Ispovest KONTRAVERZNE SESTRE Luke Lazukića: Nakon pokušaja SAMOUBISTVA, i trpljenja NASILJA od majke i brata, desilo se čudo!
Rođena sestra Luke Lazukića, Angie Ana Kalinić se još pre par godina, 2008 godine izjasnila da se odrekla svog brata i pritom ga optužila da joj je oteo stan.
Naime, 19. aprila u večernjim satima, Angie Ana Kalinić je na svom Fejsbuk profilu napisala da joj njen otac i Luka Lazukić duguju stan sa najvećom kvadraturom, kako je to, kako ona navodi, overeno u sudu 2011. godine.
SIMPTOM RAKA ŽELUCA: Skriveni pokazatelji podmukle bolesti, ukoliko ovo osetite OBRATITE se LEKARU
ALFA MUŽJAK! Muškarac rođen u ovom znaku TRETIRAĆE te KAO KRALJICU, sa njim si uvek sigurna
Podsetimo, Luka Lazukić je optužen da je fizički napao svoju suprugu pevačicu Natašu Bekvalac u noći između 13. i 14. aprila ove godine nakon samo 7 meseci zajedničkog života i mesec dana od porođaja Nataše kada je na svet donela njihovu ćerku Katju. Ovaj postupak je podigao prašinu u javnosti i svi su osudili Lazukića, a verujemo da se na ovom neće završiti, pa da će Lazukić ponovo pokušati da skrene pažnju na sebe svojim suludim postupcima.
Ovo nije ostavilo ravnodušnom ni njegovu sestru, koja je oduvek podržavala i smatrala Bekvalčevu izvrsnom snajkom, te je najoštrije optužila nasilje i svog rođenog brata, sa kojim godinama ne razgovara. Tako je ostalo do dana danas.
S obzirom da se Lazukićeva sestra često pojavljuje u javnosti i oglašava putem kontraverznih postova, "bez dlaka na jeziku" na svojim društvenim mrežama, dotična je ovoga puta sa svojim pratiocima na privatnom Fejsbuk profilu objavila post inimnog sadržaja, posvetivši ga svom sadašnjem suprugu Draganu.
- ZAŠTO SAM IZABRALA DRAGANA ZA ZAUVEK? JEDINA ISTINA (Tekst je najduže što sam ikada otkucala na FB i otkucan je da ostane meni i, nakon svih ovih godina, radoznalim bljutavim medijima, koji su u nedostatku pravih informacija izmišljali, pisali i TV prezentovali laži o našem privatnom životu. Zato na 13. godišnjicu naše veridbe (i punih 12 godina najsrećnijeg braka za koji znam, javno iznosim "Zašto i kako Dragan"!?! Ta 4. biografija u kojoj bi bio opisan naš privatni život nije izašla u US jer se njeno izdavanje poklopilo sa početkom njihove pandemijske igre. Ja nemam prava da objavljujem delove te knjige, ali imam pravo da objasnim sažeto na svoj način, jer ipak je to MOJ život. Sve u ovom otkucanom tekstu je lako proverljivo i iza svega stoje materijalni dokazi.)
- Dragana sam upoznala kad sam imala 7 godina i išla u 1. razred osnovne škole, gde sam, odmah po upisu pa do pokušaja samoubistva sa 14 god., počela da doživljavam najstravičnije vršnjačko nasilje koje je obeležilo moj kasniji život i karijeru. Pre toga u vrtić nisam išla, čuvale su me naizmenično obe bake dok su roditelji radili, tako da moja socijalizacija nije počela sa vršnjacima, već sa prijateljima mojih baka i mojih roditelja. Sa vršnjacima sam prvi put došla u kontakt u školi, vaspitana i nepripremljena za zlo koje su mi 7 godina nanosili, tako da su za mene, moje vaspitanje, znanje, interesovanja i iq ta nevaspitana deca neukih roditelja bila i ostala šok (čast izuzecima, školskim vršnjacima koji mi nikada nisu naneli bol, sa kojima sam i danas u kontaktu, a među kojima je više muškaraca, jer su devojčice u mojoj osnovnoj školi bili veći pokretač vršnjačkog nasilja i od svih njih danas možda imam 3-4 drugarice).
