VESELE DEVEDESETE: Ako imate manje od 25 godina, ovaj tekst vam neće značiti a ma baš ništa

Tih veselih devedesetih godina bilo je zanimljivije školovati se nego danas. Oko nas je sve gorelo (često i bukvalno), a mi smo i dalje bili samo deca koja su svojim malenim dečjim dušama pokušavala da shvate šta li se to dešava.

Tih veselih devedesetih nije bilo toliko mučno ići u školu (mada je sve ostalo bilo malo zbunjujuće i teže - naročito našim roditeljima). Mi smo znali da uživamo - dečaci su igrali fudbal (i to obavezno Tigrovom loptom), vozili su BMX (stari, nasleđen od burazera iz Nemačke) i zaljubljivali se, polako ali sigurno, u mladu učiteljicu, a devojčice su maštale da budu kao ona - dok su se igrale medicinskih sestara vidajući odrana kolena svojih drugara iz razreda.

Tih devedesetih nismo baš mnogo razmišljali o tome koliko je čiji tata "težak", iako se to videlo - po našem školskom priboru. Neki su u čuvenim "preklop" pernicama držali "patentare" (nasleđene od tate iz epizode "Kad je stari hteo da studira građevinu"), skorele gumice za brisanje i jedno penkalo - staro taman toliko da se zapitamo da li možemo da ga odnesemo u neki muzej. Za to vreme, neki su se gađali probušenim patronama punim mastila i pravili se važni šljokičavim olovkama. Ipak, kad bi prošlo vreme zavitlavanja, sve se delilo i neretko su te zlatne i srebrne olovke bivale trošene za dan-dva - jer ceo razred mora da ih "proba".

Znalo se i po odeći ko koliko ima... Neki su nosili svetleće patike (one što svetle "vampirski" kad nagaziš) i svilene trenerke, a nekima su bile dovoljne i sestrine razgažene starke i majica sa Simpsonima iako tada mnogi nisu ni znali za njih.

Posle škole bismo se vraćali sportskim aktivnostima - ako je lepo vreme ili, ako nije - druženju po kućama. Nismo imali mobilne telefone, kompjutere i društvene mreže - družili smo se uživo. Gledali smo "Moćne rendžere" i dok su se devojčice prepirale da li je bolja roze ili žuta rendžerka, dečaci su ZNALI da će oni biti baš kao Tomi kad odrastu - hrabri, veliki i mudri i da će štiti devojčice iako ih nerviraju.

Ujutru, pre škole, okupljali smo se "regionalno". Ako iz jednog dela ulice nekoliko nas ide u isto odeljenje, ujutru se sakupimo kod jednog, odgledamo crtani-u-sedam-i-petnaest i onda polako - put pod noge.

A nedeljom uveče, zna se. Detaljno sređivanje dok nas tata ili mama propituju gradivo, a onda se svi nacrtamo ispred TV-a i čekamo da počnu "Srećni ljudi". Tad su se premijerno prikazivali, nećete verovati.

I mnogo smo voleli da se "menjamo"... Bile to sličice za album "Moćnih rendžera", šok žvake (tu smo se menjali da bismo isprobali sve ukuse) ili čuveni mirišljavi papirići. Ko nije, da prostite, omirisao Kasandru, kao da nije ni živeo tih devedesetih... A tek VHS! Onaj koji je imao "Kralja lavova" na kaseti - taj je bio KRALJ ULICE!

Domaći smo pisali sami. Rukom. U sveskama. A lektiru smo zaista čitali. Nismo imali računare, sve smo morali sami da saznajemo. Mada, da znate kakav smo Google imali! U to doba zvao se "1000 zašto 1000 zato" i u njemu su se, za nas, krila sva blaga ovog sveta. Dobro, u njemu i u dekama. Kad god nešto ne znaš (a ne možeš da nađeš) - ideš kod deke. On sve zna, od toga ko je bio jači u Drugom ratu - do toga kako treba da se zauzmeš za sebe.

Naravno, niste živeli i školovali se u devedesetima ako ne pamtite fenomene poput "Pino Silvestre" losiona i metalnih kaiševa. Više o njima možete pronaći OVDE.