Danas strahujemo od korone, ali šta je bilo ranije? Kako su drugi SMRTONOSNI VIRUSI NESTAJALI KROZ ISTORIJU?
Bilo je to 1002. Engleski kralj Etelred II, upamćen kao Etelred Nepripremljeni, bio je u ratu. Više od jednog veka, vikinške vojske su lutale zemljom tražeći potencijalni novi dom. Njima su zapovedali vođe sa negovanom dlakom na licu i asocijativnim imenima poput Svena Rašljobradoga. Do tada su Vikinzi smatrali engleski otpor ohrabrujuće slabim, ali Ethelred je odlučio da im se suprotstavi.
JEDANAEST METAKA U AUTISTIČNOG DEČAKA: Policajci dobili dojavu da ima oružje (VIDEO)
SRBIJI PRETI DAH KORONE SA ISTOKA! Susedi imaju više od hiljadu novozaraženih i desetine preminulih
Roditelji mališana pronađeni mrtvi u stanu, otac pre krvavog pira objavio alarmantnu poruku
13. novembra naredio je da se svi Danci u zemlji okupe i pobiju. Stotine ljudi je nestalo, a incident je ušao u istoriju kao Masakr na Dan Svetog Brika. Pokazalo se da je Etelredov brutalni čin bio uzaludan, jer je na kraju sin Svena vladao većim delom Engleske, piše BBC.
Ali ono što je bio loš dan za Vikinge u Engleskoj pokazalo se kao poklon modernim arheolozima. Više od hiljadu godina kasnije, u temeljima Oksforda pronašli su 37 kostura za koje se veruje da pripadaju pogubljenim žrtvama. Sa njima je sahranjena tajna. Kada su naučnici ranije ove godine analizirali DNK iz ostataka, otkrili su da je jedan čovek imao dvostruku nesreću. Ne samo da je ubijen, već je u tom trenutku bolovao od malih boginja.
Iznenađenjima nije bilo kraja. Nije virus malih boginja poznat iz novije istorije, onaj koji je tokom 1970-ih iskorenjen utvrđenim programom vakcinacije. To je bio suštinski drugačiji soj, do tada nepoznat, koji je tiho nestao pre mnogo vekova. Čini se da su male boginje dva puta izumrle, piše BBC.
Do sada bi priča o tome kako se pojavljuju nove virusne pretnje trebala biti poznata svima - bliski kontakt sa zaraženim životinjama, virus koji skače između vrsta, nulti pacijent koji je prvi zaražen, super-širitelji koji ga prenose širom sveta. Ali ono što se događa na kraju postojanja virusa tek je počelo da privlači interesovanje. Zašto neki virusi nestaju? A šta se sa njima dešava? Kako raste opasnost od ovih sićušnih i primitivnih oblika života, naučnici se utrkuju da saznaju.
Jedan od novijih virusa koji je nestao bio je SARS, nastavlja BBC. Svet je prvi put postao svestan njegovog postojanja 10. februara 2003. godine, nakon što je kancelarija Svetske zdravstvene organizacije (SZO) u Pekingu dobila e-poštu u kojoj se opisuje "čudna zarazna bolest" koja je ubila 100 ljudi za samo nedelju dana. Prvi slučajevi dogodili su se u Guangdongu, primorskoj provinciji na jugoistoku Kine, poznatoj po brojnim restoranima koji služe egzotično meso. U to vreme na lokalnim pijacama vrvelo je od rakuna, jazavaca, cibetki, golubova, zečeva, fazana, jelena i zmija, koji su se često klali na licu mesta, samo nekoliko metara od mesta gde su ljudi jeli. Uobičajeno je bilo naći obezglavljene životinje kako leže bez utrobe. Već u prvim danima epidemije bilo je jasno kako se SARS pojavio.
Dve godine kasnije, virus je zarazio najmanje 8.096 ljudi, od kojih je 774 umrlo, ali moglo je biti i mnogo gore. Poput svog bliskog rođaka Covid-19, SARS je imao mnoge osobine potrebne za svetsku dominaciju. Bio je to RNK virus, što znači da je mogao brzo da evoluira, a širio se kapljicama izbačenim disanjem, što je teško izbeći. U to vreme, mnogi stručnjaci bili su zabrinuti da virus može naneti štetu poput HIV-a ili čak pandemije gripa 1918. godine, koja je zarazila trećinu svetske populacije i ubila 50 miliona ljudi.
