fbpx
Skip to main content
Bombardovanje Beograda 1999

LJUBAV POD BOMBAMA: Dok je NATO ubijao te 1999, sirene su urlale, a ja sam išao da vidim NJU - njen otac me je MRZEO!

Foto: Profimedia
Da se ne zaboravi.

Tog marta 1999. godine, NATO je odlučio da Srbe uz pomoć bombardovanja nauči pameti, sipajući tone usijanog gvožđa na naše glave, ubijajući i decu u svom ubilačkom pohodu. A ja sam se zaljubio. 

Ličilo je pomalo na bajku. Ona iz fensi beogradskog kraja, tatina mezimica, jedinica, razmažena i nežna kao perce labuda. Ja, pomalo sirov tip iz radničke Rakovice (na prvi pogled), sklon pisanju poezije, čitanju i igranju igara na kompu. Bili smo isto godište, 21. godina, puni energije i životne radosti. Taman punoletni po svim svetskim zakonima. 

Dok je NATO leteo na krilima smrti, ja sam lebdeo na oblaku čiste ljubavi. U zanesenosti kakvu samo mladost može da stvori. 

I nisam želeo da zveri sa neba, ubice bez lica i savesti, prljavi čedomorci, to pokvare. Svakog jutra, ustajao sam prilično mamuran i kretao ka centru grada. Dok su sirene zavijale, a avioni urlali nad glavama nedužnih, gazio sam u pravcu svetlosti, koja je bila ona. 

Hteo sam da joj pokažem koliko sam hrabar, iako nisam nosio pušku. Bio sam student i nisam se plašio da će me otadžbina pozvati na dužnost.

Ljubili smo se i voleli, kao da sutra ne postoji. Samo je jedna stvar kvarila našu sreću - kako to već biva, njen otac. 

Svaki put kada bih se pojavio na vratima, video sam njegov pogled koji me je sekao, kao nožem. Eh, da je mogao da me ubije, a da ne robija... jer, ko sam bio ja, nedostojan dripac, ni do kolena njegovoj jedinoj ćerki. Čovek nije imao sluha za poeziju, pa to ti je. 

Ma, nije mogao da me smisli. Ipak, bio sam uporan da dokažem da sam zaslužio njenu ljubav. Pre nego što bi pala noć, okupan njenim poljupcima, vraćao sam se u moju Rakovicu, jedinu beogradsku opštinu koja je bombardovana svih 78 dana, koliko je trajalo bezumlje udruženih NATO snaga. 

Pre spavanja, popio bih veću količinu "tečne hrabrosti" (srpski: piva), i uz kletve upućene američkim i ostalim idiotima, pokušavao sam da zaspim. Po Rakovici je pucalo kao ludo, svake noći. A jedne noći, bacili su čudovište od bombe, teško 2 tone, na brdo Straževicu, zbog vojnog kompleksa smeštenog ispod nje.

Ma, samo su ga okrznuli, bednici. Skotovi. "Imate li još toga, rođaci? Slabo vam je ovo! Jajare!" - urlali smo, pijući pivo ispred dragstora. 

Rakovica, i naše brdo Straževica, nije pala. Radnička Rakovica ne sme pasti. To je bila i ostala naša mala pobeda. 

Slavili smo kad je oboren "nevidljivi" F-117, plakali smo za svetom Milicom Rakić kad je ubijena. Bio sam besan i ogorčen, a srećan i zaljubljen. Tako to biva u zlom vremenu. 

Na kraju se i taj pakao završio, to bombardovanje. Bio sam donekle ponosan na sebe. Ni jednom nisam otišao u sklonište, prkosio sam bombama na svoj način, u ime ljubavi. 

Potrajala je naša veza još neko vreme, a onda se neslavno završila. Stvarno sam je voleo, kao i ona mene, ali... da, uvek to ali. Bilo bi glupo sada, posle ovoliko vremena, baviti se razlozima. Nije ni pristojno. Reći ću samo, bili smo mladi. 

Čak ni njen otac nije bio kriv za raskid. Mada glavu mogu da dam da je napravio sitnu žurku kad se to desilo.

Ona se kasnije udala i postala majka. Ja sam se oženio i dobio ćerkicu, mog anđela, centar mog univerzuma. Kad samo posmislim da mi na vrata dođe neki dripac iz Rakovice... Ma, odrobijaću ga! 

Dakle, te 1999. godine, dok su padale bombe, događala se i jedna mini-bajka, o bitangi iz predrađa i princezi iz kruga dvojke. Sa tužnim krajem. 

Ipak, ima i gorih i važnijih sećanja iz tog vremena. Mnogo, mnogo gorih. Neka u večnoj slavi žive oni koji iz užasne 1999. godine nikada nisu izašli. Mladi vojnici, deca, žene, svi poginuli. Neka ostanu zauvek upamćeni, dok ovaj prokleti svet postoji. Klanjaću im se dok sam živ.

I vama, posebno vama, heroji sa Košara. Preveliki ste, neumrli, u svojoj žrtvi. 

A oni koji su, pod maskom "brige o narodu" izvukli korist, pa još i procvetali? Neka momci, polako, doći će i to za naplatu. 

Ja sam preživeo. Sad životarim. Jer, u Srbiji je uvek isto sr*nje. Ipak, neću da se žalim. Nisam morao da ratujem, hvala nebesima. 

A ovo je ionako uvek bila i ostala zemlja u kojoj je jedan od najvećih uspeha - preživeti do sutra.

Mi, koji smo naglo sazreli te 1999, možda smo samo za nijansu žilaviji od ostalih. 

Zato svaki put pustimo suzu kad vidimo sliku Milice Rakić. Da se ne zaboravi.

Svako ko dođe u kontakt sa njima ima NAJVEĆE ŠANSE da se zarazi: Ko su "SUPER-KLICONOŠE" i da li su glavni "krivci" za pandemiju? (VIDEO)

 

Pročitajte i:

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD zanimljivosti

SD uvrnuto

SD ljubimci

Vremenska prognoza
Clear sky
19 Beograd