Šta je INTIFADA i ko je bio pobednik u dosadašnjih 6 sukoba između Izraela i arapskih zemalja?
Palestinska islamska grupa Hamas pozvala je u četvrtak na novi ustanak protiv Izraela nakon što je američki predsednik Donald Tramp Jerusalim proglasio za prestonicu te države.
- Pozivamo i trebalo bi da radimo na pokretanju intifade (ustanka) protiv cionističkog neprijatelja. Neka 8. decembar bude prvi dan intifade protiv okupatora - rekao je lider Hamasa Ismail Hanijeh u Gazi.
On je pozvao Palestince, muslimane i Arape da protestuju protiv odluke SAD i dodao da su svim članovima Hamasa date instrukcije, kao i svim frakcijama te grupe da se usprotive protiv te "strateške opasnosti" koja ugrožava Jerusalim i Palestince.
Istovremeno, istaknuta iračka vojska koju podržava Iran, Harakat Hezbolah aj Nudžaba saopštila je da bi odluka američkog predsednika da prizna Jerusalim kao prestonicu Izraela, mogla da postane "legitimni razlog" za napad na američke snage u Iraku.
- Trampova glupa odluka biće velika iskra za uklanjanje tog entiteta iz organa Islamske nacije i i legitiman razlog za napad na američke snage - rekao je lider te grupe u saopštenju.
Ko je NAJJAČI IGRAČ koji kontroliše sukob Izraela i Palestine: ŠTAP i ŠARGAREPA u samo jednoj ruci
Američki predsednik u sredu je saopštio da SAD priznaju Jerusalim kao prestonicu Izraela, što je izazvalo burne reakcije međunarodne zajednice, ali i muslimanskih zemalja koje su osudile takav jednostran potez Amerike.
Do pograničnog nasilja došlo je dan nakon što je Tramp priznao Jerusalim kao izraelsku prestonicu. Izraelski mediji javili su da su dve rakete ispaljene u pravcu Izraela iz Pojasa Gaze i da su sletele unutar Pojasa. Zvuk sirene, upozoravajući na rakete, začuo se u južnom izraelskom gradu Aškelonu i izraelskim naseljima severno od priobalne enklave.
Rakete su ispaljene usred sukoba u Gazi, na Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu u trenutku kada Palestinci protestuju protiv odluke koju je američki predsednik juče saopštio da SAD priznaju Jerusalim kao prestonicu Izraela, navodi izraelski list.
Najmanje 38 osoba povređeno je kada su izraelski vojnici zapucali juče na demonstrante u Pojasu Gaze i na Zapadnoj Obali, okupljene povodom odluke SAD.
TENZIJE na Zapadnoj obali - Izrael tvrdi: Bombardovali smo Gazu
ŠTA JE INTIFADA?
Hezbolah je pozvao na novu intifadu, uprkos činjenici da ni Druga intifada, koja je počela septembra 2000. godine, nije zvanično završena.
Intifada (na arapskom - istresanje, tremor, drhtanje) je uobičajeni naziv za ustanke Palestinaca protiv Izraela. Predstavlja ključni koncept u savremenoj arapskoj upotrebi, koji se osnosi na legitiman ustanak protiv ugnjetavanja. Često se prevodi na engleski kao "ustanak", "otpor" ili "pobuna".
Koncept intifada prvi put je korišćen u modernom periodu 1952. godine u okviru Kraljevine Iraka, kada su socijalističke i komunističke partije izašle na ulice u znak protesta protiv monarhije Hašemita, a inspiraciju su dobili iz Egipatske revolucije iz iste godine.
U palestinskom kontekstu, sa kojim je koncept posebno povezan, reč se odnosi na pokušaje "otklanjanja" izraelske okupacije iz Zapadne obale i Gaze. Intifada je prvobitno izabrana u Palestini kako bi označila "agresivni nenasilni otpor", značenje koje je imao među palestinskim studentima u borbama tokom 80-ih i koji su oni usvojili na manje konfrontiran način nego ranija militantna retorika u samom prvobitnom značenju.
Odluka je doneta, MEĐUTIM: Za otvaranje ambasade u Jerusalimu biće potrebne GODINE
Dosad su bile dve intifade protiv izraelske okupacije. Naveli smo već u tekstu da Druga zvanično nije završena, ali ukoliko zbog najnovijih dešavanja na Bliskom istoku dobije zamah, verovatno će joj se dodeliti naziv Treća intifada.
PRVA INTIFADA
Prva intifada počela je 1987. godine, počela je da se gasi 1991, a prekinuta je 1993, nakon potpisivanja Sporazuma iz Osla i uspostavljanja Palestinske Narodne Samouprave.
Palestinci su, nakon izraelsko-arapskih ratova, bili ostali bez svoje države, a Pojas Gaze i Zapadna obala postala su okupirana područja pod izraelskom vojnom upravom. Mnogo nezadovoljnih Palestinaca nastavilo je da živi u izbegličkim logorima po okupiranim područjima. Sa druge strane, izraelski naseljenici sve češće su gradili naselja na palestinskom području.