- Već u prvom razredu osnovne škole sam, nakon nastave, a uspešno krijući vršnjačko nasilje od roditelja i brata (priznala sam im sve kad sam već prešišala dvadesetu godinu) jer se nikada nije negativno odrazilo na moje ocene, (naprotiv, nauka je bila polje mog dokazivanja i beg od jezive realnosti) bežala kod bake (tatine mame) koja je stanovala bliže od mamine mame, da lečim dušu sa ženom koja me je obožavala i volela više od sopstvene dece i ostalih unučića. Ponekad sam molila mamu da mi spakuje kofer, pa po nedelju dana spavala kod bake i od nje odlazila u školu. Tako da sam se najviše družila sa bakinim prijateljima i komšijama.
- Baka me je najčešće vodila kod svog komšije prof. dr Race Jakovića (torakalni hirurg KC Beograd ), jer je imao ćerku i sina nešto starije od mene, ali, 'ajde, kao da pokuša da me "socijalizuje" sa nekom decom. Sa njima bih se poigrala par minuta, dok neku njihovu reč ne doživim kao uvredu, i odmah odlazila za sto kod bake i Race, naviknuta na priče odraslih ljudi.
- Onda je baka, u dogovoru sa mojim roditeljima, počela da me ostavlja kod komšija Jakovića samu, pod izgovorom da ide u kupovine, a ja sam te njene "kupovine" svaki put presedela ćutke u dečijoj sobi. Socijalizacija nula! Ponekad bih odlazila u radnu sobu dr Jakovića da gledam kako piše knjige i naučne radove i da mu dosađujem pitanjima o medicini.
- I tako je jednog (u mom životu sudbonosnog ) dana dr Raca upao u dečiju sobu sa jednim prijateljem, koji je želeo da pozdravi Racinu decu (Mirjanu i Ljubu). Kad se ispričao sa njima o školi i sl., okrenuo se prema meni, nasmešio mi se i pitao Racu: "A, čije je ovo malo, lepo, plavo, kovrdžavo? Ima iste plave loknice kao moj Srđan kad je bio mali (Draganov sin iz prvog braka)". "To nam je mala komšinica sa 6. sprata", rekao je Raca. Dragan me je pomazio po kosi. "Živa bila", rekao je, izljubio Miru i Ljubu, rekao im: "Vidimo se kad opet dođem u Beograd, nadam se da ću sa Srkijem" i izašao. Meni je u ušima samo odzvanjalo "malo, lepo, loknice". Niko mi pre Dragana, osim tate i baka, nikada nije rekao lepu reč. Niko. Samo sam uvrede slušala, što se nastavilo tokom celog osnovnog školovanja.
- I tako su prolazile godine, konačno sam završila osnovnu školu i, nakon pokušaja samoubistva, KONAČNO prestala da trpim vršnjačko nasilje. Postala sam tinejdžerka, moj fizički izgled se rapidno menjao, momci su me spopadali, a ja sam samo mislila na Dragana. Pošto nisam pratila vesti iz BiH (u kojima se on sigurno pojavljivao jer je 90tih bio ratni hirurg, ministar zdravlja, predsednik skupštine, šef stranke, etc...) stalno sam se molila da su on, žena i sin preživeli rat u BiH. Nisam smela da se raspitujem o njemu, on je bio moja tajna za koju sam mislila da bi je moji prijatelji ismejali, jer je moja mama ismejala moju priču kad sam imala 7 godina. Posvetila sam se gimnaziji, poslovima, fakultetima, muškarci me apsolutno nisu interesovali osim kao kolege i prijatelji. Bilo je tu i previše momaka, klinaca, tajkunskih sinova, pa i političara i milionera iz Srbije i inostranstva, ali moja ekipa je pravila štit oko mene znajući da je moja nezainteresovanost za bilo kakvu emotivnu vezu posledica vršnjačkog nasilja, ali neznajući moju tajnu o Draganu. Kad me je mentor pitao zašto odbijam i neke mnogo "važne i moćne ljude", dobio je odgovor tako da više nikada nije pitao. Rekla sam mu: "A, šta misliš, da li bi me bilo ko od tih ološa ( volela sam da vređam sve koji su me jurili) pogledao u osnovnoj školi? Pogledao bi me samo kad bi trebalo da me pljune! Goni ih sve u 'čku materinu"!
