Skip to main content
Bojan Tomović

KRIMINALCI GA DRŽALI ZAKLJUČANOG U KLUBU Sevali pištolji i noževi! Naš pevač doživeo DRAMU na nastupu

Foto: Facebook printscreen/Bojan Tomovic
Užas!

Euforija, nagrade, popularnost, nastupi širom sveta od Evrope do Amerike i to je trajalo skoro deceniju sve dok Bojan Tomović odjednom, preko noći nije nestao sa scene. Izgubio mu se svaki trag i nije ga bilo godinama.

Nedavno publiku je šokirala vest da se Tomović povukao sa scene zbog komplikovane, doživotne bolesti, odnosno psihičkog problema, a potom je pevač javno priznao da boluje od bipolarnog poremećaja.

Ljudi širom Balkana pomažu čuvenom košarkašu da uradi NEŠTO SJAJNO za klince, evo kako da se i vi uključite

Ljudi širom Balkana pomažu čuvenom košarkašu da uradi NEŠTO SJAJNO za klince, evo kako da se i vi uključite

U iskrenom razgovoru sa Bojanom Tomovićem otkriva njegovu tešku životnu priču, borbu sa bolešću i kako izgleda živeti sa bipolarnom depresijom.

„Detinjstva i ne volim da se sećam jer sam polovinu tog vremena proveo po bolnicama, bilo je burno, turbulentno, i često jako tužno. Moj život je, zapravo, rolerkoster. Od malena je tako, usponi, pa veliki padovi i tako u krug. Ja sam izgleda bipolaran od rođenja, samo što to nisam znao do svoje 30. godine kada mi je uspostavljena dijagnoza. Majka i rođaci mi pričaju da ja nikada nisam imao sredinu, uvek sam išao iz krajnosti u krajnost. Bio sam hiperaktivno dete, jako muzikalno i pokojni otac mi je sa pet godina kupio gitaru i bubnjeve u koje sam toliko lupao dan i noć, da su mi komšije više puta slale policiju na vrata zbog buke i uznemiravanja. Iste te bubnjeve sam kasnije u afektu izbušio, a gitaru sam sve o zid izlomio u paramparčad jer me majka terala da spavam po podne, a ja ne spavam ni noću. Ni batine nisu pomagale, jer sam jednostavno takav, to se valjda tako rodi naopako. Nikada nisam znao za strah. Sa nepune četiri godine naučio sam da čitam i pišem i ćirilicu i latinicu i zato mi je u školi bilo mnogo dosadno iako sam bio među najboljim đacima i uporedo išao i u muzičku školu koju sam završio sa najboljim prosekom“, priča pevač.

Koliko je bilo teško uklopiti se među vršnjake?

– Nisam ja bio ništa bolji, lepši niti pametniji od ostalih, jednostavno bio sam drugačiji, nikada se nisam uklapao u masu, i to im je valjda smetalo, zato su me i maltretirali valjda. A i u srednjoj skoli sam bio ekstrem. Ili sam se družio sa svima redom, bio glavna provala na časovima, nervirao nastavnike svojim ponašanjem i ekscentricnim oblačenjem, pravio kućne žurke, opijao se sa društvom. pušio travu, a onda sam se odjednom osamljivao, zatamnjivao, nikome se nisam javljao. Znao sam otputujem sam na letovanje u Tursku, Albaniju, Hrvatsku i uživam u samoći, tako da sam i drugarima bio čudan i neshvatljiv, i pomalo frik, pa zbog toga jedino ja nisam imao sa kim da šetam za maturu. Kasnije kada sam upisao turizam, ubrzo sam počeo da nastupam po klubovima, to je već 2001/2002. godina malo sam se kao smirio jer sam poceo da zarađujem, pa sam kao postao ozbiljan tip.

Kako estradni život koji je veoma stresan deluje na psihu?