Krajem osamdesetih godina situacija je bila toliko napeta da je bilo dovoljno ubistvo jednog Jevreja u Gazi i saobraćajna nesreća u kojoj su poginula četvorica palestinskih izbeglica pa da 6. decembra 1987. počnu velike demonstracije. Prilikom protesta jedan je izraelski vojnik ubio Palestinca, što je podstaklo nove pobune.
Palestinci formiraju svoje paravojne jedinice i počinju da se bore protiv Izraelaca. Pritom su protivudari izraelske, znatno opremljenije vojske, imali mnogo veći učinak.
To je vidljivo i iz konačnog broja žrtava od decembra 1987. do potpisivanja Sporazuma iz Osla 1993. U tom su periodu ubijena 1.162 Palestinca, i 160 Izraelaca.
„Pozivamo vas, armijo muslimana!": NAPETO u Jerusalimu, demonstranti na ulicama (VIDEO)
DRUGA INTIFADA
Druga intifada, poznata i kao Intifada Al Aksa, označava izraelsko-palestinski sukob koji je počeo u septembru 2000, nakon što je izraelski političar Arijel Šaron, tada vođa opozicijske stranke Likud, ušao na prostor jerusalimskih džamija (velika džamija se zove Al Aksa, jedno od najpoznatijih muslimanskih svetilišta), gde je do 1. veka stajao jevrejski Hram.
U oktobarskim protestima palestinskim Arapima pridružili su se i izraelski Arapi. Posebno su teški sukobi između Arapa i izraelske vojske izbili u Nazaretu i drugim gradovima Galileje, gde do tada nije bilo sukoba. Kroz nekoliko meseci nastavili su se žestoki protesti Palestinaca svakog petka, nakon molitve u džamiji Al Aksa. Sukobi su se nastavili u Ramali, Dženinu i Gazi.
Nakon linča dvojice izraelskih rezervista, prethodno zarobljenih u Ramali od strane palestinske policije, sukobi postaju trajni. Palestinci počinju sa terorističkim samoubilačkim napadima, koji odnose mnoge živote nedužnih, a izraelska vojska odgovara sravnjivanjem čitavih naselja sa zemljom i snažnim odgovorima na najmanji otpor.
U ovoj Intifadi, koja još nije službeno završena, od 2000. do 2004. ubijena su 3.223 Palestinca i 950 Izraelaca.
IZRAELSKO-ARAPSKI SUKOB
Izraelsko-arapski sukob je ime za česte vojne sukobe između Izraela i drugih arapskih država koji se vode od početka 20. veka. Uključuje stvaranje države Izrael kao jevrejske otadžbine i odnose sa susednim arapskim državama. Uz stalnu napetost, dogodilo se šest većih međudržavnih ratova. Uprkos maloj teritoriji i žrtvama događanja, ovaj je konflikt jedan od medijski najprisutnijih svih vremena.
Lavrov o Trampovoj odluci da prizna Jerusalim: To je "protiv zdravog razuma"
Nijedno svetsko žarište u proteklih pola veka nije bilo kontinualno nestabilno, niti je imalo tako globalno važne posledice kao područje prednjeg Bliskog istoka. Region obuhvata države Bliskog istoka okrenute Mediteranu - Izrael sa okupiranim područjima, Liban, Siriju, Egipat i Jordan.
Početkom 20. veka ta područja su se nalazila u sastavu Osmanskog carstva, sa izuzetkom Egipta koji je bio britanski protektorat i Libana u koja je delimično penetrirala francuska kolonijalna vlast. Naseljavala ga je apsolutna većina muslimanskog stanovništva arapskog porekla sa malim enklavama hrišćanskih maronita, Jevreja i šiitskih muslimana.
Slabljenje Osmanskog carstva krajem 19. veka dalo je određenu nadu arapskim liderima da će svršetkom otomanske vlasti biti stvorena jedinstvena arapska država. Ali, razvoj događaja tekao je drugim smerom. Važnost regiona za strateške interese evropskih kolonijalnih sila bila je velika, pa je područje Bliskog istoka krajem Prvog svetskog rata i propasti Otomanske imperije, uz blagoslov Lige naroda, bilo razdeljeno između evropskih sila na više teritorija sa različitim stepenom autonomije. Tako je na području prednjeg Bliskog istoka pripala Velikoj Britaniji kao mandatno područje Palestina, sa obavezom stvaranja nacionalnog doma za Jevreje.
U novembru 1947. Ujedinjene nacije su Rezolucijom br. 181 odlučile da mandat Velike Britanije u Palestini prestaje u maju 1948. Objavljen je plan o podeli Palestine na dve države: jevrejsku i arapsku. Prema planu, oba dela trebalo je da budu ujedinjena privrednom unijom, a podela je predviđala posebni status grada Jerusalima, kao područja pod direktnom nadležnošću Ujedinjenih nacija.
