NAJCRNJA STRANA CRNOG ĐORĐA: Ubijao je surovo, bez suđenja, u afektu i besu!
Prva žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar. Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka.
Iako ova priča nije istorijski potvrđena, skoro je sigurno bila reč o Karađorđevom ocu jer događaj pominju i neki drugi izvori iz tog vremena. Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju, a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom.
Priča kaže da je na odlasku pucao u oca, a da ga je dotukao neko iz Karađorđeve pratnje. Postoji i verzija po kojoj Karađorđe nije lično učestvovao u ubistvu, već ga je samo naredio.
Po povratku u Srbiju, 1796. godine, vožd se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od crkve dobio.
Karađorđe je 1806. godine ubio brata Marinka.
Usred Prvog srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada devojke po Topoli. Vožda je uhvatio nekontrolisan napad besa. Otišao je kući, pretukao brata i lično ga obesio. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.
Od Karađorđeve preke naravi stradao je velki broj srpskih vojskovođa onog vremena. Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek.
Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu
Karađorđe je tako na skupštini knezova i vojvoda ubio svog prvog političkog protivnika - kneza Teodosija Marićevića, koji mu je protivrečio.
Vođa Srba je to protumačio kao pokušaj otimanja vlasti.
Čudna raspoloženja
Gorostas "tankog" glasa
Karađorđe Petrović je bio gorostas visok preko dva metra. Međutim, predanje kaže da je imao tanak glas, koji nije odgovarao toj pojavnosti.
Vuk Karadžić je zapisao koliko su Rusi bili oduševljeni Karađorđevom pojavom, ali razočarani njegovim viokim, pisakvim glasom. Veruje se da je moguće da u ovome verovatno leži i deo objašnjenja voždovog prekog karaktera i činjenice zašto je stalno vikao.
Savremenici pišu da je vožd često zapadao u čudno raspoloženje i ćutnju koja bi trajala danima. Kada bi konačno progovorio, urlao bi u jarosti i batinama rešavao sporove.
- Ubijao je ljude u trenutku, uglavnom uz opasku „po duša te". Time bi označavao da ta smrti ide „njemu na dušu" – kaže istoričar Dobrica Jovičić.
Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode pop Luka Lazarević i Mladen Milovanović koga je Karađorđe brutalno pretukao i potom pucao u njega dok je ovaj ležao na zemlji.
Treba dodati i nekoliko epizoda iz života srskog vožda koje beleži srpska beletristika. Boško Petrović, naime, u svom remek-delu, romanu "Pevač", takođe piše kako je Karađorđe bio preke naravi, ilustrujući to epizodom u kojoj vođa Prvog srpskog ustanka odseca penis jednom srpskom dečaku.
Ðorđe Petrović Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka
Karađorđe je tvorac novovekovne srpske države i rodonačelnik kraljevske porodice Karađorđević. U Austrijsko-turskom ratu (Kočina Krajina) borio se kao frajkor (dobrovoljac) u sastavu jedinica kapetana Koče Anđelkovića, na austrijskoj strani. Kao buljubaša (turski čin u rangu komandanta bataljona) učestvovao je u akcijama protiv Janjičara.
Na zboru srpskih prvaka u Orašcu 14. februara 1804. izabran je za "vožda" u borbi protiv Turaka.
Iako on nije bio prvi izbor za vođu ustanka u Orašcu. Nekoliko ustanika je ponudu odbilo, dok izbor nije pao na Karađorđa. Sam Karađorđe je rekao da bolje da ga ne biraju, jer je previše prek i da može da srlja u nemoguće. Ustanici su na to odgovorili da im baš takav vođa i treba. Karađorđe se posebno zakleo da će neće imati ni zrnca milosti za izdajnike.
"Njemu pripada slava najvećeg vojskovođe"
Isteravši Turke iz Beogradskog pašaluka (Smederevskog) posle pobeda na Ivankovcu, Mišaru i Deligradu i oslobođenja Beograda, Priče o njegovim podvizima su se raširile celom Evropom, pa su čak plemići na dvorovima o njemu pričali sa divljenjem.
Napoleon je za Karađorđa rekao:
- Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!
Nastojao je da izdejstvuje priznanje Srbije, ali međunarodni uslovi nisu bili povoljni. Pokušavao je da se osloni na Rusiju i 1807. stvorena je neka vrsta srpsko-ruskog vojnog savezništva, što je okončano za Srbiju krajnje nepovoljnim
Bukureštanskim mirom 1812. Posle sloma ustanka 1813. izbegao je u Austriju, zatim u Rusiju, da bi po povratku u Srbiju 1817. tragično nastradao