– Na početku karijere sve je bilo ok. Krajem 2004. izašao je moj prvi album koji je kasnije proglašen albumom godine. Nastala je takva euforija oko mene i popularnost, da sam ja bio u šoku šta se dešava. Obožavateljke, nastupi, nagrade, mnogo para, menadžeri su se otimali oko mene, a kolege su me bukvalno molile da i njima napišem neki hit, jer sam ja inače napisao skoro sve svoje pesme. I tako, taj „zlatni period“ moje karijere nastavio se i sa sledeća dva albuma. Radio sam mnogo, od utorka do nedelje, svaki dan drugi grad, druga država, avioni, hiljade kilometara pređenih u par dana, para kol’ko hoćeš. To je godinama počelo da se odražava na zdravlje, jer radim i putujem 5-6 dana zaredom, onda dođem kući u ponedeljak, bukvalno na infuziju da malo dođem sebi. Da vam ne pričam o stresovima koje nosi estrada, razni prevaranti, agresivni pijani gosti, (jednog sam izudarao mikrofonom sve po glavi, jer me celo veče psovao i pokazivao srednji prst), par puta su vadili pištolj na mene i menadžera, lomili nam staklo od automobila, jednom su nas neki lokalni krimosi zaključali u klub sve do jutra i pretili da će da nas sve pobiju, jedva nas je policija spasla tada od tih budala. Inače, više puta su mi na svirkama pretili ne samo pištoljem, nego i noževima, gađali, psovali pijani i tako… Svi ti nagomilani stresovi počeli su da se odražavaju na moju psihu i desio se zamor materijala tako da sam negdje 2010/11. morao da se povučem da ne bih skroz odlepio. Tada počinju napadi panike, anksioznost, depresija i moji češći odlasci kod psihijatra. I dalje sam nastupao ali mnogo manje, jer nisam više mogao ni psihički ni fizički da izdržim stresove koje nosi estrada.

Kako si podneo dijagnozu bipolarnog poremećaja?

– Teško. To je bilo oko moje 30 godine, kada sam ja i članovi moje porodice sve ovo ispričali psihijatru, koji je nakon visemesečne na kraju ustanovio da ja ipak imam bipolarni poremećaj i to onaj zaje*ani, brzociklirajući gde se ekstremna euforija i još ekstremnija depresija smjenjuju u istom danu, nekad čak i u istom satu. Onda mi je objasnio da je to hronična, doživotna bolest, ali da se uz terapiju sa njom živi kao naprimjer sa dijabetesom. Ja sam mu rekao da nema pojma, posvađao sam se sa njim, pretio mu tužbom i otišao kod drugog, pa kod trećeg, pa kod petog i na kraju kod 10 psihijatra da bi 90 posto njih reklo da sam ipak bipolaran. I šta ću, morao sam teška srca da prihvatim dijagnozu i da ako hoću da živim normalno počnem sa liječenjem i terapijom. Rezultat je bio da mi se 2013. vratila volja za povratkom na scenu, za povratkom muzici i počeo sam ponovo da komponujem i pišem tekstove svakog dana, muzika je bukvalno curila iz mene i tada sam snimio album simboličnog naziva „Pobjeda“ (a on je bio sve, samo to ne).

Taj album nije prošao kao prethodni…Doživio je debakl?

– Na tom albumu je bilo stvarno dobrih pjesama. To mi je omiljeni album, baš sam računao na njega, toliko da sam snimio spotove za sve, ukupno 20 spotova za par meseci. Uložio sam u taj album bukvalno sve što sam imao, a skoro ništa mi se nije vratilo jer album nije prošao kao prva tri (reklama tog albuma je bila nikakva) jer sam se u to vreme posvađao sa Sašom Popovićem pa me je logično zabranio u Grandu. Onda sam napustio snimanje emisije kod Lee Kiš, jer me nešto iznervirala, i sa njom sam se posvađao tako da sam bio zabranjen i u njenim emisijima. Nakon toga su me zbog nedoličnog ponašanja nakon samo nekoliko dana diskvalifikovali iz rijalitija Farma zbog sličnih „ispada“. Početkom 2015. snimio sam duet sa Hankom Paldum, koju inače jako volim i poštujem i kao umetnika i kao čoveka, snimili smo pesmu i taman kad je trebala da krene promocija pesme i spota, početkom januara saznao sam da moj otac ima rak. I tada počinje agonija, to ne daj Bože nikome, gledati nekog svog najrođenijeg kako nestaje pred vama, a vi ne možete da mu pomognete. Otac je nakon 4 meseca umro. Tada mi se stanje naglo pogoršalo i nastupila je teška depresivna faza koja je dugo trajala. U glavi su mi stalno bile očeve zadnje reči kada je mom bratu rekao: Sine, vodi računa o Bojanu, on mi nije dobro, a meni se obratio sa“ Ne zaboravi da te volim, Boko“.

