SNAJPERISTA KOJI JE REŠIO BITKU ZA STALJINGRAD: Čobanin sa Urala sam pobio pola nacističkog bataljona (VIDEO/FOTO)
Najkrvavija bitka u ljudskoj istoriji odigrala se tokom Drugog svetskog rata na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza. Nekadašnji Staljingrad, koji se danas zove Volgograd, bio je pod nemačkom opsadom više od 200 dana. Sovjetskoj pobedi najviše je doprineo jedan čovek - snajperista Vasilj Zajcev.
MASAKRIRANO VIŠE OD 100 CIVILA: "Ubili su mi ženu i petoro dece" (VIDEO)
POJAVIO SE NOVI AFRIČKI SOJ KORONE: Stiglo upozorenje iz Nigerije
DEVET ZEMALJA NIJE PRIJAVILO NITI JEDAN SLUČAJ KORONE: Otkrivamo kako im je to uspelo
Bitka za Staljingrad trajala je oko dvesta dana, od avgusta 1942. do februara 1943. godine, a tačan broj poginulih nikada nije utvrđen. Sovjeti su tvrdili da su izgubili oko milion i dvesta hiljada ljudi, a Nemci su nakon završetka bitke za Staljingrad prebrojali oko 700.000 poginulih, još toliko ranjenih i oko 90 000 zarobljenih.
Nemačkim nacističkim snagama komandovao je general Fridrih Paulus, koji se sa svojom Šestom armijom ubrzo i sam našao u klopci Staljingrada. Prema istorijskim zapisima, Radio Moskva je na Božić 1942. godine emitovao pozdravnu poruku Paulusovim vojnicima, koji su čekali smrt na -25 stepeni koliko je u tom trenutku iznosila temperatura u Staljingradu.
- Svakih sedam sekundi jedan nemački vojnik umre u Rusiji. Staljingrad je vaša masovna grobnica - orilo se ledenim Staljingradom. Od 90.000 ratnih zarobljenika, što Paulus u tom trenutku nije mogao ni slutiti kao ishod bitke, skoro 200 dana kasnije samo 6.000 Nemaca će dočekati da se vrati kućama.
Kako je izgledala bitka za Staljingrad najbolje svedoče reči jednog preživelog nemačkog komandanta koji je bio na spoljnim obručima grada.
- Ovo je pakao. Psi iz Staljingrada bežeći preplivavaju Volgu, a ljudi moraju da ostanu - svedočio je komandant.
Krajem septembra 1942. godine bitka za Staljingrad je sve bešnja. Na poprištima Drugog svetskog rata koji ulazi u treću godinu sa milionima mrtvih i koncentracionim logorima, širi se glas o ruskim snajperistima-dobrovoljcima. Jedan od njih je i Vasilj Zajcev, koji je kao dete bio čobanin na Uralu. Njega tog septembra prebacuju u Staljingrad.
Zajcev je u svojoj biografiji, koju je napisao posle Drugog svetska, naveo da je naučio da puca loveći u uralskim šumama medvede i vukove. U stvarnosti, završio je srednju vojnu školu i rat ga je zatekao u Vladivostoku, na mestu magacionera pri artiljerijskom puku sovjetske Pacifičke flote. Tu su i otkrili njegov streljački dar.
Preciznost mu je bila zastrašujuća, svedoče istorijske knjige, dah tih, a ruka neshvatljivo mirna. Kažu, nikad nije promašio, a poznat je po tome što je gotovo sve ubijao sa iste razdaljine - oko 800 metara.
Na listi najboljih ratnih snajperista svih vremena Zajcev je zauzeo 6. mesto sa 245 potvrđenih ubistava ili, vojničkim rečnikom rečeno, sigurnih podata. Prema njegovom svedočenju bilo ih je bar duplo više.
Pišući svoje memoare posle Drugog svetskog rata, Zajcev je ispričao da su Nemci, šokirani gubicima koje im je zadao, u Staljingrad doveli majora Keninga, svog najboljeg snajperistu, kako bi smaknuo Zajceva. Prema ovoj priči snimljen je pre desetak godina i holivudski film pod nazivom "Neprijatelj pred vratima".
Tri dana su Zajcev i Kening jedan drugog nišanili i tražili po Staljingradu. Na kraju, Zajcev je uspeo da ubije majora Keninga i to je bio početak kraja nemačke ofanzive kod Staljingrada.
Zajcev je za svoj plen birao samo visoke činove i snajperiste, nikad obične vojnike. Pratio bi ih danima, dok izdaju naređenja sa druge strane rova ili između zgrada i čekao da poveruju da su na toj koti sigurni. Onda bi smaknuo prvog oficira i ostavio užasnute nacističke vojnike da gledaju u njegov ubijeni ulov.
Isto je radio i sa nemačkim snajperistima. Puštao bi ih da ga nanišane, pravio se da su ga pogodili i čekao da ustanu iz svog položaja i onda bi ih smaknuo. Mirno, tiho, bez ikakvog posebnog žara. Sa 245 ubijenih oficira i snajperista uspeo je da skine pločicu sa imenom, kao dokaz.
Zajcev je imao posebnu snajpersku taktiku koja se zove "šestorka" i koja se još uvek koristi u ratovima.
Posle Drugog svetskog rata, iz kog je izašao sa ordenom Heroja Sovjetskog Saveza, upisao je Tehnološki fakultet u Kijevu i stekao diplomu inženjera. Do kraja svog života bio je direktor tekstilne fabrike u Kijevu. Živeo je normalnim, mirnim, povučenim životom. Ironijom sudbine umro je u decembru 1991. godine, 11 dana pre nego što se Sovjetski Savez formalno raspao.
Prvo je sahranjen u Kijevu, pa je ipak 2006. godine premešten u Volgograd, po njegovoj poslednjoj želji, i ponovo sahranjen, uz najviše državne počasti, u Memorijalnom kompleksu Mamajev Kurgan. Na spomeniku mu piše: " За Волгой для нас земли нет" što u prevodu znači "Za nas iza Volge nema zemlje". Ove legendarne reči o važnosti bitke kod Staljingrada pripisuju se upravo njemu.