Da li će Tramp ostati upamćen po tome da nije pokrenuo novi rat ili će se to u poslednji čas promeniti?
Kako dani prolaze postaje sve jasnije i samom Trampu da je izgubio predsedničke izbore. Njegova kampanja pravnog osporavanja rezultata za sada nije dovela do nekih uspeha i čini se da je uveliko svedena na retoriku. Sa druge strane, šta se tačno zbiva "iza kulisa" Republikanske stranke teško je reći - činjenica jeste da je Tramp dobio podršku većine, ali to je ograničena podrška koja neće još dugo trajati. Sve u svemu, pred Trampom je neminovno suočavanje sa porazom, a takav Tramp mogao bi biti najopasniji Tramp.
OPREZ, MOGU DA VAS SAVLADAJU EMOCIJE! Holanđani otpevali "Jutros mi je ruža procvetala" i oduševili region (VIDEO)
ZAHAROVA RASKRINKALA PLAN AMERIKE: Nešto spremaju u Pacifiku? (VIDEO)
NOVI MUTIRANI SOJ KORONA VIRUSA IZUMRO: Danci uspeli da izbrišu opaku zarazu
Više puta smo spomenuli kako je najpozitivnija stvar njegovog mandata, iako je negativnih znatno više, činjenica da je on prvi američki predsednik nakon dugo vremena koji nije pokrenuo niti jedan novi rat. Da, bilo je tu vojnih akcija - pamtiće se vazdušni udari u Siriji, atentat na iranskog generala Kasima Sulejmanija, pokušaji destabilizacije levičarskih Vlada Latinske Amerike... Ali novog rata nije bilo i to nije mala stvar, naročito ako se uzme u obzir da itekako ima "kandidata" za nova ratišta širom sveta.
Tramp je mogao da eskalira rat u Siriji, izvede invaziju na Venecuelu, vojno zapreti Belorusiji, pokrene napad na Iran, sukobi se s Kinom u Tajvanskom prolazu ili u Južnom kineskom moru... Ali Tramp, ako želi, još uvek može da upropasti sve...
Tramp će na vlasti biti još najmanje 2 meseca pošto je službena predaja vlasti 20. januara 2021. (ko zna šta će se na internom političkom planu događati u SAD-u do onda...) - taj vremenski period mu je i više nego dovoljan da započne novi rat, pogotovo ako zaključi da je to nešto što bi mu moglo pomoći da zadrži vlast. Morao bi to da bude popriličan vojni sukob, nešto što bi Trampu dalo argument za proglašenje vanrednog stanja i samim tim otkazivanje predaje vlasti Džou Bajdenu.
Je li to ipak preteran i "apokaliptičan" scenario? Izgleda da, nažalost, čak i nije. Naime, neimenovani američki zvaničnik rekao je tokom skorašnjeg intervjua za "The New York Times" kako je Tramp prošle nedelje zatražio da mu se daju opcije za napad na Iran, ali je u konačnom ishodu, barem za sada, odlučio da ne preduzima takav dramatičan korak (!).
Isti izvor navodi kako je Tramp "opcije" zatražio prošle nedelje, u četvrtak, za vreme sastanka s najvišim zvaničnicima i savetnicima za nacionalnu bezbednost u Ovalnom kabinetu. Na sastanku su prisutni bili potpredsednik Majk Pens, državni sekretar Majk Pompeo, novi ministar odbrane Kristofer Miler, te šef glavnog štaba američke vojske, general Mark Majli.
- Zatražio je opcije. Dali su mu nekoliko scenarija i on je na kraju odlučio da ne želi da kreće s tim - rekao je anonimni zvaničnik. Iz Bele kuće za sada nema komentara po pitanju ovih navoda.
Činjenica jeste da je Tramp često strateški ubacivao mirovnu pa čak i pacifističku retoriku naglašavajući kako on želi da bude predsednik koji će okončati američke "beskonačne ratove". Takav stav prošao je dobro kod njegove biračke baze (i šire!), ali u krajnjem ishodu Tramp nije učinio previše. Za početak svi "beskonačni ratovi" na koje on referira (primarno onaj u Afganistanu) i dalje traju. U nekoliko navrata je takođe obećavao kako će povući vojsku iz Sirije da bi se kasnije predomislio (zbog vlastitog stava ili pod pritiskom zvaničnika).
Ali jedna priča je od početka sasvim drugačija, ona koja se tiče Irana. Čak i dok je Tramp nastojao da se dodvori biračima, zauzimao je izuzetno oštar i agresivan stav prema Iranu tvrdeći kako je Iran izvor svih problema na Bliskom istoku i šire. Tvrdio je kako je Iran glavni pokrovitelj terorizma na svetu - što je faktički sasvim pogrešno pošto većinu islamističkog terorizma u svetu izvode sunitske ekstremističke grupe, a Iran je šiitska zemlja (spomenimo pritom i to kako te sunitske ekstremističke grupe često ciljaju šiite - samo zato što su šiiti).
