KINESKI PUT DO GLOBALNE DOMINACIJE: Da li Kinezi zaista teže monopolizovanju svake važne industrije?
Savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa, Robert O’Brajen, poručio je kako je Kina "najveća pretnja u 21. veku". Takođe je poručio kako Kina nastoji "ukrasti" istraživanja po pitanju cepiva za COVID-19. No, ključna njegova izjava svakako je ona da Kina nastoji "monopolizovati svaku važnu industriju u 21. veku".
KORONA PARALISALA FRANCUSKU: Vlasti potpuno očajne, skočio broj novoobolelih, planira se pooštravanje mera
LAVOVSKA BORBA PROTIV KORONE: Zbog jednog zaraženog, u Kini testirano više od 4,7 miliona ljudi
PREMINUO PRINC U 38. GODINI: Voleo je da "živi brzo", uživao sa holivudskim zvezdama!
U 20-minutnom obraćanju O'Brajen se oštro obrušio na Kinu u svim aspektima. Nazvao je Kinu "grabežljivom silom koja vrši represiju nad vlastitim narodom" te nastoji "podrediti susedne zemlje i zapadne sile".
- Komunistička partija Kine nastoji da postigne dominaciju u svim domenama i svim sektorima te planira da monopolizuje svaku bitnu industriju u 21. veku - rekao je O'Brajen u govoru putem video veze u sklopu foruma "Atlantska budućnost", a obratio se s nosača aviona "HMS Queen Elizabeth".
Oštra anti-kineska retorika postala je gotovo sinonim za Trampovu administraciju i to samo po sebi nije velika novost, ali ova izjava o "monopolizaciji svih bitnih industrija" zaslužuje veću pažnju. Je li O'Brajen po tom pitanju zapravo u pravu?
Kina će, naravno, odbaciti sve optužbe. Iz Pekinga poručuju da je reč o anti-kineskoj histeriji i "kolonijalnom načinu razmišljanja". No, uspon Kine u poslednje četiri decenije, a naročito u 21. veku, je bez sumnje najvažniji geopolitički događaj naše ere. Kina iz dana u dan postaje sve moćnija sila, a upravo aktuelna situacija s pandemijom koronavirusa mogla bi je katapultirati do nivoa svetske sile broj 1.
Trampova administracija i sam Tramp čine sve kako bi to usporili ili sprečili, ali karte su ipak u kineskim rukama. Pretpostavimo da Džo Bajden osvoji izbore koji će se u SAD-u održati za manje od dve nedelje. Imajući u vidu njegove dosadašnje izjave može se verovati da će on zauzeti drugačiji pristup prema epidemiji od Trampa koji nastoji da održi ekonomiju maksimalno otvorenom čak i po cenu ljudskih života. Ukoliko bi SAD počele uvoditi stroži "lokdaun", po uzoru na neke evropske zemlje, dodatni ekonomski udarci su neminovni. Kini svakako ne odgovara pandemija jer to znači da su i njihovi izvozni kapaciteti pogođeni, ali što se tiče domaće situacije ona je neuporedivo bolja.
Komparacije radi, Kina danima unazad ima svega nekoliko slučajeva novozaraženih koronavirusom (danima čak i manje od 10) dok SAD sa druge strane redovno imaju preko 60.000 slučajeva zaraze u jednom danu, a premine preko 1.200 osoba.
Može se ta situacija gledati iz bilo kojeg ugla, što mnogi i čine, može se i konstatovati da od virusa primarno umiru starije i već od ranije bolesne osobe, ali na kraju dana kada se u obzir uzme ekonomija, lični stavovi nisu bitni, bitno je samo jedno - više zaraženih znači veće ekonomske udarce.
Kina je do izbijanja pandemije koronavirusa bila u situaciji da se takmiči sa SAD-om uz relativno slična "pravila igre" (američka prednost i dalje je prisutna u brojnim sferama, naravno, uključujući i vojnu), ali se sada celi sto "naginje" u kinesku korist.
U svom oštrom govoru O'Brajen je takođe rekao kako je Zapad "decenijama izlazio Kini u susret" te spominje ulazak Kine u STO (Svetska trgovinska organizacija). Tvrdi kako je Zapad to činio nadajući se da će se Kina politički i ekonomski otvoriti, puštajući na svoj teren strane kompanije u većem broju. To nije baš istina - Zapad je "izlazio Kini u susret" jer im je Kina bila potrebna kao prostor za proizvodnju i jeftinu radnu snagu. Kina je nakon toga odlučila da ne želi biti podređena Zapadu te je krenula s intenzivnim razvojem vlastitih kapaciteta da bi danas bila u poziciji da zaista pokriva većinu esencijalnih industrija.
Je li to sporno? Zar Kina ne bi smela biti sama i proizvođač i snabdevač, naročito kada govorimo o njenom internom (ogromnom) tržištu? To što su SAD i neke zapadne sile imale ideje da će nova kineska srednja klasa zavisiti od njihovih proizvoda su bile lepe želje s njihove strane, ali se nisu ispunile. Iz toga proizlazi najveća frustracija Zapada s današnjom Kinom.
