GREŠKOM DOKTORA OSTALA JE BEZ NOGE: Sećate li se Tanje iz Velikog Brata? I danas je PRELEPA: "Rado bih ušla u ZADRUGU!"

Tatjanu Jovančević smo imali prilike da upoznamo 2009. godine kada se takmičila u trećoj sezoni Velikog brata.

Podsećamo, Tatjani je 1996. godine, kada je imala samo 23 godine, dijagnostifikovan tumor u kolenu i zbog toga su joj lekari amputirali jednu nogu. Kasnije je saznala da amputacija uopšte nije bila neophodna. 

Treća regularna sezona je počela u jesen 2009. godine i kuća je bila dizajnirana tako da izgleda oskudno shodno ideji da svet pada pod uticaj nove ekonomske krize. U početku ukućani nisu imali garniture za sedenje, kao ni pristup kupatilu, ali su ubrzo imali priliku da ga osvoje kroz dnevne zadatke.

Pored teme krize, druga promena te godine je bila u ophođenju Velikog Brata prema ukućanima. Naime, voditelji su najavili u samom startu da je "Veliki brat ove sezone dvoličan", kakav se i pokazao u toku serijala. Veliki brat se poigravao sa ukućanima kroz razne tajne zadatke, ali i oduzimajući im stvari koje su uneli u kuću, dovodivši bivše ukućane da bi ih ubrzo vratio u spoljašnji svet, čak je jednom prilikom priređeno lažno izbacivanje, prilikom koga je jedna učesnica izbačena iz kuće i intervjuisana - što su ostali ukućani gledali preko tv-a, i nakon par minuta vraćena u kuću.

Tatjana je u rijalitiju provela 63 dana. Podsećamo, pobednik treće sezone je bio Vladimir Arsić iz Užica.

Nisam zadovoljna svojim učešćem jer sam se tada uplašila i bila zbunjena. Izgubila sam se, totalno sam se loše predstavila kao što me je i produkcija a i publika drugačije procenila, ali možda je to bila moja greška i ne krivom nikoga samo znam da sam mogla mnogo bolje i više, a ne da primam sve srcu i pecam se na provokacije.

Da, ostala sam u kontaktu sa par ukućana s kojima sam imala temu, i u kući pa tako i mimo kuće.

Da, prepoznaju me ne samo na ulici nego i po prodavnicama, kod frizera, svuda pa mi bude jako interesantno kad mi pojedini kažu prepoznali smo vas po glasu ili toliko ste lepši uživo, super ste bili, uđite opet voleli bi... Jednom sam u nekom butiku stavila kapuljaču i žena mi je prišla i rekla:

 - Džabe se kriješ, ti si prepoznatljiva i teško te je zaboraviti, veliki si borac i svaka ti čast. Moja ćerka sedi u kući, stidi se da izađe na ulicu, a ti ideš svuda sama i boris se, kada je tebe gledala u rijalitiju počela je da se sređuje, šminka i tražila da ode u šetnju... Hvala ti - to mi je nešto najlepše što su mi rekli.

Da, pratim rijaliti "Zadruga", ne baš svaki dan i mnogo, ali u toku sam.

Iako je teško biti rijaliti učesnik jer tu se nadje dosta različitih karaktera i treba znati gde si, ipak, da! Ušla bih u neki format rijalitija poput "Zadruge".

Savetovala bi da ako neko želi da proba u životu rijaliti da pre svega shvati ma koliko da glumi, to kamera prepozna, i da je najbolje biti svoj, to je psihološka igra sa nepoznatim ljudima, a naš pravi rijalitiji je napolju... Mrzim nepoštovanje novinara i bahatost kad se utripuju da su giga mega zvezde, ali mogu i da razumem taj njihov osećaj.

Posle rijalitija izgubi se privatnost, hteli ili ne uvek vas neko prepozna, želi da podeli sa vama par rečenica ili vam priđe raširenih ruku sa rečenicom "pa gde si ti, ja tebe znam",  a ja ne znam ko je ta osoba, pa se setim da sam dva meseca bila u kući te osobe kroz program na tv-u i bude mi simpatično. Sve u svemu rijaliti možda može da vam promeni život ukoliko i u zavisnosti kako se Vi postavite, neki zauvek odu u zaborav, neki ne žele više da se pojavljuju nigde, a neki kao Miki grabe sve to, pronađu se u tom svetu i postanu pravi rijaliti igrači. Sve to može biti od koristi, a može vas i pokopati.