Umesto toga, SARS je nestao jednako naglo kao što se i pojavio, ističe BBC. Do januara 2004. bilo je još samo nekoliko slučajeva, a do kraja tog meseca pronađena je i poslednja sumnja na prirodnu infekciju. Čudno je, iako nulti pacijent ukazuje na prvu poznatu osobu koja se zarazila, ne postoji odgovarajuća oznaka za osobu koja se poslednji put zarazila virusom u prirodnom okruženju. Ali to bi mogao biti 40-godišnjak po imenu Liu iz južnog kineskog grada Guangdžou. Nekoliko meseci kasnije, dogodio se još jedan proboj, ali u to vreme se smatralo da je virus dva puta pobegao iz pekinške istraživačke laboratorije.
Šta se desilo? Ukratko, imali smo sreće. Prema Sari Kobej, epidemiološkinji sa Univerziteta u Čikagu, SARS je izumro kombinacijom sofisticiranih kontaktnih pretraga i hirova samog virusa.
Nakon što su se pacijenti razboleli od SARS-a, njihovo stanje se pogoršalo. Virus je imao neverovatno visoku stopu smrtnosti, skoro svaki peti pacijent je umro, ali to znači da je bilo relativno lako identifikovati zaražene i staviti ih u karantin. Dalje širenje nije prošlo od asimptomatskih ljudi, a kao bonus, SARS-u je trebalo relativno dugo vremena za inkubaciju da bi popio alkohol, umesto da postane zarazan, što je tražiocima kontakata dalo vremena da pronađu svakog potencijalno zaraženog pre nego što su mogli da šire zarazu. - Ali vlade i institucije takođe su delovale vrlo brzo - rekao je Kobei za BBC.
Slučaj Liu Đianlun, koji se zarazio pre nego što je virus u potpunosti identifikovan, pokazuje koliko je pandemija SARS mogla biti različita. Ovaj 64-godišnji specijalista za respiratornu medicinu govorio je kako je lečio pacijenta u svojoj bolnici u provinciji Guangdong. On je otputovao u Hong Kong 21. februara 2003. godine kao svadbeni gost i odseo na devetom spratu hotela Metropol. Iako je pet dana imao blagu temperaturu i blage respiratorne simptome, osećao se dovoljno dobro da obiđe grad sa rođakom.
Ali sutradan su se njegovi simptomi pogoršali, pa je odšetao do obližnje bolnice i zatražio da bude smešten u izolaciju. Do tada je nesvesno zarazio 23 osobe, uključujući goste iz Kanade, Singapura i Vijetnama, koji su preneli virus u svoje zemlje i tamo započeli epidemije. Na kraju je SZO procenila da bi oko 4.000 slučajeva moglo biti povezano sa njim, koji je umro od virusa. Bez globalnih napora da se eliminišu SARS i ugrađene karakteristike virusa koje su mu olakšale, nema sumnje da je pandemija mogla izmaći kontroli.
Nažalost, ova situacija je krajnje neobična. Pored SARS-a, samo su još dva virusa namerno iskorenjena, velike boginje i goveda, što pogađa stoku. - Ovo nije trivijalno, zaista je teško nositi se sa virusom koji je vrlo dobro prilagođen - kaže Stanli Perlman, mikrobiolog sa Univerziteta u Ajovi.
Rat protiv ova dva virusa pobedile su vakcine, koje su takođe bile na putu da iskorene i dečiju paralizu (broj slučajeva smanjio se za 99 procenata nakon 1980-ih), i možda morbile, ali su te napore poremetili ratovi, pokret protiv vakcina i-19. Šta je sa ostalim virusima koji su mučili čovečanstvo poslednjih godina? Da li će ebola nestati? Gde je nestao svinjski grip?
Nažalost, malo je verovatno da će neki virusi ikada nestati, jer mi nismo njihovi jedini domaćini. Kod ljudi se epidemije ebole moraju neprestano zaustavljati. Otkako je virus otkriven 1976. godine, bilo je najmanje 26 epidemija širom Afrike, računajući samo one u kojima je bilo dovoljno slučajeva da ih zdravstveni radnici primete. Epidemije se javljaju kada se virus prenese sa životinje, obično slepog miša, na čoveka, koji zatim zarazi druge ljude. Sve dok postoje slepi miševi, ebola bi mogla biti zauvek s nama, bez obzira da li je neko na svetu zaražen ili ne.
Analiza Eme Glenon i njenih saradnika sa Kembridža otkrila je da su se u zapadnoafričkoj zemlji Gvineji suptilno različite vrste ebole prenosile sa životinja na ljude 118 puta, a to često niko nije primetio. Broj genetskih varijacija između sojeva koji su izazvali različite epidemije sugeriše da su prelivi alarmantno česti. Iako je deseta epidemija ebole koja je izbila u Demokratskoj republici Kongo zvanično proglašena završenom 25. juna ove godine i nema dokaza da je soj koji je izazvao nju i dalje postojao među ljudima, od tada je već započela nova epidemija. Ova 11. epidemija trenutno je ograničena na severozapad zemlje, ali se veruje da je uzrokovana potpuno novom vrstom ebole koja je potekla od životinja potpuno nezavisnih od ostalih.