Pričalo se da si tada pokušao samoubistvo?

- Da, u jesen 2015. prvi put pokušao da se ubijem. Poslao sam najbližima oproštajni SMS da niko nije kriv, da ja ne mogu više, i da mi jedina i zadnja želja da me sahrane na Cetinju. Neću o detaljima, ali rođaci koji žive relativno blizu mene, svi su došli i nekako me spasli. Obećao sam tada majci da više necu da je kidam jer se žena zamalo šlogirala od pritiska, međutim depresija je bila jača od mene i 2016. sam ponovo pokušao, ovaj put sam se u afektu predozirao lekovima, ali su me opet spasli…Tada sam, da me ne bi hospitalizovali, morao da potpišem antisuicidalni ugovor jer je rizik od samoubistva bio veliki. Na Beck score depresion od mogućih 60, ja sam imao čak 58 "poena". Onda sam opet obećao mojima, zakleo se majci, bivšoj ženi i bratu da to vise neću da pokušavam i nisam više zaista, ali sam se zato odao svim mogućim porocima, pre svega alkoholu. Počeo sam da pijem svakodnevno, sedam dana nedeljno od ujutru do uveče, i to pre doručka nekad i 5,6 loza i pa 2,3 manja piva da "gasim" lozu. I tako sam ja pio, pio, pio sve dok nisam osetio da me više ne radi, kol’ko god da popijem ništa, i kažem ja mojoj tadašnjoj ženi „ja od danas više ne pijem“, na šta mi je ona cinicno odgovorila "aha, važi“. Međutim, zaista od tada ni kap nisam popio i iskreno bolje mi je bez alkohola. Tada su mi dosta savetima pomogli Hanka Paldum, a posebno Milić Vukašinović koji je imao sličan problem sa alkoholom kao i ja, pa je znao kroz šta prolazim. 

Hoću da živim 

- Živim kako moram, već dugo ne znam šta je san, ne spavam noćima ili iako nekako zaspim, probudim se pred zoru, pijem kafu, pušim i slušam relax music sve dok ne svane. Podočnjaci su se odomaćili, pa ostali trajno kod mene, a kosa i brada, pre vremena, skroz pobleme to, kazu, ‘oće od stresa. Kad sam u minus fazi ne jedem i ne je*em ništa, kad sam u plusu ne jedem i ne je*em živu silu. Najsrećniji sam ujutru, euforija na maksimumu, a onda već oko podneva mi pozli i onda se zamračim, ništa vise nema smisla, opet one misli, a uveče kako kad, čas plus, čas minus faza, zavisi i od vremena. Naravno, ima perioda kad sam skroz stabilan ili u blagom plusu i funkcionišem sasvim normalno, uz terapiju, radim, pjevam, snimam, putujem, družim se sa prijateljima, izlazim, nastupam, komponujem, pišem pjesme, radim u studiju i sve to planiram ponovo da radim, kad mi bude bolje, jer muzika je moj život, a ja ponovo ŽELIM DA ŽIVIM. I eto to vam je, dragi moji, taj bipolarni poremećaj (rapid cycling) sa kojim ja živim de jure sedam, a de facto 37 godina. 

 

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD vip

SD parovi

Vremenska prognoza
Pretežno vedro
26 Beograd