"PUCAO SAM DA UBIJEM!" DILOVAO je HEROIN, sad glumi Čumeta u seriji "Klan" Ovo su DETALJI njegovog ŽIVOTA
Sarajevskog glumca Feđu Štukana od 25. decembra na Superstar TV i RTS gledamo u novoj seriji "Klan", za koju scenario i režiju potpisuje Slobodan Boban Skerlić. Kroz Bubona, čiji lik je inspirisan Ljubišom Buhom Čumetom, kako kaže za Kurir, pokušao je da napravi neku svoju priču.
NEDOSTAJE VAM S*KS tokom pandemije? Evo kako da se izborite sa ovim problemom!
"VULGARNO SE IZRAŽAVAŠ!" Isplivala prepiska Đokovićeve supruge i Bake Praseta - Jelena ga OVAKO ODBILA
POMIRENJE MARKA I ANABELE! Evo šta se ZAPRAVO DOGODILO iza zatvorenih vrata, TAŠTA dala ZAVRŠNU reč!
- Kriminalci su ljudi koje često igram, valjda zbog moje face s ožiljcima zbog koje mi retko nude uloge prosvetnih radnika. I sam sam jedno vreme bio s druge strane zakona, pa mi je poznat taj milje, naročito dilovanje heroina, istina, u životu sam radio s nešto manjim količinama. Interesantno je i retko iskustvo za glumca da igra stvarnog lika, to je poseban nivo odgovornosti - započinje Štukan.
- Nikad nisam zadovoljan svojim radom. Nikako ne mogu sebe da gledam i da se ozbiljno shvatim. Ostali glumci su odlični. Sa Skerlićem sam radio film "Top je bio vreo". On je jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam u životu upoznao, a s takvima je lako raditi jer znaju tačno šta hoće i kako do toga doći.
- Neke opšte informacije sam našao na internetu, proučio sam sve što se moglo naći o njemu; isečke iz novina, emisije u kojima drugi pričaju o njemu, fotografije... Te stvari mi trebaju čisto da sklopim neku sliku koju je on pokazivao u javnosti, koja obično nije prava slika nekoga, obično je suprotna tome. Mene zanima kakav je neko kad se pokrije ćebetom po glavi. Da bi lik dobio ono što ja zovem "treća dimenzija", da bi imao dubinu, morao sam saznati nešto od onoga što se ne vidi od spolja, a to sam saznao od ljudi koji su ga uhapsili, ispitivali, profilirali. Nisam išao na imitaciju, Čume verovatno u mojoj ulozi ne bi video ništa slično sebi, ali to je zato što sam morao da zadovoljim i neke režiserske, odnosno filmske kriterijume - sve to na kraju mora biti filmično.
Feđa Štukan je glumac, pilot i pisac. Kako je spojio ove ljubavi?
- Kad sam prestao s heroinom, pre nešto više od 18 godina, počeo sam s adrenalinom, prvo s motorima i paraglajdingom, pa je onda to stihijski išlo nekom logičnom putanjom. Postao sam padobranac, pa PPG pilot, pa pilot generalne avijacije, danas sam i predavač teoretskih predmeta u pilotskoj školi. Kakve to ima veze s glumom? Uveren sam da sam svoj najveći glumački problem rešio upravo padobranstvom.
- Kad padate iz aviona, idete brzinom od 212 km/h, padate kao kamen i za vas u tom trenutku ne postoje ni prošlost ni budućnost, postoji samo taj trenutak. To je najbitniji trenutak u životu jer on jedini stvarno postoji. Prošlost je prošla, budućnost nikad neće doći i na to dvoje ne treba gubiti vreme, jer je vreme nenadoknadivo. Kad otvorite padobran i sigurno sletite, nastavljate da živite u trenutku, ni napred ni nazad, živite sad i ovde, na najvišem mogućem nivou budnosti. Taj trenutak potpune budnosti, svesnosti, prisutnosti je trenutak u kojem morate biti i na sceni i na filmu da bi lik bio živ. To je taj trenutak čistog stvaralaštva koji Stanislavski pominje u "Sistemu". Kad to klikne, tek tad shvatite glumu i počinjete dubinski da se bavite njome i uživate u njoj bez straha. A kakve sve to ima veze s pisanjem? Verujem da ta božja perspektiva nudi tačnije sagledavanje zemaljskih, ljudskih problema koji odozgo izgledaju mali i nebitni kao što zapravo i jesu. Na visinama s kojih skačem i na kojima letim ljudi se uopšte ne vide, premali su da bi se videli, a oni na zemlji sebi daju nesrazmernu bitnost. S druge strane, gluma me je naučila da studiozno pristupam ljudima, da ulazim u njihove mozgove i tokove misli, rastavljam umove na sitne delove i proučavam ih, dakle bavim se psihologijom, to mi je posao, to mi plaća račune. Zato kad pišem o likovima, znam tačno šta ih čini takvima, mogu vrlo kratko i precizno da ih okarakterišem i opišem. Verovatno iz svih ovih razloga u mom pisanju nema nikakvog okolišanja, ni oko čega.
O ratu i Jugoslaviji
Kako s ove distance gledate na rat i da li se iz njega može izaći čistog obraza?
- Otkako se Jugoslavija raspala, ja prema ovim prostorima uglavnom osećam samo stid. Ne mogu da verujem da smo uništili onakvu zemlju da bismo dobili ovakve. Svi smo krivi za to. Jedino čega me nije stid jeste činjenica da nikoga nisam ubio. Pucao sam da ubijem, to je već dovoljno strašno, a to što sam promašio je divna slučajnost, jer s tim ne bih mogao psihički da se nosim. Treba se ograditi od loših ljudi i njihovih ideja, jedino tako možemo spasti obraz.