Lokalne zdravstvene vlasti i SZO suočavaju se sa nekoliko drugih izazova kada je u pitanju borba protiv ebole. Nedostatak novca otežao je praćenje slučajeva ebole, a prisustvo naoružanih grupa u zaraženim oblastima čini situaciju nebezbednom za zdravstvene radnike. Neki nerado traže pomoć oko ebole, ljudi više vole da ostanu u svojim zajednicama. Od šest vrsta ebole, postoji vakcina samo za jednu od njih, vrstu koja je odnela 11.000 života u zapadnoj Africi od 2013. do 2016. godine.
Čak i uz Herkulove napore da iskoreni virus u ljudskoj populaciji, on će ostati u izvornim domaćinima - slepim miševima. To znači da je uklanjanje virusa u divljini jedini način da on izumre, što je gotovo nemoguć zadatak.
Slično tome, smatra se da je MERS, koji se pojavio na naslovnicama 2012. godine, prešao na ljude sa kamila i da se to dogodilo u stotinama nepovezanih prilika. - SARS je otišao jer nije imao očiglednog drugog domaćina - objasnio je Perlman za BBC. Veruje se da je SARS prenesen na ljude iz cibetki, sisara koji žive u džungli i u Kini se smatraju delikatesima. Perlman ističe da se virus nije mogao samo tako vratiti ovoj vrsti, jer cibetke obično nisu zaražene. Jedna određena životinja koja je prenela virus na ljude verovatno je bila jedna od retkih zaraženih i možda ju je dobila od slepih miševa.
To se ne može reći za covid-19, za koji se smatra da prvobitno pripada slepim miševima, pre nego što se na kratko prebaci na drugu životinju, verovatno pangolina, a zatim i na ljude. - Sad smo rezervoar za covid-19 - tvrdi Perlman. Zapravo, covid-19 je postao takav ljudski virus da se naučnici počinju pitati da li će se dogoditi upravo suprotno, da se širi sa ljudima u divljini. To bi dodatno zakomplikovalo njegovo uklanjanje.
Ovo nas dovodi do drugog mogućeg scenarija, koji uključuje viruse koji kontinuirano postoje u ljudima. Iako su možda zauvek povezane sa našom vrstom, ispostavilo se da pojedinačne loze virusa neverovatno redovno nestaju. Uzmite grip, kod kojeg postoje dve glavne vrste.
Prvo imamo grip A koji napada ljude, ali i mnoge životinje, uglavnom vodene ptice, patke i guske retkih antarktičkih vrsta, ali je uvek sa nama u jednom ili drugom obliku. Ova vrsta je odgovorna za većinu slučajeva sezonskog gripa, a takođe uzrokuje i pandemiju.
Tada imamo grip B, koji napada samo ljude i prilično neobično - pečate - i nikada ne izaziva pandemiju. Godinama se smatralo da se sojevi gripa A sa kojima živimo neprestano razvijaju kako bi mogli bolje da nas zaraze. Ali nedavna naučna istraživanja pokazuju da to nije slučaj. Ispostavilo se da svako ko je umro pre 1983. godine nikada nije zaražen nijednim od postojećih sojeva gripa A. Bilo koji virus gripa koji je postojao kod ljudi do pre 120 godina, od tada je izumro. Nestao je i soj koji je izazvao pandemiju 1918. godine, kao i ptičji grip koji je odneo 116.000 života u Sjedinjenim Državama 1957. godine i vrsta gripa koja je cirkulisala 2009. godine pre nego što se pojavio svinjski grip.
Identifikovani sojevi imaju tendenciju da nastave da se razvijaju na mnogo različitih načina, a onda velika većina njih iznenada izumre. Svakih nekoliko decenija razviće se nova vrsta gripa koja će ih zameniti, obično stvorena kombinacijom starih virusa gripa i novih, svežih od životinja.
- Zaista je zanimljivo, jer ako se usredsredite na određeni soj ili bilo koji genetski sled koji se replicira, postoji vrlo velika stopa izumiranja. Sojevi izumiru svakih nekoliko godina. Komplikovano je, ali primećujemo veliki promet - rekao je Kobej za BBC.
