PETAR GRAŠO ZA SD: Za sreću je dovoljno da imaš nekog kog voliš i komadić nečeg da pregrizeš (VIDEO)

Popularni dalmatinski pevač Petar Grašo održaće veliki beogradski koncert 30. marta u Sava centru, i to je, bez dileme, jedan od najznačajnijih muzičkih događaja ovog proleća u Beogradu. 

Splićanin je, podsetimo, na istom mestu održao dva nezaboravna koncerta 2009. Od tada je, pre svega poslednjih godina, objavio nekoliko zapaženih singlova, a najveći uspeh ostvario je pesmom "Moje zlato". 

Pesma se svrstala uz bok svim onim starim hitovima koje nestrpljivo čekamo ponovo da čujemo u Sava centru, posle toliko godina - "Utorak", Tko nam brani", "Ljubav jedne zene", "Vera od suvog zlata", "Volim i postojim"... 

- Bile su to, zaista, prekrasne večeri. Nisam tada, praktično, ni znao, na neki način, šta nas čeka kad dođemo. Da li nas čeka publika koja je došla da vidi šta se događa, ili ljudi koji znaju pesme. Nisam se tad ni pojavljivao previše, pustio sam da moja muzika ide ispred mene. Jako sam se ugodno iznenadio i šokirao. Mislim da bi ove godine trebalo da bude, ako ne jednako, onda još bolje, što je teško, ali mi ćemo da napravimo sve da bude baš tako. Za razliku od koncerata pre devet godina, kada su bili gudači sa mnom, sada idemo u malo bogatijoj pop formaciji. Imaćemo raskošnu binu, vrhunske muzičare, i hitove Petra Graša (smeh) od početka do kraja, uz neke goste. Moj jedini zadatak je da se ljudi dobro osećaju, i mi ćemo da napravimo sve da to bude dvosatni izlet radosti. 

- Izašla je krajem godine. To je jedna od onih pesama za koje znaš da su lepe, i da će, po nekoj intuiciji, proceni, iskustvu, imati dobar domet, ali ne možeš nikad, zapravo, da proceniš da neka pesma može da bude kao atomska bomba. Ta pesma je izašla 11. decembra i proglašena je hitom cele 2017! 

- Da, i svi smo ostali frapirani. Ona je sad u Hrvatskoj devetu nedelju zaredom prva na nacionalnoj top listi, što se isto retko događa. Nemam ja tu neke velike zasluge. Tonči Huljić je napisao pesmu, ja sam se otpevao i napravio aranžman, uz moje saradnike, a sve ostalo odlučili su ljudi. Naravno da će i ta pesma biti izvedena. Ona peva o nečemu što svi mi, zapravo, zaboravljamo usred silnih "važnih" stvari - da nam treba toliko malo da budemo srećni i da to kasno shvatimo. Dovoljno je imati nekog preko puta sebe koga voliš i komadić nečega da pregrizeš, i, ako si svestan te sreće, sve preko toga je čista premija u životu. 

- Teško. Moglo bi i u dve reči, a mogla bi se i napisati knjiga. Zavisi iz koje percepcije to gledate. Mogu da kažem da je bilo uzbudljivo i da je prošlo kao u nekom polu-snu, ali ne samo meni, već i drugim mojim kolegama koje imaju karijere sličnog tipa, u smislu da puno putuju, da su ljudi nasmejani u Ljubljani, Beogradu, Mariboru... Nije ti štoperica uključena, nego, tek kad pogledaš, vidiš da je prošlo 20 godina. Ponekad mi deluje da su prošle dve godine, a ponekad 40. Sve u svemu - bilo je dinamično, bilo je iskreno. Drago mi je da sam tih 20 godina odradio pošteno, i da nisam ponižavao ni sebe ni publiku nekim pesamama, nego da sam ostao dosledan tom što radim. 

- Hteo bih da razjasnim. Nikad ja nisam izašao iz tog projekta. Nisam ni bio u planu da budem član benda "Madre Badessa" jer bi to onda značilo da nisam više Petar Grašo (smeh). Tončijev plan je bio da počne da radi muziku koja ga veseli. Za prvi projekat odabrao je Bregovića kao producenta, i to je bio odličan potez, i mene kao "vokalni instrument". Mi smo to na takav način odradili. Tonči je dinamičan, brz, stvoren da se menja. I meni je ta prva ploča, nekako, u srcu, ali ne mislim zato što je kvalitetnija ili ne-kvalitetnija od ostalih projekata, nego zato što sam ja bio deo toga, i što smo imali divnu saradnju. Družili smo se i snimali to kod Bregovića na Jahorini, u Beogradu. Jedna potvrda je divna - NME, jedan od relevantnijih svetskih muzičkih portala, te godine je stavio taj prvi album "Ka hašiš" među deset najinteresantnijih novih projekata u svetu. E sad, naravno, muzika se menja, Huljićeve ideje se menjaju. Meni je vrlo interesantan taj njegov glas koji, zapravo, nije glas i on to zna, nego neki pištavi instrument, ali sve to ima neku prepoznatljivost. 

- Imam puno prijatelja ovde. Dolazim u Beograd, nažalost, ne toliko često koliko bih hteo, a opet, dovoljno da ne izgubim kontakt sa nekim dragim ljudima. Energija Beograda, bez namere da budem laskavac, je izuzetna. To je grad u kome svakog dana možeš da nađeš nešto što te zanima. Koliko god je Beograd vodeći grad što se tiče gabarita i grotla u regiji, bez ikakve veće konkurencije, ono što mene raduje je beogradski humor i toplina. To je jedini grad gde mogu da pronađem taj nivo, ako mogu da budem polu-vulgaran, "splitske za*ebancije", Volim taj cinizam, inteligenciju, brzinu reakcije. Onda gostoprimstvo, hrana... U svakom gradu me privlače ljudi zbog kojih se vraćam. U Beogradu ih ima dvadesetak zbog kojih bih se sa Grenlanda spustio na tri dana, pa se vratio. 

- Ima dobrih muzičara, ali mislim da, generalno, i u Hrvatskoj, i u Srbiji, i u Bosni, nedostaje dobrih, mladih autora. Da se dogodi novi Tonči Huljić, Goran Bregović, Đorđe Novković... Svako u svom segmentu. Neki dečko od 25 godina koji napiše pet hitova zaredom. Nema ga, nije se rodio još. Napišu jedan ili dva, i nestanu zauvek. Ljudi sve manje pišu. Muzika je postala sve više samo nekakav projekat da se na brzinu postane popularan, a niko, zapravo, ne razmišlja dugoročno. 

- Moja karijera je moja lična karta. Nisam nikad pokušavao da napravim pesmu "Portret života mog", da se oslikam u tri strofe i dva refrena. Nisam toliko dobar. Svaka pesma je jedan mali mozaik toga što slaže Petra Grašu onakvog kakav jeste. 

- O tome je bespredmetno govoriti. Pogodi te i za čoveka kog ne poznaješ, a kamoli nekog ko ti je blizak i drag, kao što je Oliver. Teško je to komentarisati, a da ne bude patetično. On vrlo dobro zna koliko smo svi uz njega, i koliko beskrajno nedostaje. Možemo samo da molimo Boga da se što pre vrati i da kroz ovo sve prođe što bezbolnije, kroz stabilno zdravstveno stanje, i da ga ponovo vidimo onakvog kakav je bio. 

- Kada se dvoje ljudi koji žive zajedno dosta vole, onda prihvataju i mane. Tolerantni su na odsustvovanje. Mene, recimo, nema po 15 dana, pa nje po 15 dana. To svemu daje i nekakvu draž. Kao i sve veze na svetu, imamo svoje svetle i tamnije strane. Postoje momenti kad, jednostavno, ne pričamo o koncertima, projektima, već sednemo, otvorimo bocu vina i pričamo o najnovijem filmu Džulije Roberts. Nisu naši razgovori ništa mudriji od razgovora neke domaćice i njenog muža koji, možda, predaje fiziku u osnovnoj školi. Isto pričaju, o istim problemima. Isto ih zanima da li je poskupela struja i da li je došlo sveže povrće u radnju. Hoću da kažem da imamo banalne razgovore. Kad se dvoje vole, onda zaista ništa nije teško.