Nova tržišta u kapitalizmu uvek su magnetski privlačila transnacionalne kompanije. Ne treba podsećati na to kako je ovaj svet "presušio" kada je reč o novim tržištima, a nadogradnja, često i "izmišljanje" novih tržišta (potražnji) ima svoj limit. Ali ostala je Kina. Kina je ogromno gotovo nedirnuto tržište koje odbija da se otvori i tako će biti sve dok je na vlasti KPK koja ne polaže račune demokratskim vrednostima jer demokratije u Kini nema.
Kina je strateški razvijala svoje potencijale. Ne tako davno, krajem 70-ih godina, ekonomija Kine bila je manja od italijanske ekonomije. Kako su uspeli toliko narasti? Prvo su se otvorili stranim investicijama i tržišnim reformama 80-ih godina. Zatim su preživeli slom političkog sistema koji iz tih reformi gotovo neminovno dolazi (vrhunac su bili protesti na trgu Tjenanmen u Pekingu 1989. godine), da bi se na kraju pretvorili u nešto novo, nešto što i sama KPK naziva "socijalizam s kineskim karakteristikama".
Kina je danas 2. ekonomija sveta, ali je već sada i globalni lider u brojnim tehnologijama 21. veka kao što su, na primer, veštačka inteligencija, regenerativna medicina, provodljivi polimeri...
I druge zemlje su prave sile na području tehnologije, ali Kina je drugačija priča. Kina napreduje eksponencijalno te jača na svim područjima ne krijući svoje velike ambicije što se može videti iz mega-projekta "Novog puta svile". Kina je "uspela" zahvaljujući tržišnim reformama, ali te reforme su je i transformisale, pa i ideološki. Kineske ambicije sada nisu puno drugačije od ambicije drugih velikih tržišnih sila sveta što je za Kinu zapravo novitet jer se ona hiljadama godina držala "za sebe".
O’Brajen je u svom govoru takođe žestoko kritikovao i kineske kredite siromašnim zemljama, naročito na području infrastrukture koju zatim grade kineski radnici i kineske kompanije. I sve to stoji, ali najveća istina koja se ne spominje je ta da je Kina današnjice stvorena uveliko po ugledu na sliku Zapada i tamošnjeg ekspanzionizma. U ovoj priči stoga nema pravednijih i zlobnijih - ima samo rivala, a jedan od tih rivala počinje da posustaje.
Kradu li kineski hakeri strana naučna istraživanja? Gotovo sigurno. Ali istu stvar su radile i SAD kada su pred pad nacističke Nemačke doslovno "lovili" nemačke naučnike kako bi ih vrbovali za američke projekte. Nastoji li Kina susedne zemlje podrediti sebi? Svakako, kineska spoljna politika postaje sve direktnija, a može se reći da već imamo i prve državne udare orkestrirane od strane Pekinga (Šri Lanka). Ali Kina će morati još jako dugo da širi hegemoniju svetom da bi izjednačila "skor" SAD-a koje su rušile sve pred sobom - Libiju, Irak, Afganistan, Siriju... da ni ne spominjemo ogroman broj državnih udara po Latinskoj Americi. Kad O’Brajen govori o kineskom "podređivanju susedstva" kao da se obraća publici koja je potpuna tabula rasa u pogledu američke spoljne politike!
Vašington je uveren da Kina ima želju da postane vodeća sila sveta, ali još uvek nisu sigurni kako planira to da postigne. Mnogi američki geostratezi slažu se da postoje dva fundamentalna načina. Prvi je onaj kojim su i SAD postale najveća sila sveta: snažnim jačanjem vojne moći i koncentričnim širenjem svetom. No, možda Kina odbaci geopolitičke udžbenike prošlosti i pokuša nešto sasvim novo - to novo bio bi intenzivan naglasak na razvoj ekonomije, diplomatije i političkog uticaja, dok bi se vojno Kina razvijala taman toliko da se može odbraniti u slučaju napada gnevnih rivala.
Sam O’Brajen je možda na dobrom tragu kada kaže kako Kina želi da dominira svim ključnim industrijama u 21. veku. I zaista, treba li Kini "američki put" ratova, prevrata, invazija i sukoba da bi postala najveća sila sveta? Zar nije dovoljno na sve najvažnije proizvode modernog života staviti oznaku "made in China"? Sav uticaj potreban za globalnu dominaciju može proizaći iz toga. Put do globalne dominacije može biti puno jednostavniji od iskrcavanja hiljada vojnika u bliskoistočnoj pustinji.
Nažalost, postaje sve očitije da se pred nama nalazi veliki sukob SAD-a i Kine, pre svega zbog činjenice da SAD kao jedan od rivala u borbi za svet polako odustaju od takmičenja i pripremaju se za okršaj.