ISPOVEST DEVOJKE KOJA ĆE VAS NATERATI DA STAVITE PRST NA ČELO: Bila je klaberka, a jedan trenutak joj je preokrenuo život
Ukoliko ne računam treniranje mađarskog folklora u osnovnoj školi, do pre dve godine sam bukvalno bila couch potato. Jedina kardio aktivnost mi je bila klabing. Nisam imala naviku, a ni neku preteranu želju za bilo kakvim vidom treninga. To se promenilo za 180 stepeni sa mojim preseljenjem u Zagreb u februaru 2017. godine. Kako sam i ranije znala za postojanje trkačke družine Zagreb runners, čim sam došla u taj grad pisala sam im i ubrzo nakon im se i pridružila. Ne želim da sada navodim pompezne rečenice poput "trčanje mi je promenilo život", jer suštinska promena može doći samo iznutra, ali mi je svakako pomoglo da unapredim sebe na više nivoa.
Sećam se prvog treninga sa Zagreb runnersima. Bilo je hladno februarsko veče na savskom nasipu, a ja sam od svih neophodnih elemenata imala samo jaku volju i patike. Upoznala sam se sa ekipom i objasnila im da sam apsolutni početnik. Usmerili su me da lagano istrčim 2 km. Tom prilikom trčala sam sa devojkom koja je takođe bila početnik i sa kojom sam se instant skapirala i sprijateljila. Moji naredni treninzi su bili identični - svakim novim sam upoznavala još ljudi i postajala prijatelj sa njima. Nisam samo trčala sa njima, išli smo zajedno na rođendane, u izlaske, na večere. I dan danas smo bliski i povremeno se vidimo.
Samim tim, treniranje u grupama nije samo rekreativni sport, već neminovno donosi i nova prijateljstva. Ona su na određen način i specifična - bodrite se kada vam nije ni do horizontale a kamoli trčanja, a radovanje nakon pređenog cilja je još intenzivnije. Nakon nekoliko meseci treninga (doduše ne preterano učestalih, to mi je boljka koju vučem i danas) imala sam prvu trku: MedvedRun u centru Zagreba. 10 kilometara kroz Tkalčićevu, gornjogradske stepenice, park Cmrok, Radićevu. I na kraju medalja, osećaj ponosa i krigla piva. Gde ćeš bolju nedelju. Zagreb sam upoznala na jednom novom nivou kroz trčanje - različite lokacije, duh grada, odnos stanovnika prema sportu i "Run Forest run" dobacivanja (doduše, malko izlizana fora, ali i dalje simpa).
U aprilu mesecu je grupa pobratimskog kluba iz Beograda, sada znana kao adidas Runnersi, došla u Zagreb i upravo sam ih tu i upoznala. U septembru te godine vratila sam se u Srbiju, a svoje treninge nastavila. U novoj grupi sam takođe stekla prijatelje, istrčala svoj prvi, drugi i treći polumaraton, posustajala i vraćala se: treninzima i sebi. Unapredila sam svoje fizičko zdravlje - pored natural high efekta koji dobijem nakon (iako u pojedinim trenucima treninga proklinjem sve na ovom svetu), trčanje predstavlja i odličnu antistres terapiju. Svakim novim korakom, osim kalorija, "sagorevaju" se i loše misli.
Bilduje se i volja, preskače se zid spiralnog unutrašnjeg monologa "ja ovo ne mogu, previše je teško". To se kasnije delom odrazi i na druge aspekte života u kojima je potrebna jaka odlučnost da bi se uspelo. Trčanje u suštini održava život: teško je, za uspeh morate dosta da se pomučite i zasučete rukave, ali će vas na kraju čekati veliko ispunjenje i nagrada.
Ako vas ovim nisam ubedila, pročitajte Murakamijevu knjigu "O čemu govorim kada govorim o trčanju" i samo će vam kas'ti. Ili pogledajte video ispod.