DOKTOR KAFANSKOG ŠTIMUNGA: Kvaka je sve svoje pesme OTPLAKAO! Imao je kraću nogu, astmu u glasu, a ipak je lomio srca i ušao u legendu
Pevati u kafani i pevati u studiju, ili na koncertu – nije isto. Potrebno je imati posebnu žicu, posebno srce, poseban osećaj i dar, potrebno je biti i šmekerski lukav, snalažljiv, okretan, ali istovremeno biti i iskreni patnik, koji će pesmu otplakati, a ne samo otpevati, ne bi li bol slušalaca za astalima bio zaista zalečen kroz katarzu srceparajućih stihova i melodija... U ovom poslu, on je bio neprevaziđen. A da nije reč ni o kakvim izmišljotinama, da je potrebna zaista posebna veština i dar za donošenje kafanske pesme, govori i činjenica da je još za života bio ovenčan titulom “doktora za kafanski štimung”. U istoriji naše narodne muzike ima više pevača koji su ponikli u kafani, ali na toj teritoriji definitivno niko nije mogao da nadmaši jednog i neponovljivog – Boru Spužića Kvaku.
Uostalom, nema potrebe da previše filozofiramo, sve je to Kvaka sam objasnio, savršeno i jednostavno, bolje nego bilo ko:
- Ja sam čovek sa dva fakulteta. Oba sam stekao u kafani. Diplomirao sam psihologiju i muzičku akademiju. Prvu diplomu čuvam u srcu i očima, a onu drugu u glasu. Tako ne može niko da mi ih ukrade.
O ovome svedoče i biografski podaci o ranoj mladosti, koji kažu da je bata-Kvale, inače rođen 10. novembra 1934. svoj prvi angažman dobio već 1952, sa svega 18 godina, u kafani “Dunav” u Velikom Gradištu, u kojoj je, svirajući i pevajući, morao da otplati svoju prvu harmoniku, koju su mu tada kupili.
Do proboja u estradne vode došlo je više od deset godina kasnije, kada ga je zapazio legendarni kompozitor Buca Jovanović, koji je dao Kvaki četiri pesme da bi snimio prvu singl ploču, godine 1968. Već tada nastao je antologijski kafanski narodnjak, “Na rastanku”, poznat i pod nazivom “Pođimo u krčmu staru”, a sve ostalo je istorija.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
Kvakina popularnost je buknula, i brzo se ustoličio kao gospodar izuzetno tužnih dvojki, bolnog i teškog balkanskog bluza, kojima je davao poseban šmek svojim promuklim, hrapavim glasom, kao i osobenom pojavom, očiju pospanih i tužnih, iznemoglog izraza na licu. Nešto stradalničko zaista je isijavalo iz njega! No, uprkos tome, i uprkos njegovom hendikepu – zbog povrede u detinjstvu imao je kraću levu nogu – neponovljivi šarm niko nije mogao da mu ospori: već godine 1969. u tiražnom listu “Čik” bio je proglašen za muškarca godine.
- Srcelomac nad srcelomcima! Pevač i plakač. Iza njegovih fizičkih falinki, krila se velika duša, Mahatma! - reči su kojima Kvaku opisuje voditelj Goran Milošević, jedan od najvećih poznavalaca naše narodne muzike. - Zauzimao je posebno mesto u mojoj “Muzičkoj apoteci”. Na putujućem festivalu Pesma leta, pevao je u Dubrovniku sa najvećim zvezdama i narodne i zabavne muzike. Organizator je predvideo da poslednja nastupi diva zabavne muzike Tereza Kesovija, inače Dubrovčanka. Tereza je odbila da nastupi posle Kvake. Niko se nije usuđivao da peva posle bata-Kvaleta! Na vašaru, na Pašinoj ravni, Kvale je napunio šatru do poslednjeg mesta. Kad je raspalio atmosferu, nonšalantno je prešao u susednu šatru i zadržao se neko vreme. Kad se vratio, dočekao ga je iznervirani gazda. Kvale je šeretski objasnio i gazdi i gostima: “Otišao sam samo da vidim koliko me narod voli”.
A o tome koliko su ga voleli govori i sledeća Kvakina izjava:
- I danas postoje ljudi koji znaju sve tekstove mojih pesama napamet, a ja ih nikada nisam znao. Moj pobratim Era Kvaka iz Klenja kod Šapca restoran je preregistrovao u ime 'Kvaka'. On čuva sve moje isečke iz novina, a ja ih nemam. Gvozden Marković iz Popovca kod Paraćina je iz ljubavi prema mojoj pesmi redovnim administrativnim putem svoje ime promenio u Bora Spužić Kvaka. Tako mu sad piše u ličnoj karti.
