Ilije Kolarca se plašila i vlast: Imao je samo osnovnu školu, a iza sebe je ostavio NAJVEĆU ZADUŽBINU
Ilija Milosavljević Kolarac rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu.
Crnjanskog sa Pančevom povezuje neraskidiva veza: Voleo je fudbal, a evo šta je pisao Andriću
Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu. Imao je samo osnovnu školu, a radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio.
Život u Pančevu
Izvozio je preko braće brašno u Srbiju, a slao i tovare žita Dunavom za "gornja mesta". Ilija nije nekom drugom prepustio ni trgovinu marvom. Para se gomilala na paru, i Ilija ubrzo postaje viđena ličnost u Pančevu. Zvali su ga Ilija Srbijanac ili Servijaner. Tursku nošnju odavno je zamenio evropskim odelom.
- Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi - govorio je o tom vremenu kasnije.
Rivalstvo i netrpeljivost između kneza Miloša i Kolarca javila se već na početku Ilijine trgovačke afirmacije. On je svakako bio uključen u gotovo sve aktivnosti protiv Obrenovića.
Kad mu je 1855. umrla žena - sahranjuje je u Beogradu. Ta ga je smrt jako kosnula i prosto izmenila. Likvidirao je svoje pančevačke poslove i 1856. prešao u Beograd, gde je sazidao veliku kuću u Kastriotinoj ulici br. 1 (sada Makedonskoj), koja je manjim delom gledala na Stambol-kapiju.
Zadužbinar
Davao je novac za prosvetu i kulturu. Lično je 1861. godine ustanovio Književni fond za pomoć srpskoj izdavačkoj delatnosti, a poslednja želja mu je bila da svoje ne malo bogatstvo ostavi za osnivanje univerziteta, koji će nositi njegovo ime. - Kolarčev univerzitet.
Kolarac je bio poznat kao čovek koji je voleo da bude okružen naprednim i obrazovanim ljudima. Pomagao je književnike i davao bogate priloge. On je prvi štampao roman "Grof od Monte Hrista" od Aleksandara Dime oca, te se zato na knjizi nalazi i njegova slika.
Često je učestvovao u diskusijama učenih ljudi. Tema su bile reforme u Srbiji i potrebe naroda. Kritikovali su birokratiju, zelenaštvo, policijske stege i samovolju neodgovornih ministara.
Po svemu sudeći, Kolarac je i finansirao tu vrstu političke agitacije. Nije se libio oštrih i otvorenih izjava. To ga je svrstavalo u otvorene antiobrenovićevce i nepomirljive opozicionare. Bio je u prisnim vezama sa Jevremom Markovićem i naslednicima političkih doktrina njegovog brata socijaliste Svetozara Markovića.
Za vreme Topolske bune, pored Jevrema Markovića i Adama Čumića, vlast je bacila u okove i Iliju Kolarca, koji je imao osamdeset godina. Ovo je odjeknulo u čitavoj Srbiji i smatrano je najvećim skandalom onog doba.
Iako je okivan i osuđivan, Kolarac je morao biti pomilovan, ali je njegovo zdravlje bilo narušeno. Do juče impozantan, krupan starac, pod obilatom grivom kao sneg bele kose, uvek odeven sa biranom elegancijom, on je odjednom postao ruina. Umro je 6. oktobra 1878. godine.