Kafanski pevač i njegova "Crna golubica": Slaviša Vujić je prošao SVE NA ESTRADI, a ovo je priča koju NISTE ZNALI!
Za srpsku narodnu muziku se uglavnom smatra da je svoj zenit dodirnula '70-ih i '80-ih godina prošlog veka, pa se s te strane pevači tog perioda najviše cene i danas u kafanskom svetu i svim krugovima obožavalaca ovog melosa. Poslednja decenija XX veka ipak je donela neke drugačije uslove za "narodnjake", veće poteškoće, možda i nepoštenu konkurenciju, ali i to vreme ima svoje heroje. Nažalost, oni su nešto manje pominjani, ali bitno je da im se pesma čuje.
Slaviša Vujić je jedna od folk legendi iz drugog plana, čovek koji je na scenu stupio davne 1987. godine, a od tada do danas boemski izneo i teret svog talenta i svo zadovoljstvo koje ide uz to. Pesme kao što su "Suze na telefonu", "Ja srećnik nisam bio", "Crna golubica", "Kome kući da se vratim", "Preko mora i preko planina", "Ne mogu bez tebe", "Ciganka mala", "Za tvoju ljubav" ostaće deo kafanskog nasleđa za buduće generacije, a kako sam Slaviša tvrdi to mu je najbitnije u životu i u poslu, a ne provlačenje po medijima i igranje po pravilima novih producenata.
Takođe, razvijanje drugih biznisa ga ne zanima, mikrofon je ono od čega živi. Iz svih tih razloga, a i mnogih drugih, možemo reći da je Slaviša Vujić jedan od poslednjih pevača starog kova.
Kako sam krenuo da bijem LEGENDU Beograda - tada su mu već amputirali nogu, a ni oko nije imao!
On inače ne daje često intervjue, ali je na nekoliko naših pitanja rado odgovorio i uz opuštenu konverzaciju otkrio neka svoja shvatanja posla i iskustva, kao i detalje biografije.
- Kada je izašao album "Daj šta daš" pre 30 godina imao sam sreću da prvi snimim kasniji evergrin "Nisam te se nagledao", ali nisam imao sreću da postanem poznat preko te pesme. Tek devedesetih se čulo za moje ime i prezime, ali opet se nigde nije znalo kako ja izgledam. Međutim, to je bilo vreme kada nije toliko bio ni bitan izgled pevača, već se slušao tekst, muzika. Sada je to druga priča - počinje priču Slaviša o poređenju dva doba muzike i dodaje:
- Ranije smo svi mi pekli zanate u kafani. Mi smo svaki dan radili, ja sam svakodnevno pevao u jednoj kafani kod Stare Pazove. Danas čujem često od mlađih kolega: "Jao, pevao sam dva dana, ne znam gde se nalazim", a u to vreme odmora nije bilo. Srećan sam što sam tu školu prošao.
Kako sam tvrdi, najvažnije mu je da se njegove numere i sada slušaju, da se tim pesmama vraća aktuelnost. Izostanak iz medija mu ne predstavlja problem, jer pravim pevačima mediji ne moraju ni da pomažu.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
- Ja sam dugo godina bio boem, pio sam, uživao tokom cele karijere sa publikom. Najbolji period u mom životu je bio kada sam bio kafanski pevač. Ovo ostalo, slava, popularnost, to je preveliki teret - iskren je Vujić.
Na pitanje koje starije kolege su najviše uticale na njegov razvoj, imena koja je pevač naveo su za svako poštovanje.
- Ima ih mnogo zaista. Poznavao sam Kvaku, Tomu, radio sam sa Radetom Vučkovićem, sa Novicom Uroševićem. Ogromna čast je to bila za mene i sve mi to znači kroz život.
"Crna golubica" je pesma koja je na neki način zaštitni znak Slaviše Vujića poslednjih godina. Posle skoro dve decenije od izlaska ona je veći hit nego što je to ikad bila, a pevač nema tačno objašnjenje šta je to nova publika prepoznala u toj numeri.
- Ne znam zašto baš "Golubica", ali narod je to izabrao i ja poštujem. Publika se mora uvek uvažavati i ona je uvek u pravu i publiku je nemoguće slagati. Narod je u toj numeri pronašao kvalitet koji mu odgovara i jako sam srećan zbog toga, a takođe i zahvalan - smatra Slaviša za svoj sada već i najslušaniji hit.
Jedan od boljih dueta naše folk muzike, a sasvim sigurno najpotcenjeniji izveli su Jelena Broćić i Slaviša 1994. godine. U pitanju je pesma "Preko mora i preko planina", a sam pevač je mišljenja da su neki sekundarni faktori uticali da se za taj projekat ne pročuje šire.
- Daleko veća reklama je trebalo da bude za tu pesmu, mislim da su diskografske kuće krive što svoj posao nisu radile temeljno. Smatrali su da će to samo od sebe da se probije. "Preko mora i preko planina" je fenomenalno prošla kod publike koja ju je čula, naravno i zbog ljubavi koju narod ima za Jelenu. Šteta je što se nije više forsirala, mogla je ostaviti i daleko dublji trag - kaže pevač.
Vujić je inače rođen u Vrbovcu kod Gnjilana, a rodno mesto obožava i često ga posećuje.