Vrhunac uspeha sa svojim tragičnim pesmama, u kojima su najčešće teme nesrećne ljubavi (Tajna, Zdravo zdravo imenjače mali), razorene porodice (Kaži sinu da i ja postojim, Dođi sinu u svatove) ili ljubav prema majci (Zašto majko nisi večna, Na majčinom grobu) dosegao je tokom 70ih, dok je kasnije njegova popularnost varirala, rasla i opadala, kao što je i njegov privatni život bio pun promena. Zarađivao je dosta, ali je brzo i rasipao novac, voleo je kafane i žene, a pred matičara je stao četiri puta i imao dvoje dece. Godine 1997. doživeo je moždani udar i poslednji period, do smrti 2002., proveo je u nemaštini, maltene zaboravljen. Nekolicina kolega mu je pritekla u pomoć, a ‘98 Zoran Kalezić i Zorica Brunclik bili su najzaslužniji za održavanje humanitarnog koncerta u Požarevcu, kojim je pomognuto njegovo lečenje.
- Žao mi je što je tako završio – priznao je svojevremeno njegov prijatelj i kolega Predrag Živković Tozovac. - Ali u suštini, proživeo je mnogo lep život, dok je bio izuzetno popularan. Zarađivao je predobro, a šta je radio sa parama to je njegova stvar. A, s obzirom na to kako mi na estradi živimo, kako se i koliko trošimo, tih njegovih 67-68 godina, koliko je živeo, to je kao 100 godina normalnog života.
- Bio je čovek vica i štosa, pa smo se uvek šalili, pokušavali da jedan drugom nešto namestimo. Jednom je u Domu sindikata pevao pre mene, pa su ga zvali na bis više puta, a ja sam morao da čekam. I čekam dok on sve biseve ne potroši, pa da izađem. Ali kad je imao zadnji bis, on zapeva moju pesmu "Vlajna". I sav srećan je bio misleći da me zeznuo, a ja ga poljubim, uzmem mikrofon i kažem: "A sad ćete, dragi moji, čuti kako se stvarno peva Vlajna!" Eto tako smi mi stalno jedan drugog nešto peckali – prisećao se Tozovac.
Postoji, međutim, i druga verzija ove priče (ili nastavak?) koja kaže da je tokom nastupa u Minhenu, Kvaka namestio da ga voditelj pozove pre Tozovca i zapevao "Vlajnu". Kako ga je raspamećena publika pozdravila oduševljenim aplauzom, Kvaka se okrenuo Tozovcu i rekao: "Gledaj bre, Tozo, kako to radi bata Kvale! Ne možeš ti kao ja. Kad pevam, imam astmu, a to publika voli!"
Možda je Kvakin umetnički izraz najbolje opisao Safet Isović, dijametralno različit pevač, moćnog, snažnog glasa, koji je, svejedno, Spužića izuzetno cenio.
- Strašan pevač, naša sinteza Reja Čarlsa i Net King Kola. Neprikosnoveni car kafana u Srbiji i delu istočne Bosne zbog univerzalnosti repertoara. (…) Njegove pesme, istina, imaju svu silu patetika, ali u njima ima sjajnih, svetlucavih momenata koji čine da njegova muzika ne biva morbidnom. Iznimno duhovit i fizički okretan i pored fizičkog hendikepa, Bora Spužić je plenio – objašnjavao je svojevremeno Isović.
Kvaka je danas svakako u izvesnoj meri zapostavljen i zaboravljen velikan. Sećanje na njega, kao i na mnoge druge “dvojkaše”, potisnute modernijim zvukom, ne živi u programu mejnstrim medija, a možda je tako i bolje. U srcima pravih narodnjačkih sladokusaca se nikad ne može izbrisati njegov trag, a „ko želi, taj nađe put“, tako da svaki sledbenik muzičkih puteva kojima je i Bora Spužić Kvaka išao može lako doći do dela koja je ovaj velikan ostavio, bez toga da se na neki način ti milozvuci mešaju i „prljaju“ sa nekim drugim, novim zvucima koji nisu ni vredni da im budu u društvu.
Estradne zvezde danas se štancuju kao na pokretnoj traci, ali istinski neponovljivih pojava, poput Kvake, među njima nema. Čovek sazdan od protivrečnosti, bio je istovremeno i bogalj i veliki zavodnik, i poraženi i pobednik, i heroj i antiheroj. Kroz njegovu patnju prošle su sve naše patnje, on ih je sve osetio na svojoj koži, kao što smo mi njegove reči tuge doživljavali kao svoje sopstvene. Kvakom i stihovima koje je Kvaka pevao otvorila su nam se vrata rajskog zvuka i ona nikada neće biti zatvorena, a iako za života možda i nije osetio dovoljnu zahvalnost nema potrebe tugovati za tim, niti bi on to želeo. Pustiti njegovu pesmu danas i uživati u svakom taktu govori jednako kao i hiljadu reči - „hvala“.