- A, onda se, 2004. godine, dogodilo ČUDO! U kraju gde imam jedan od stanova počela sam vikendom da srećem čoveka koji me je užasno podsećao na "onog mog Dragana". Nisam imala izbora osim da saradnicima ispričam svoju priču i da tražim raspitivanje do detalja. Da, to jeste bio "onaj moj Dragan", radio je u Banjaluci, vikendom je dolazio u Beograd, svakog vikenda bi prespavao u stanu jedne babe ( koja je nervni bolesnik, fašista i ratni huškač ) koja je istripovala da je s njim u emotivnoj vezi (dok mu je emotivna veza bila u Banjaluci, jer se 2000. razveo od supruge u Sarajevu). Od te babe iz moje zgrade su 2008. i krenule laži i tračevi o meni u medijima iz Republike Srpske (koje je moja ekipa kasnije sa zadovoljstvom pogasila). Ostalo sam rešila na sudu, nikada nisam demantovala te gnusobe, niti sam Draganu to dozvolila, jer ja ne dajem intervjue besplatno, a medijski bolidi iz RS to nisu znali. Dragan je od 2005. više vremena provodio u Beogradu, sin mu je živeo na Čukarici, a sa mnom se sretao u prolazu. Pozdravljao me je, ali me nije prepoznavao. Jednom me je zamolio i da se slikamo. Pitala sam zašto. "Zato što mislim da se baviš nekim javnim poslom u Srbiji, samo ne mogu da se setim"!
- Do 2007. moja ekipa je imala spremne tomove izveštaja nekoliko stranih obaveštajnih službi o Draganu, pre Vikiliksa. Mene je najviše interesovalo da li je u ratu u Bosni isprljao ruke. Pao mi je kamen sa srca kad sam shvatila da je i u ratu ostao Čovek! Nije nosio pušku i nikoga nije nosio na duši, rat je proveo operišući ranjenike. Sve češće smo se sretali, on je pauzirao sa politikom u BiH (do 2009) zbog zla koje mu je naneo visoki predstavnik u BiH, a oboje smo imali pse. Sprijateljili smo se. Ja nisam mogla više da ćutim. Krajem 2007. godine sam mu rekla da imamo zajedničkog prijatelja (prof. dr Racu) i prepričala mu naš susret kod Race kad sam imala 7 godina. Dragan je bio ŠOKIRAN. "Tad sam rekla da ću se udati za tebe, zbog tebe sam odbila sve muškarce i udala se za svoj posao, ja sam znala da ćeš mi se vratiti"!
- Ostalo je istorija i poznato svima od 2008. Ovo što sam napisala (ukratko) biće u 4. knjizi i LMN filmu do kraja ove godine, sve je od slova do slova lako proverljiva istina, a sve što su pokojni i tuženi tabloidi škrabali o našem privatnom životu je LAŽ! Moj muž me je dobio zauvek zato što je bio gospodin i džentlmen i prva osoba mimo moje primarne porodice od koje sam čula lepe reči. Moj muž me je dobio zauvek jer se pojavio kad sam trpela vršnjačko nasilje i zbog njega nikada ni jednog drugog muškarca nisam i ne bih mogla da pogledam - završava Ana Kalinić.