Krenuli smo na pecanje, a završili u PAKLENOM BLATU Čente! Onda se, kao sa neba, pojavio DOBRI RUS! (FOTO)
Kada se ujutru probudiš sa zuboboljom i glavoboljom, a napolju je sivo nebo koje je okovalo Beograd i sipi sitna, dosadna kiša, možda su to znaci koji govore "ne idi na pecanje". Eh, ko još sluša znake, kada valja krenuti u pravcu lepog Banata, gde u toploj vodi čuče babuške, i samo čekaju da budu upecane.
OVO SU NEOBIČNE ČINJENICE O NAŠOJ PSIHI: Evo šta zapravo ZNAČI osećaj LEPTIRIĆA U STOMAKU!
Mesto okupljanja - ispod Pančevačkog mosta, gde svaki pecaroš od formata kupuje opremu. Naša ekipa je mala, ali zato puna entuzijazma - Žiko (nije greška), Krle i ja. Momci koje vole da pecaju, ali im baš i ne ide, što ih ne sprečava da uporno pokušavaju.
Dakle, posle kupovine glista, crvića, prihrane za voljenu babušku, kao i vezanih udica (da se ne mučimo sa vezivanjem, jer smo amateri, da se ne lažemo) krećemo ciljano u pravcu Sakula, i tamošnjeg jezera. Naravno, još jedna pauza, da bi se kupio najvažniji "alat" za svakog poštenog pecaroša, važniji čak i od glista - da, pivo, mnogo piva.
Nabavku piva obavili smo u lepom Opovu. Tamiš u Opovu je narastao, kiša i dalje sipi, komarci kidišu u grupama od 100. Sunca još nema, ni za lek. Đavo mi ne da mira, pitam lokalce kuda je najbrže do Sakula.
- A, ne možete tamo ovuda! Radi se put. Morate okolo, preko Čente, pa do Barande, pa... - objašnjava dobromanerni Opovčanin. Bože, zašto? Zašto? Državo, zemljo Srbijo, pusti me da upecam jednu babušku, zar je mnogo što tražim?
Kao vođa puta, moram da prelomim! Žiko i Krle su se malo unervozili, pa ih smirujem predlogom da ipak odemo do Čente, gde postoji dva prelepa jezera - jedno za kupanje, drugo za pecanje.
Niz Zrenjaninski put, Čenta je sledeća, ali opet, kao da su se svi bogovi urotili protiv poštenih babuškara, nailazimo na rampu. Ah, Srbijo, zemljo besmislenih rampi, i čiča koji govore "dalje nećeš moći, buši, hahaha"! Moramo okolo, zemljanim putem.
- Ma, proći ćete, sto posto. Garantovano. Ovoga mi krsta. Leba mi. Kunem ti se! - govori čiča, kojeg smo pitali da li je put prohodan. Da li je on budala što me laže, ili ja koji ga slušam?
Krenuo sam zemljanim putem, i posle 200 metara shvatio da ću se zaglaviti u toni blata, što se i desilo. Izlazim iz kola, psujem nebo, zemlju Srbiju, život, rampe. Žiko i Krle mudro ćute.
Šta sada? Čekamo, ali ne dugo. Pred nama se pojavljuje kamion koji se sa lakoćom probija kroz blato. Staje pred mog hjundaija, kamiondžija izlazi. Objašnjava mi nešto mlatarajući rukama. Shvatam da je Rus.
- Guraš, guraš - govori baćuška. Sedam za volan, a on, Žiko i Krle guraju, dok u rikverc pokušavam da se iskobeljam na suvo.
I tako smo zahvaljujući bratu Rusu, uspeli da dođemo da asfalta. U besu zaobilazim rampu (mogao sam tuda i odmah, da ne slušam zlog seljaka) i konačno stižemo do božanstvenog jezera u Čenti.
Malo me pukla ljubav prema Rusiji (koju inače baš i ne gajim), zato što nam je Rus, inače vozač ruskoj firmi koja posluje u Čenti, pomogao da se spasimo iz blata.
- Jeste videli? Ništa bez brata Rusa i majčice Rusije! Putine, Putine! Eto ti tvoja Amerika! Dole Amerika, živeo Vladimir! - urlam u euforiji. Moji saborci me popreko gledaju, što je jasan znak da mu nisam previše zabavan. Znam, nije to Rus zbog nas, nego zbog sebe, ali ipak, gest je gest.
I taman kad smo pomislili da ćemo konačno zabaciti udice u vodu, ispostavlja se da je jezero u Čenti u stvari stanište miliona besnih komaraca! Naravno, nismo poneli ništa protiv njih. Šta sad? Idemo dalje, sad više nema stajanja.
Ispucao sam sve varijante, preostaje nam još da se domognemo Perleza i Titela, jer para i benzina za dalje više nema. Možda je to bio znak? Da stignemo do čuvenog titelskog brega i zabacimo u prelepu Tisu.
Stižemo u Titel, i po osmesima na Žikovom i Krletovom licu, jasno je da im se sviđa krajolik. I što je najbolje, granulo je sunce! Ulovili smo ga, konačno! Na levoj obali Tise našli smo savršeno mesto ispod vrbe, i tu smestili štapove. Gospode, pecanje može da počne!
Sledećih pet sati, usledilo je ono što mi, pecaroši od formata, zovemo "nirvanom". Ona počinje prvim trzajem štapa, dok pivo klizi niz grlo, kao voda.
Imamo i snimak! Pogledajte predivnu Tisu, a ako odgledate snimak do kraja, čućete i nešto što se dešava na pecanju:
Neka ostane tajna ko je autor "komentara". Bože moj, pivo radi svoj posao...
Oko šest sati, opijeni pivom, rekom i suncem, znamo da je vreme da se kreće kući. Čim Žiko na mobilnom telefonu, umesto Zvonka Bogdana, pušta Blek Sabat, valja se pakovati...
Za kraj, odlazimo na kupanje na titelsku gradsku plažu, u božanstvenoj Tisi. Tako preporođeni, i srećni kao mala deca, krećemo za Beograd.
Da li je vredelo? Nego šta je! Jer, slušajte sad, i život sam je kao odlazak na pecanje. Kreneš zacrtanim putem, ali te "viša sila" spreči da nastaviš dalje. Ne odustaješ. Pođeš, bar misliš, najlakšom stazom, a završiš u blatu do kolena, i misliš, tu je kraj. I ponekad, neko ti malo i pomogne, pa opet teraš dalje. Slomljen, ali ne odustaješ, jer život je borba!
I na kraju, posle silnih muka i stradanja, stigneš da upiješ malo sunca i možda uloviš kakvu dobru, ili manje dobru ribu. Najčešće sitnu. Ili ne uloviš ništa. I to je to. Putovanje...
I pošto si čovek, srećan si, iako znaš da je malo, i još na sve to kažeš - moramo ovo da ponovimo!
Bistro!
P. S. A ulov? Pa, naravno! Ova božanstvena deverika, uvaljana u lekovito blato Tise. Ne brigajte, vraćena je u vodu. Izvolite: