističke škole Šingon. Kukai je prvi koji je izvršio "Sokušinbutsu" u Japanu, a poslednji zabeleženi slučaj ovog bizarnog obreda zabeležen je u 20. veku 1903. godine, iako su vlasti već tada bile zabranile ovaj čin.

Šingon monasi nisu smatrali ovaj čin kao samoubistvo. Cilj je bila apsolutna meditacija u kojoj će se dosegnuti nirvana, odnosno konačno prosvetljenje, blaženo stanje, konačnog oslobođenja od zemaljskih strasti.

Pre nego što se monah samomumifikuje, potrebno je da prođe kroz tri faze. Svaka od faza traje oko 1000 dana.

U prvoj fazi, monah je ograničavao ishranu u kojoj je dozvoljeno konzumiranje vode, voća i orašastih plodova koji su mogli da se nađu u okolini manastira. Takav način ishrane imao je za posledicu gubitak mišićne mase i oslobađanje tela od svih masnoća.

Tokom druge faze, monah bi se hranio isključivo borovom korom i korenjem. Poseban otrovni čaj pod nazivom "uruši" izazivao je kod monaha nagon na povraćanje što je prouzrokovalo gubitak telesne tečnosti. Takođe, čaj je čistio telo od bakterija, kako bi se sprečilo raspadanje tela nakon što monah izvrši "Sokušinbutsu".

Poslednja, treća faza, je svakako najjezivija. Monah bi se povukao u kamenu grobnicu veličine njegovog tela u kojoj bi zauzeo "lotos položaj" i više se nije pomerao osim jedne prilike.

Grobnica je imala posebnu cev zahvaljujući kojoj je monah mogao da diše. Pored otvora, na raspolaganju mu je bilo posebno zvono pomoću kojeg je zvonio jednom tokom dana, da bi ostalim monasima ukazao da još nije dosegao apsolutnu meditaciju, odnosno da je još uvek živ.

Kada bi zvono prestalo da se oglašava, monasi bi izvadili cev iz grobnice i zapečatili grobnicu na sledećih hiljadu dana.

Nakon ovog perioda, monasi proveravaju stanje u kojem se telo nalazi. Ako je "Sokušinbutsu" uspeo, telo monaha bi obukli u posebne odore, nakon čega bi bio izložen u hramu. Ukoliko bi se telo monaha raspalo, njegovi posmrtni ostaci bi ostali u grobnici i njemu bi se odavale skromnije počasti u znak njegove posvećenosti i izdržljivosti.

Danas, "Sokušinbutsu" obred je stvar prošlosti, međutim ova priča privlači mnoštvo ljudi širom sveta u budističke hramove u kojima se još uvek nalaze mumificirani monasi koji čekaju da se probude iz njihove meditacije.

Slične tekstove o zanimljivoj istoriji možete pratiti OVDE.