Oglasio se i pokret Fatah: Majk Pens je od sada PERSONA NON GRATA u Palestini
Odluka je donesena uverljivom većinom glasova u Generalnoj skupštini UN-a, uz istovremenu podršku glasova Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Velika Britanija ostala je uzdržana, a protiv podele glasale su sve arapske zemlje. Palestinski Jevreji prihvatili su plan, dok ga je arapska zajednica odlučno odbacila. Različit stav dveju zajednica prema UN planu rezultovao je eskalacijom borbi.
I sukob: Arapsko-izraelski rat 1948.
Kada se 14. maja 1948. završio britanski mandat, istoga dana je proglašena država Izrael. Arapske su zemlje već sutradan napale Izrael. Izbio je rat između Izraela i sledećih arapskih zemalja: Libana, Sirije, Egipta, Transjordanije (današnji Jordan), Saudijske Arabije, Iraka i Jemena. Uprkos teškoj situaciji, i nekim početnim neuspesima, izraelska vojska pokazala se nadmoćnom, pa je u sedmomesečnom ratu porazila arapske vojske i preuzela kontrolu nad 78 posto ostatka mandatne Palestine.
Judeja i Samarija su došle pod transjordanijsku kontrolu. Transjordanija je te teritorije aneksirala (Zapadna obala), i ime je promenjeno u Jordan. Pojas Gaze zauzima i anektira Egipat. Sa teritorija pod izraelskom kontrolom izbeglo je ili proterano između 520.000 ljudi (prema izraelskim procenama), 900.000 ljudi (prema arapskim procenama) i oko 720.000 po podacima UN-a. Istovremeno, iz arapskih je zemalja proterano između 800.000 i milion Jevreja. Njih oko 600.000 nalazi utočište u Izraelu.
II sukob: Suec 1956.
Nacionalizacija Sueckog kanala 1956. pružila je Izraelu priliku da napadne Egipat kako bi priveo kraju terorističke napade na granici. Nakon snažnog američkog pritiska i kratkotrajne borbe, Izrael je pristao da se povuče iz Sinaja uz obećanje o nenapadanju i neometanju plovidbe izraelskih brodova u Arapskom zalivu od strane Egipta.
III sukob: Šestodnevni rat 1967.
Do kraja 1966. sukobi Izraela i arapskih suseda poprimili su ozbiljne razmere. Osuda tih incidenata od UN-a bila je nedelotvorna. Kada je egipatski predsednik Naser zatvorio Arapski zaliv za plovidbu, po međunarodnom pravu je objavio rat Izraelu. Naser je pokrenuo egipatske snage bliže granici, a kako bi preduhitrio bilo kakav arapski napad, Izrael je udario prvi i uništio egipatske snage još u bazama. Jordan i Sirija napali su Izrael sa teritorija Zapadne obale i Golanske visoravni.
POČELO JE: Hamas ispalio RAKETE u pravcu Izraela?!
Za manje od nedelju dana Izrael je od Egipta okupirao pojas Gaze, celi Sinaj, od Jordana zapadnu obalu Jordana i od Sirije Golansku visoravan. Usledila je Rezolucija Saveta bezbednosti UN, koja počiva na bilateralnosti i principu "zemlja za mir", a po kojoj se od Izraela tražilo da se povuče sa određenih delova zauzetih teritorija (unutar sigurnih i odbranjivih granica) u zamenu za mir.
IV sukob: Terorizam
Šezdesetih godina je bliskoistočni konflikt izašao izvan okvira regiona. Nakon što je arapska nemoć na bojnom polju dokazana u tri rata sa ponižavajućim ishodom za arapske zemlje, Palestinci su posegnuli za drugim metodama borbe. Na desetine mladih Palestinaca, koji su rođeni i odrasli u izbegličkim kampovima daleko od svoje otadžbine, bili su sedamdesetih godina spremni da umru za palestinski pokret u spektakularnim terorističkim napadima. Sedamdesetih godina su svetske agencije gotovo nedeljnim ritmom izveštavale o terorističkim akcijama, ponekad izvedenim hiljadama kilometara izvan Bliskog istoka, koje su počinjavali Palestinci.
V sukob: Pogranično iscrpljivanje
Rat iscrpljivanja koji se vodio između Egipta i Izraela od 1968. do 1970. bio je ograničeni pogranični rat. Otpočeo ga je Egipat u nameri da zauzme Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Šestodnevnom ratu. Rat je završio prekidom vatre 1970. sa linijama razgraničenja između te dve države koja je ostala nepromenjena.
VI sukob: Jom Kipurski rat 1973.
Egipatska vojska je u iznenadnom napadu prešla Suecki kanal 6. oktobra 1973, ali ubrzo je poražena u pokušaju iznenadnog povraćaja Sinaja. Psihološki efekt inicijalne egipatske pobede u ratu omogućio je istorijsku posetu egipatskog predsednika Sadata Izraelu 1977. i mirovne pregovore, koji su kulminirali sporazumom u Kemp Dejvidu, u kojem se Izrael, Egipat i SAD slažu da će se Izrael povući sa Sinaja, Izrael i Egipat će normalizovati odnose, a sporazum će biti povezan s pregovorima o autonomiji Palestinaca na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze.