SINANE, HVALA TI, HVALA ZA SVE! Poslednji pozdrav legendi koja nije pevala rečima, već srcem
Ima dosta voljenih i popularnih pevača. Ali ljubav kojom je od strane publike i kolega tokom prethodne četiri decenije obasipan Sinan Sakić prerasla je u pravi fenomen. Ta ludnica na ivici histerije, koja bi nastajala kad god bi se on dohvatio mikrofona sažeta je u čuvenoj krilatici “Bog na nebu, Sinan na zemlji” - ako se ova pojava uopšte može opisati rečima. Jer, ni Sinan nije pevao rečima, već srcem. Velikan narodne muzike, koji nas je napustio u petak, 1. juna, i koji će danas od strane porodice, rodbine, prijatelja i obožavalaca biti ispraćen na večni počinak na sahrani u rodnoj Loznici, imao je toliko hitova da mu verovatno ne bi bila dovoljna ni dva koncerta da ih sve otpeva…
Ali hitovi nisu bili jedino što je stvorilo tu neobičnu naklonost, na granici fanatizma i potpunog bezumlja. Ako je postojao čovek kome nije odgovarala divlja estradna prašuma, koji je zahvaljujući svojoj skromnosti uvek delovao kao "jedan od nas" umesto "jedan od njih", koji se ne smatra kraljem narodne muzike iz prostog razloga što je sam sebe smatrao jednakim sa svakim svojim slušaocem i bio brat svim ljudima koji su u stihovima njegovih pesama prepoznali sebe, ako je postojao takav čovek iz naroda, prvi među jednakim patnicima, bio je to on - Sinan Sakić.
Njegova pojava, na prvi pogled čak neugledna, ali prepuna tihe, nenametljive harizme, i pevanje u kojem je svaki put davao celog sebe, delujući kao da će od nekog prejakog stiha da izdahne na bini, stapali su se u alhemiji najdubljeg kafanskog patosa o kakvom i mnogi tehnički moćniji pevači mogu samo da sanjaju… Patnja margine, ulice, socijalnog dna, siromašnih, napuštenih i obespravljenih, u punoj snazi sažimala se u svakom grču na Sinanovom licu, u svakom bolnom trileru koji je vrcao iz njegovog grla četiri decenije darujući utehu patnicima, i izazivajući istovremeno nerazumevanje i gnušanje blaziranih slušalaca… A on je zapravo radio samo ono što je jedino i mogao: „Ostaje mi da nestanem, međ‘ ljudima sličnim sebi, da koračam putem tuge, da se nadam samo tebi...“
Rođen je 1956. godine, a nakon mladosti provedene u kafanskom tezgarenju, tokom kojeg je svirao bubnjeve, imao je nekoliko dodatnih poslova, među kojima je bilo i konobarisanje. Tek se na nagovor nekolicine prijatelja i saradnika, među kojima je bio i Hasan Dudić, odlučio za ozbiljan pevački angažman. U studiju je prvo osvanula pesma "Rastanak kraj reke" kada je imao 22 godine, a u narednom periodu srešće se sa Miodragom Ilićem poznatijim pod imenom Mile Bas i to će predstavljati istorijski početak Sinana kakvog ga znamo i kakvog ćemo ga večno pamtiti.
KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!
Kao deo "velike petorke" Južnog vetra, zajedno sa Draganom Mirković, Kemalom Malovčićem, Šemsom Suljaković i Miletom Kitićem, pokojni pevač je osvojio srca miliona tadašnjih Jugoslovena, a njegovi albumi bili su među najprodavanijima. Od tada do poslednjih koncertnih delatnosti prethodne godine ostalo je pravilo da za Sinanov koncert nije potrebna nikakva reklama, a da će do poslednjeg mesta sve biti ispunjeno. “Čak i da osvane jedan jedini, mali plakat, zalepljen na jednoj banderi u Borči”, pričalo se, “i poslednja karta za Sinana bila bi prodata”. To je danas već preraslo u legendu, ali onda je to bila realnost...
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
Od ranih radova "Još uvek te čekam", "Miko, druže moj" i "Janičar", preko zlatnog doba sa "Ne traži je, sine", “Ej, otkad sam se rodio”, "Na Balkanu", "Pevaj mi o njoj", "Sudbina me na put šalje", pa do hitova 21. veka kao što su "Da se opet rodim", “Lepa do bola” ili "Minut, dva", moć Sinana Sakića nije opadala, moć da pre svega iskrenim pristupom materijalu koji je dobijao dopre do slušalaca, čak i ako i nisu bliski folk muzici. Prema sopstvenom priznanju, nikada nije pristajao da otpeva numeru ako u njoj ne oseti deo sebe, to se osetilo u svakom udisaju na svakoj pauzi svakog stiha.
