KUBA NIKAD VIŠE NEĆE BITI ISTA? Raul Kastro je upravo ispraćen od svog naroda (FOTO/VIDEO)
Danas 16. aprila Raul Kastro odlazi sa mesta prvog sekretara Komunističke partije na Kubi. Danas istorijska generacija pravi put za novu, mlađu generaciju. Da li treba da požurimo na Kubu pre nego što se sve promeni?
HRONIČNI UMOR NIJE NIMALO BEZAZLEN: Kako da ga se rešite i koji su glavni uzroci
MERKEL, MAKRON I ZELENSKI POSTIGLI DOGOVOR: Poslali su zajedničku poruku Rusiji, šta će Putin reći na to
RUSIJA UZVRAĆA UDARAC: Putin hteo milom, ali će sada silom - Moskva proteruje američke i poljske diplomate
U senci Fidela
Fidel Kastro je bio impozantna figura sa snažnom ličnošću i magnetnom moći ubeđivanja. Kao vođa revolucionarnog procesa, stalno je bio u centru pažnje. Održao je stotine govora i bio redovno intervjuisan. O "El Comandante en Jefe" napisane su desetine biografija.
Kontrast sa Raulom je upadljiv. Do teške bolesti Fidela 2006. godine, Raul je jedva došao do izražaja. Pet godina mlađi brat štedljiv je pri davanju intervjua ili govora. Broj biografija o njemu može se nabrojati na prstima jedne ruke. Njegova uloga u kubanskoj revoluciji često je bila potcenjivana. Dvojica braće su se dopunjavali. Fidel je bio ideolog, dok je Raul praktičniji. Arhitekta Fidel, izvođač Raul, tako se to može ukratko sumirati.
Vojna karijera
Raulova "karijera" započela je tokom gerilskog rata. Početkom 1958. godine, jedva mu je bilo 26 godina, postao je komandant Drugog fronta. Posle niza vojnih uspeha, brzo je preuzeo kontrolu nad teritorijom otprilike veličine Zapadnog Midlandsa (8 kvadratnih kilometara). U ovom oslobođenom području uspostavio je potpuno paralelnu administraciju, uključujući škole i bolnice. Proveo je agrarnu reformu, izgradio puteve i čak uspostavio malo vazduhoplovstvo.
Oktobra 1959. Raul je postao šef kubanskih oružanih snaga. Na toj funkciji ostao je do izbora za predsednika 2008. godine.
Opstanak nove revolucije stajao je ili pao sa sposobnošću da izdrži američku vojnu intervenciju. U prvim mesecima nova kubanska vojska nije bila jaka. Mnogo opreme bilo je neupotrebljivo ili neadekvatno i mnogi oficiri su otišli u SAD.
U junu 1960. Raul je otputovao u Prag i Moskvu kako bi obezbedio dovoljno vojne opreme i municije za suprotstavljanje invaziji. Desetine pilota prošlo je tajnu obuku za vanredne situacije u Čehoslovačkoj. Na Kubi su uspostavljeni intenzivni programi obuke.
25.000 vojnika i stotine hiljada civila prošlo je osnovnu borbenu obuku. Kubanski tajni agenti infiltrirali su se u plaćeničku vojsku koja se pripremala u SAD.
Nekoliko kontrarevolucionarnih grupa koje planiraju da podrže invaziju pod zemljom je izloženo i uhapšeno na Kubi. Sve ove mere obezbedile su da invazija na Zaliv svinja, koja je započela 17. aprila 1961. godine, bude slomljena nakon samo 72 sata. To je bio prvi poraz SAD u njihovom "dvorištu".
Međutim, pretnja nije bila završena. Kuba se nije pridružila Varšavskom paktu, što je značilo da se posle raketne krize 1962. godine zemlja morala oslanjati uglavnom na sopstvene snage u slučaju intervencije.
Pod Raulovim vođstvom izgrađena je potpuno nova vojska. Početkom sedamdesetih godina vazduhoplovstvo, oklopne trupe i protivvazdušna odbrana smatrani su jednim od najboljih u Latinskoj Americi. Dok je sovjetska vojska zaglavila u Avganistanu, kubanska vojska je postigla zapanjujuće pobede u udaljenim oblastima, kao na primer protiv mnogo jače vojske aparthejda u Angoli i Namibiji.
Pored redovnih trupa, osnovana je i narodna vojska. U roku od dvadeset i četiri sata moglo bi se mobilisati dva miliona Kubanaca. Invazivne trupe bi, kao i u Vijetnamu, bile uhvaćene u gnezdo stršljena i obrađivane zamkama, bunarima, rudnicima, tunelima i tako dalje.
Da bi "osvojio" ostrvo, Pentagon bi morao da pošalje milione vojnika i pretrpi ogromne vojne gubitke. To malo ostrvo čini faktički neosvojivim. U tom smislu, Kuba je zajedno sa Vijetnamom primer za sadašnje i buduće generacije uspešnog otpora agresivnoj politici SAD-a.
Da požurimo na Kubu?
Da li se očekuju velike promene politike pod trenutnim predsednikom i novim brojem jedan Komunističke partije? Drugim rečima, moramo li požuriti na Kubu pre nego što se sve promeni?
Naravno da ne možemo gledati u kristalnu kuglu, ali šanse da se to dogodi su male. Prošlost pokazuje da kubansko društvo karakteriše iznenađujuća stabilnost i kontinuitet, čak i u vrlo teškim okolnostima.
Postoji nekoliko razloga za to. Pre svega, političko vođstvo se pokazalo doslednim tokom proteklih šezdeset godina. Socijalizam je uvek ostao vodeći princip, čak i u vreme krize. Izgleda da će tako ostati i u postkastrovoj eri.
Odlučivanje je kolektivno. To ne zavisi od temperamenta ili političkih preferencija predsednika zemlje, kao što je slučaj u SAD, na primer.
Ako su reforme bile potrebne u prošlosti, uvek su se sprovodile oprezno, a ne ishitreno. Konačno, sve glavne promene se uvek detaljno podnose javnosti. Bez široke podrške, bez promena. Ovo takođe sprečava neočekivane i nepredvidive promene, naravno.
Dakle, ne treba žuriti na Kubu pre nego što se tamo sve promeni. Ali to ne menja činjenicu da je to divna destinacija za odmor. Štaviše, turisti će po dolasku uskoro dobiti besplatnu vakcinu. Možda je to ipak razlog da uskoro krenemo, piše autor članka Marc Vanderpitte.