Zanimljivo je da se soj H1N1, koji je prouzrokovao pandemiju gripa i svinjski grip 1918. godine, vremenom nije prilagodio ljudima, već je tiho sakupljao mutacije koje su bile beskorisne ili čak štetne za njegov opstanak i na kraju su nestale. Neki naučnici sugerišu da bi ubrzanje ovog procesa moglo da omogući brzu evoluciju endemskih ljudskih virusa u našu korist. Ideja postoji već neko vreme kao način za rešavanje gripa i prehlade, ali je takođe nedavno predložena kao metod borbe protiv covid-19.
U srcu ovog plana je biologija virusa RNK, koja uključuje mnoge za ljude neprijatne patogene, poput HIV-a, gripa, koronavirusa i ebole. Njihov genetski materijal napravljen je od RNK, a ne od DNK, što znači da kada otmu ćelije domaćina da bi ih kopirali, ne prolaze kroz proveru greške. Ovo se generalno smatra lošim za ljude jer ove mutacije znače da postoji izuzetna količina genetske raznolikosti među RNK virusima, što im omogućava da brzo evoluiraju, tako da sve vakcine i drugi lekovi brzo zastarevaju.
- Iako o sojevima gripa volimo da razmišljamo kao o jedinstvenom nizu, oni zapravo predstavljaju čitav roj različitih genetskih sekvenci - rekao je Lipton.
Kratkoročno, ova karakteristika otežava iskorenjivanje gripa, jer bi u tom roju mogli biti virusi koje naš imunološki sistem ne prepoznaje i zbog toga bi se mogli neprimetno provući kroz naše telo. Ali ova zapanjujuća stopa mutacije mač je sa dve oštrice. Iznad određene stope, mutacije postaju štetne i dovode do sojeva koji su opterećeni genetskim defektima koji ometaju njihovo širenje. Na kraju to može dovesti do njihovog izumiranja.
Veštačko ubrzavanje virusne evolucije lekovima, koji ih podstiču na mutaciju još bržom brzinom nego obično, moglo bi doneti neke koristi. Prvo, mogao bi oslabiti virus dovoljno da smanji količinu koja cirkuliše unutar pojedinih pacijenata. Ovo bi moglo olakšati lečenje ljudi sa teškim bolestima. Već postoje neki dokazi da bi ovo moglo da funkcioniše, klinička ispitivanja u SAD-u i Japanu otkrila su da je lek, favipiravir, koji uzrokuje mutacije, efikasan protiv soja gripa H1N1. Virolog Elena Govorkova iz Dečje bolnice Sv. Jude iz Memfisa u državi Tenesi, zajedno sa saradnicima, pokazala je da lek čini virus gripa manje zaraznim.
Drugo, određeni sojevi virusa, poput vrsta kovida-19, kojih ima najmanje šest, mogli bi da akumuliraju dovoljno mutacija koje su za njih štetne, tako da potpuno nestanu. U Indiji već postoje dokazi da bi se to moglo dogoditi prirodno. Virus mutira neverovatnom brzinom, što sugeriše da se možda kreće ka evolucionoj litici.
Međutim, koliko god se trudili, neki naučnici su sumnjičavi da ćemo ikada moći reći da je neki virus zauvek nestao. - Termin izumrli može zavarati. Virusi mogu biti prisutni na mnogim mestima, mogu vrebati ljude, vrebati u materijalima koji se čuvaju u zamrzivačima, mogu vrebati u prirodi i domaćim životinjama. Zaista je nemoguće reći da je virus izumro - kaže Jen, epidemiolog sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku.
Ističe da bočice sa virusima malih boginja postoje u zamrzivačima na najmanje dve lokacije. U toku je rasprava o tome da li virus definitivno treba uništiti. Budući da se većina programa vakcinacije završila 1970-ih, mnogi su zabrinuti da bi ove oskudne zalihe velikih boginja mogle da izazovu još jednu veliku globalnu pandemiju. O latentnoj pretnji sintetičkih virusa da i ne govorimo. Kanadski naučnici su 2017. stvorili virus malih boginja, koji je blizak srodnik konjske boginje, što je bliski srodnik velikih boginja. Kao i kod mnogih drugih virusa, niko ne zna da li je virus zaista izumro, ali naučnici su uspeli da ga stvore koristeći njegov genetski kod i ostatke DNK koje su naručili na mreži.
Naravno, to ne znači da su naši napori za iskorenjivanje uzaludni. Zapravo, Kobej veruje da bismo se danas više nego ikad trebali usredsrediti na oblikovanje bazena ljudskih patogena: - Nadam se da je ovo period u kojem razmišljamo o tome koje bolesti želimo da iskorenimo. Mnogo je patogena, većina ljudi ne shvata koliko ih ima.
Ko zna, možda će Kovid-19 inspirisati novu naučnu evoluciju, a koncept više prehlade i gripa svake godine postaje stran koliko i briga o malim boginjama, zaključuje BBC.