POTOMCI DŽINGIS-KANA: Pogled na moderni nomadski život, unutar mongolske prestonice (FOTO)
Ne tako davno mladi mongolski pastir po imenu Očku Genen potrpao je sve svoje "prnje" u pozajmljeni kineski kamiončić i preselio se u Ulan Bator, mongolsku prestonicu koja se sve više širi. Vitak i dostojanstven, Očku nije pokazivao nikakve znake uznemirenosti već se predano bacio na pakovanje, dizanje, raspakivanje i montiranje. Možda je bio i razočaran, čak i potresen, ali je delovao pribrano i usredsređeno poput francuskog ključa.
POTPUNO IZGORELA KOVID-BOLNICA: Poginulo sedam ljudi, ima povređenih (VIDEO)
PANIKA U AVIONU: Pilot prinudno prizemljio Boing 737 maks
LUGANSKA NARODNA REPUBLIKA ISTUPILA: Donbas će postati utočište progonjenim Ukrajincima (VIDEO)
Već posle nekoliko sati od dolaska Očku je podigao svoj ger, tradicionalni nomadski okrugli šator, na malom ograđenom placu gole zemlje koji je iznajmio na periferiji grada. Oko njega je bilo na hiljade takvih placeva sa gerom u sredini, načičkanih na padinama iznad Ulan Batora. I čim je podigao čunak i poboo kočiće šatora, otvorio je niska drvena vrata da uđu njegova žena Norvu, njihov novorođeni sinčić Ulaka i šestogodišnja kći Anuka.
I Norvu se odmah prihvata posla da bi skrenula misli. Brige je ostavila po strani dok ne posvršava sve što treba da im ger bude udoban kao što je bio na selu: da ima linoleum na podu, furunu od livenog gvožđa, poljske krevete po rubovima šatora, porodične slike po zidovima i mali televizor na drvenom stolu.
Međutim, pogled izvan gera je potpuno drugačiji od onog u stepi, na sat vožnje jugozapadno od prestonice, gde su gajili stoku odmah do gera Norvuinih roditelja. A ovde se, umesto ustalasanih pašnjaka, na svega nekoliko metara dalje diže dva metra visoka drvena ograda. A umesto Očkuove dragocene stoke – konja, goveda i ovaca – tu je sada samo gazdin pas, crno-smeđi mešanac privezan u dvorištu, koji i na najmanju provokaciju laje dok ne promukne.
A provokacija ovde ima na pretek, jer odmah iza ograde pruža se nepregledna gomila trošnih straćara i šatora, u kojima živi oko 60 odsto od ukupno 1,2 miliona stanovnika Ulan Batora. I to bez popločanih ulica, sanitarija i tekuće vode. Kao i u drugim sličnim urbanim kvartovima, i ovde caruju kriminal, alkoholizam, beda i očaj. Zato ovde mnogi rade nešto što je pastiru nezamislivo – noću zaključavaju kapiju.
- Sve što vidimo je, kad izađemo iz gera, ta ograda - kaže Očku, i dodaje: "Kao da živimo u toru."
Nomadi nisu stvoreni da žive u ograđenom toru, ali Očku i Norvu nisu došli ovamo svojom voljom. Tokom zime 2009/2010. godine veći deo njihove stoke se smrzao ili uginuo od gladi u vreme takozvanog belog džuda, katastrofalnog perioda snega, leda i ciče zime koji dolazi posle letnje suše, a koji je trajao više od četiri meseca. Kad se vreme najzad prolepšalo, od 350 grla njihove stoke ostalo je svega 90. Te zime je u Mongoliji uginulo oko osam miliona životinja – krava, jakova, kamila, konja, koza i ovaca.
- Posle toga nisam više video našu budućnost na selu. Zato smo odlučili da prodamo to što je ostalo od stoke i počnemo nov život - kaže tiho Očku.
Bila je to ujedno i realna računica kako da poboljšaju život svoje dece. Očku i Norvu ne vole mnogo život u gradu, ali su svesni njegove prednosti. Na selu su bili daleko od medicinskih sestara i škole, dok ovde imaju besplatnu medicinsku negu za svog sinčića, a Anuka može da ide u državnu školu.
Danas u UB-u, kako Mongoli skraćeno zovu Ulan Bator, živi više od pola miliona ljudi kao što su Očku i Norvu. Mnogi su pobegli iz stepe zbog jakih zima, loše sreće ili loše perspektive. A kako mongolski rudnici uglja, zlata i bakra sada privlače milijarde stranih ulaganja, mnogi su nagrnuli u Ulan Bator u potrazi za poslom jer je privredni porast otvorio nove perspektive.
Ali izuzev centra grada sa svojim višespratnicama, Ulan Bator liči na provincijsko naselje građeno zbrda-zdola, rasuto duž rečne doline poput šljunka ostalog nakon poplave. Osnovano 1639. godine kao pokretni budistički monaški centar i trgovinska postaja, ovo naselje je pustilo koren na sadašnjoj lokaciji tek 1778. godine.
Grad je podignut uz jedan od glavnih puteva, koji vodi oko podnožja niske planine. Danas se taj put zove Avenija mira i dalje je jedina direktna saobraćajnica koja vodi od jednog do drugog kraja grada. I stalno je zakrčen saobraćajem, od jutra do mraka.
Dok se vozite njime, imate utisak da ste na nekoj pokretnoj traci koja mili kraj oronulih stambenih blokova iz sovjetske ere, poprečnih ulica koje obećavajuće vode nekih 50 metara i najednom se završavaju barikadom, neobjašnjivim gomilama zarđalog gvožđa i betona, poslovnih zgrada koje su tako nespretno postavljene i skrivene od pogleda, da čak ni taksisti ne mogu da ih pronađu.