Tako je govorio Tramp: Da li njegova prva predsednička beseda znači da SAD traže novu žrtvu na karti sveta?

Američki predsednik Donald Tramp održao je u Kongresu svoj prvi govor o stanju nacije.

Reč je o svojevrsnom izveštaju koji prvi čovek SAD saopštava jednom godišnje, a često se uzima i kao faktor za određivanje smernica buduće američke politike. Ovo je bio i jedan od onih govora za koje možemo pretpostaviti da nije prepušten Trampu na volju. U kolikoj je meri Tramp autor teksta, a koliko je u sastavljanju učestvovao ostatak državnog vrha, nije javna informacija, no imajući u vidu tu pretpostavku osvrt na ovaj govor itekako je bitan.

- Svakog dana od kad sam preuzeo vlast krećemo se napred s jasnom vizijom i ispravnom misijom: učiniti Ameriku ponovo velikom za sve Amerikance - rekao je Tramp na početku svog govora dajući svima do znanja da je njegova mantra i dalje aktuelna iako se mnogi i dalje pitaju šta to zapravo znači.

Možda Tramp misli na međunarodni ugled Amerike, a ako mu je to namera, onda mu i ne ide baš najbolje jer malo ko ga smatra popularnim predsednikom. Tramp voli da naglasi, kad su američke unutrašnje stvari u pitanju, rekordne zarade koje ostvaruje Vol strit, no veliko je pitanje može li se to koristiti kao opšte merilo ekonomskog oporavka? Tačno je da je nezaposlenost smanjena i da američka ekonomija raste iz meseca u mesec ali taj oporavak počeo je i pre dolaska Trampa na vlast.

Američka ekonomija oscilira ali Tramp svakako može biti zadovoljan s njegovom 2017. godinom.

Nezaposlenost je danas manja nego pred izbijanje velike finansijske krize pre desetak godina ali to nije u potpunosti Trampova zasluga već deo trenda koji je na snazi već godinama. Mnogi će reći da se zaposlenost popunjava u lošijim poslovima i da stopa nezaposlenosti nije nužno adekvatan pokazatelj. No, kako bilo da bilo, zaposlenost je svakako bolja od nezaposlenosti, a oko toga složiće se gotovo svi američki radnici.

Je li se američka ekonomija poboljšala? To je jako zanimljivo pitanje jer zavisi koga pitate. Republikanski glasači smatraju da je sve naglo krenulo na bolje otkako je Tramp na vlasti dok demokratski glasači situaciju vide posve drugačijom.

Osvrnimo se sada i na druge segmente njegovog govora.

Njegove patriotske paragrafe možemo komotno preskočiti jer se u suštini radi samo o jednom te istom dokazivanju službene ideologije američke posebnosti. Citiraćemo samo jedan čisto da pojasnimo o kakvom slučaju je reč:

- Zajedno ponovo otkrivamo američki način. Mi u Americi znamo da su vera i porodica, a ne vlada i birokratija, centar američkog života. Naš moto je "u Boga verujemo". Slavimo našu policiju, našu vojsku i naše sjajne veterane kao heroje koji zaslužuju našu bezrezervnu i totalnu podršku - poručio je Tramp.

Ovaj paragraf je zapravo sasvim dovoljan jer govori sve o Trampovoj Americi.

Tramp zaista ne deluje kao religiozna osoba već pre kao neko ko će brzo posegnuti za religijskom kartom ako smatra da je to potrebno. Isticanje bezrezervne podrške za veterane, ma šta činili po stranim ratištima, takođe je simptomatično ali za američku politiku uopšte. Nešto slično je govorio i njegov prethodnik Barak Obama.

Tramp je govorio i o imigraciji prema kojoj je i dalje kritičan ali sada je već spreman na pojedine konsenzuse.

Znatan deo poslednjeg dela govora posvetio je spoljnoj politici. Po pitanju Avganistana rekao je kako američka vojska "više nije ograničena rokovima" iz čega bi se moglo protumačiti da SAD možda nikad ni ne planira da napusti tu strateški vrlo važnu zemlju. Uz to je očekivano najavio kako američka borba protiv terorizma nikada ne prestaje.

Spomenuo je i proteste "protiv diktature" u Iranu i kako je odmah podržao demonstrante. Zapravo se time poprilično preračunao jer protesti potrajali svega nekoliko dana dok su Tramp i članovi njegove administracije najavljivali "Persijsko proleće".

- Moja administracija je takođe uvela žestoke sankcije protiv komunističkih i socijalističkih diktatura Kube i Venecuele. No, niti jedan režim nije toliko okrutan i brutalan prema vlastitom narodu kao okrutni severnokorejski režim. Možemo se samo nadati da je odustao od suludih ideja masovnog ubistva nevinih civila - poručio je Tramp i naglasio da će zaustaviti neprijatelje u Pjongjangu. 

A gde su u Trampovom govoru Rusija i Kina? To je pitanje koje su sigurno svi demokratski kritičari u SAD-u imali na umu od početka Trampovog govora.

Američki predsednik je tek na kraju spomenuo Rusiju i Kinu ali samo u jednom kratkom segmentu govora što nikako ne može zadovoljiti one koji ga i dalje gledaju kao agenta Kremlja:

- Dok ponovo izgrađujemo američku snagu i poverenje kod kuće, u isto vreme vraćamo našu snagu u međunarodnoj areni. Širom sveta odmetnuti režimi, terorističke skupine i rivali poput Kine i Rusije, predstavljaju izazov našim interesima, ekonomiji i našim vrednostima. U suočavanju s ovim strašnim opasnostima znamo kako je slabost najbolji put prema sukobu dok je moć bez premca najsigurniji put prema našoj istinskoj i velikoj odbrani.

Tako je govorio Tramp. 

Već su mu mnogi zamerili što nije udario više po Moskvi i Pekingu. A da je to učinio izgledalo bi kao da podilazi svojim političkim protivnicima, a to ne planira da učini. 

SAD traže novu metu

Prva godina mandata je prošla i čini se kako Tramp namerava da ostane u Beloj kući još barem tri, a on se nada i sedam.

A šta se desilo s pokušajima rušenja Trampa s vlasti? Ta kampanja se malo "izduvala" i to zbog činjenice da je bila prazna od početka. Nije toliko stvar u tome koliko u činjenici da od Trampove inicijalne nepredvidljivosti nije ostalo gotovo ništa. Tramp sada sedi čvrsto na tronu establišmenta po kojem je pljuvao da bi se domogao vlasti i ne pada mu na pamet da sada ljulja tron na kojem sedi.

Imamo dakle ponovo jednu predvidljivu Ameriku u kojoj su se neokonzervativci ponovo domogli slatke vlasti. Imajući to u vidu nije teško prognozirati gde idemo - novi sukobi su zagarantovani i pravo je čudo da Tramp nije otvorio barem još jedan front do kraja 2017. godine.

Ove godine verovatno to ima u planu i neko će sigurno nastradati od ovakve Amerike.

No, ako se već moraju boriti s nekim, neka onda svoje oružje demonstriraju ovog puta protiv nekog konkretnog, a ne protivnika koji se ne može ni odbraniti, recimo protiv Turske na severu Sirije gde pustinjskog prostora za okršaj imaju u izobilju.

No, to se verovatno neće desiti, već će žrtve biti neko mnogo slabiji i neko ko nije u stanju uzvratiti udarac - takva bojišta na karti sveta sada traže Trampovi ljudi.