Zora Petrović velikan srpske umetnosti: Tri godine je bila u samoći zbog ljubavi prema slikarstvu

Rodila se u proleće, u proleće je i umrla. Pri pomenu imena slikarke Zore Petrović, prva asocijacija jeste Pančevo.

Ubraja se u najznačajnije predstavnike ekspresionizma u slikarstvu Srbije između dva rata. Rođena je 17. maj 1894. u Dobrici, osnovnu školu je završila u rodnom mestu, gimnaziju u Novoj Gradiški, a dalje obrazovanje stekla je u Pančevu.

Crnjanskog sa Pančevom povezuje neraskidiva veza: Voleo je fudbal, a evo šta je pisao Andriću

Isidora Sekulić je prva žena član SANU: Govorila je da srećna nije bila, evo šta je obeležilo njen život u Pančevu

 Od nje se očekivalo da krene očevim stopama koji je bio trgovac, jer bi tako porodična profesija imala svetlu budućnost. Međutim, Zora nije imala trgovačkih ambicija, videla je sebe u svetu umetnosti i slika. Srušila je očeve iluzije, izborivši se za svoje.

Tri godine nije izlazila iz kuće, inateći se zbog očeve odluke da studira "nešto konkretno", umesto da se "zaluđuje". Tri godine je odbijala da razgovara, dokazujući da njena ljubav prema slikarstvu nije hir. Tri godine je provela u samoći i tišini, među svojim crtežima i snovima. I dobila je bitku! Otac Jovan je, na majčino insistiranje, popustio i dozvolio joj da krene putem kojim je želela. 

Kada je izbio Prvi svetski rat, morala je da prekine školovanje. Četiri godine po zaključenju mira, Zora se opet našla među svojim profesorima, ali do tada nije prestajala sa edukacijom. Dobar deo je provela u Budimpešti, učeći zanat od slikara Deaka Ebnera, a potom u Nađbanju kod profesora Ištvana Retija. Vratila se u zemlju 1919, kada je nastao crtež Ljubomira Ivanovića, koji je naslikao svoju učenicu.

Interesantan je bio odnos Zore i Pavla Beljanskog, diplomate i kolekcionara, čije portrete je naslikala. Njihova priča datira iz 1937. godine, kada je on kao savetnik u Kraljevskom poslanstvu u Rimu posredovao u organizovanju Izložbe jugoslovenskih umetnika. Govorilo se da on ima više "sluha" za slikarstvo od najvećih stručnjaka. Tada ju je prepoznao kao jedinu slikarku koja zavređuje ozbiljnu pažnju. Beljanski je rimskoj publici pokazao tri njena dela i jedno kupio za ličnu zbirku. I tako je čuvena Rimska izložba označila početak njihovog velikog prijateljstva. Družili su se intenzivno tokom Drugog svetskog rata, kada je Pavle obilazio njen atelje, gde su razgovarali, a ona radila njegove portrete. Uvek kada bi imao neku dilemu u vezi sa kupovinom slika, savetovao bi se sa svojom prijateljicom. I veoma je cenio Zorin rad, naglašavajući joj koliko je sazrela posle rata, pa je najbolja dela počeo da izdvaja za svoju Spomen zbirku u Novom Sadu, stigaviši do 14 slika.

Oboje ih je nadahnula knjiga "Lazarica ili Boj na Kosovu - narodna epopeja u 24 pesme", pa su razgovarali o njenom sledećem poduhvatu "Oj davori, ti Kosovo ravno", dogovarali se, skicirali ga... Zora, međutim, nije stigla da završi ciklus. Preminula je 25. maja 1962. godine u Beogradu. Pavle Beljanski, sa kojim je velika slikarka do kraja ostala na "Vi", bio je uz nju i tokom teške bolesti. Kasnije je govorio o njihovom poslednjem, veoma dirljivom susretu u bolnici, pred operaciju koju nije preživela. Jedna od naših najvećih umetnica sahranjena je u Pančevu.