Taj njegov agresivan stav se manifestovao od početka uprkos činjenici da je preuzeo vlast u trenutku dok su odnosi između Vašingtona i Teherana čak bili na uzlaznoj putanji - možda po prvi put od Iranske revolucije 1979. godine. Trampov prethodnik Obama uspeo je da isposluje nuklearni sporazum s Iranom prema kojem se Iran u zamenu za ukidanje sankcija obavezao na značajno ograničavanje svog nuklearnog programa, kako isti ne bi mogao da bude korišćen u vojne svrhe.
Zanimljivo, ali Trampov agresivan i često neargumentovano negativan stav prema Iranu je gotovo pa preslikan onih koje iznose izraelske desničarske vlasti na čelu sa dugogodišnjim kontroverznim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Ubrzo su neke od moćnih jevrejskih organizacija u SAD-u stale na stranu Trampa koji je 2016, osvojio izbore.
Po dolasku na vlast odmah je krenuo u obračun s Iranom. Počelo je sa pretnjama, tvrdnjama da Iran širi terorizam, da potajno ipak rade na izgradnji nuklearne bombe... I opet, sve njegove izjave bile su kao prekopirane iz izraelske anti-iranske retorike. Zatim je naprasito izašao iz nuklearnog sporazuma te uveo rigorozne sankcije Iranu, još i žešće od onih koje su bile na snazi pre njegovog dolaska na vlast. Čak je pokrenuo i veliku akciju kombinovanjem pritiska i sankcija koja je imala za cilj da svede "izvoz iranske nafte na nulu". Nije u potpunosti uspeo, ali jeste zadao velike ekonomske udarce Iranu. No, Iran je izdržljiv i naviknut na život pod američkim pritiskom.
U više navrata su napetosti u Persijskom zalivu rasle i izgledalo je kao da bi rat između SAD-a i Irana mogao biti na pomolu. Do toga ipak nije došlo, ali ako će ikada doći - ovo je Trampova "poslednja šansa".
Tramp je tražio "opcije" za napad na Iran dan pošto su UN objavile izveštaj u kojem se navodi kako je Iran kompletirao prvu fazu prebacivanja naprednih centrifuga sa nadzemnih lokacija u podzemlje.
Tramp može da tvrdi kako su ovo zabrinjavajuće informacije te kako je sad vreme za "delovanje", no ukoliko bilo što odluči da preduzme, njegove aktuelne poteze nemoguće je ne posmatrati u kontekstu američke političke krize koja se upravo odvija.
Ne bi bio prvi američki predsednik koji nastoji vojnom silom da skrene pažnju sa internih problema - sličnu stvar je 90-ih godina napravio i Bil Klinton kada je pokrenuo vazdušne napade na Sudan u trenutku dok se razmotavala afera Levinski.
Isto tako je ove Trampove namere nemoguće ne gledati kroz prizmu njegovog odnosa prema Izraelu. Zanimljivo je, ali ni u kom slučaju ne i iznenađujuće, do koje mere se njegov izuzetno prisan odnos s izraelskim vlastima (i interesima) malo pokrivao u američkim medijima, a njegovi kritičari gotovo da ga nisu ni spominjali (za razliku od izmišljenog "dosluha s Rusijom"). Toga je naravno svestan i sam Tramp i zna da bi idući pro-izraelski potez još jednom doveo njegove kritičare u konfuznu situaciju.
A ako je iko profitirao od 4 godine Trampa onda je to bez sumnje Izrael. Tramp je prekršio sve presedane i tradicije ionako prisnog američko-izraelskog odnosa te je izašao u susret Izraelu na više načina. Šokirao je svet kada je najavio prebacivanje američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim te već tada pokazao da potpuno odbacuje privid američke nesvrstanosti u višedecenijskom izraelsko-palestinskom sukobu. Nadalje, priznao je Golansku visoravan kao sastavni deo Izraela iako ceo svet tu teritoriju i dalje smatra okupiranom sirijskom zemljom. Pokušao je, uz veliku pomoć zeta Džareda Kušnera, da progura i "sporazum veka" kojim bi se izraelsko-palestinski konflikt rešio na veliku štetu Palestinaca (što mu nije prošlo zbog ogromnog palestinskog otpora).
No, sve to zajedno nije ni blizu najvećeg "poklona" kojeg bi mogao dati Netanjahuovim vlastima, a to je napad na Iran. Izrael već godinama lobira u Vašingtonu za to, ali prethodne administracije, iako su rado vodile tuđe ratove, nisu bile spremne na takav "zalogaj". A poraženi Tramp? Možda je sad spreman na sve... a to "sve" možda uključuje i njegov ostanak na način da će otkazati tranziciju vlasti zbog ratnog stanja!
Naredna dva meseca odrediće kako će ga istorija pamtiti. Uprkos ekstremnoj nesklonosti medija, u nekoj bliskoj budućnosti, Trampa bi se možda mogli sećati i na relativno pozitivan način. Ta aura američkog predsednika koji nije pokrenuo nijedan novi rat još uvek se bledo nazire iznad njegove glave, no u glavi su mu možda neke daleko mračnije ideje. Može biti upamćen kao predsednik koji se uspešno odupreo vojno-industrijskom kompleksu (poslednji koji je to pokušao - Džon F. Kenedi, izgubio je glavu), ili može biti upamćen kao gospodar haosa.