ČAK JE NAPISAO PESMU ZA SINANA: "Stvarno ne znam šta ću..." Šaban Šaulić skrhan od bola
A nije sve išlo glatko. Mile Bas otkrio je da je bio jedini, ili bar jedan od rethih, koji su verovali u Sinana od samog početka. Kada je Južni vetar prvi put snimao sa Sinanom, i kada je Mile sa ploče saradnicima i prijateljima pustio legendarnu “Miko, druže moj”, svi su smesta ocenili da je reč o sramotnom promašaju, kritikujući Sinanov glas i način pevanja. “Ljudi, šta vam je? Je l’ čujete vi da je ovo hit”, odgovorio im je Bas, jedan od najbitnijih ljudi u Sinanovoj karijeri, više od kompozitora i saradnika, sa kojim, nažalost, poslednjih godina nije bio u dobrim odnosima. I bio je u pravu.
SCENA KOJA KIDA SRCE! Džej ispred Sinanovog stana: Samo je podigao ruke i izustio reči koje BOLE
Kao da su tada, na početku, samo velikani bili u stanju da osete i vide u šta će se mladi Sakić za koju godinu pretvoriti. Na jednom od ranih nastupa, legendarni Toma Zdravković pažljivo je slušao tada anonimnog pevača. Kada su ga pitali što se toliko udubio, rekao je: “Ovaj mali će za koju godinu da vam napravi lom.” I Toma je, takođe, bio u pravu.
Kao i ostali pevači Južnog vetra Sinan je bio potpuno ignorisan od strane medija, koji nisu prihvatali novi zvuk koji je ovaj sastav doneo na scenu, ali pesme su došle do ljudi i zapalile masu. Ono što se tada dogodilo savršeno je objasnio Muharem Serbezovski, u izjavi koju je dao pred Sinanov prošlogodišnji koncert na Tašmajdanu, za koji se, nažalost, ispostavilo da je bio i poslednji njegov nastup u prestonici:
- Kad se pojavio Sinan, krajem sedamdesetih, Šaban i ja smo harali bivšom Jugoslavijom. Pitanje se javljalo samo: “Šta će ovaj sad, pored Šabana i Muharema, šta on tu traži?” Kad ono, (smeh) za godinu dana, postade on popularniji i od Šabana i od Muharema! To se nije promenilo ni dan danas. On je magnet, njegova duša najbrže stiže do slušalaca!” rekao je Serbezovski.
Tajnu Sinanovog uspeha još slikovitije je opisao doktor za rokenrol i najveći narodnjak među rokerima, Milić Vukašinović, kada je u jednoj emisiji pre dosta godina objašnjavao da za uspeh pevača uopšte nije najbitnija tehnika pevanja – izabravši, gle čuda, baš Sinana kao najbolji primer.
- Tehnika pevanja nije bitna, bitna je uverljivost! Ja se sećam kad je Sinan Sakić razvaljivao u bivšoj Jugoslaviji. Kažu, ima neki pevač koji prodaje trista hiljada, nigde se nije vrteo, ni na jednoj zvaničnoj televiziji i radiju. Kad sam ja čuo pesmu “Eeej, otkad sam se rooodio, sreće nisam imao...”, ja sam se naježio! Pa, normalno da prodaje trista hiljada!”, prisećao se Milić i savršeno precizno objasnio kako nastaju kafanske himne i kako se stiče neizbrisivo mesto u „Kafanskoj lektiri“, u kojoj su Sinanove pesme jedna od najvažnijih lekcija…
Kada prva kap alkohola dotakne usne u vreloj kafanskoj magli, kada bolne uspomene tek krenu da se gomilaju u mislima, tada bi neki rekli da je još rano za Sinana, i preteške jecaje njegovog vokala. Ali nije. Nikada nije prerano, jer svaka tegoba postaje uzvišena kada se besmrtne melodije Južnog vetra i Sinanov glas poklope sa tom prvom kapljicom, a put u srce patnje tada biva popločan zlatnim kamenom.
I na kraju, nakon svega, teško je pokloniti samo tekst prijatelju starom, i bez suza se oprostiti s njim.
Reči su u ovakvom momentu zaista nemoćne, jer ni Sinan, da ponovimo, nije pevao rečima, već srcem, i nije nas grlio rukama, već dušom...
Hvala mu, hvala, za sve!